Književne novine

|| zmosa i mikrokozmosa,

| element u muzici Slavenskog

neblagozvučnost,

| monike · upravo je verni,

gkommpleksnom postojanju.

svakom pojedinačnom

| Wuwiteta vazda zaglupljivanog

artificijelni izbor,

festacija sveta,

Taj detinjasti Prometej

Marko Virius

moje zvuči nekako lafinski, rekli su mi neki, ali ja Timljanin misam. Baka je moda, 9Đila, „kindra“ kod baruna InRkejm ma vlastelingtvu u Rasimji. Ona je došla zajedno sa svojim sinom iz Češke, Đok je mali sin marastao bio je i on uposlenm na vlastelinstvu, u VO četku kao kovač, a, kasnile kao TĐravar. Oženo se u Đeloekovcu s jijedmom seljakinjom, a. PFusnije dok se vlastelinstvo raspadaJo, nastani so otac u Đelekoveu, n rodnon mjestu svoje žene, moje majke. Tamo sam se rodio i ja, kap i ostala, moja Draća i sesfra. Tako sam DO imenu Ttimljanin, PO krvi i TOđenju: Hrvat, a DO krahu: 56”

jak, khukuruzarT. odao sam se 28. listophđa, sam polazio

1889. godine. Tad školu Po ovo se dobro sjećam

— učila se w trećem razredu pučke škole povijest. U povijć“

sti najviše se razlagalo, kako

su VO,

, moprilike. Bo | mu, koji su napadali u ono jeme velikom silom krvoločnosom, To je mene vanimalo. DS sam kao dijete počeo to risafi. Tstina, OVO risanje bilo je dje-

i čje, ali je zato nešto znač lo, NW. mo na to se nitko nije obayvirno, Samo mi ie pokojni otac

| znao reći: ti ćeš biti malar

„Ime

,

O oo aaa a

a la ar O

gohoslikar).

sam Bvrio školu nisam

| se više fime bavio, jer (PR | morao raditi sVČ više wu Dol

| i oko kuće. Ttisanje je Oteki

Kad

spavalo, Tako ie došao svIĆ Tat, U Taf, &dWm morao ići i } {a Tronti nisam dasa. 60 sam se zarobiti O rg. Tz Markova otišao sam Hu gdje Bam ostao tvornici Žže-

kov. Jekaterinoslav, u jednoj velikoj ljeza, ~

Zbog slabe ishrame, glabog Odijela i teškoga radm obolio sam. Bio sum otpremljen “u bolnicu, gdje sam se naskoro oporavio. TPoslali sa me natrag nm tvornicu, ali teški posao vi-

go sam pra ia | robljenicima, | . glužio ko,ji ru

| Eugen

| Rođen sam 28, studenoRa i 1914 god. od oca Josipa, i mai| ke Antice Gorioyia

| f oto D | bota, Wotar BP Wu trećoi RO | iž uslije' i O a sim jedan slula. Zavi vršio sam 6 razreda ORO io ' škole, » poslije WD ŠOČ ia

| da zemljoradnjom, 8 pre e ii ta, sa ripolovom Što radim i da| mas. Kad su njemački okupu' - tori zauzeli naš otok, bio veia3 i poslan na rad, češće Te | žćem iz logora n logoT. Poslije bio sam Tu

izvjesnog vremena, i tada sam

E korita, na hujanju iskonskog vetra preko planinskih il vrhova i na metrički ujednačenom, pravilnom :d iy Na ao LOŠ \vilnom saplja | lage po oknima rudnika, po drevnim rimskim || bunarima i po mnogobrojnim katakombama O k || nikada valjda nismo silazili, najzad, lala: \} |gova armonika, sveukupna akordika i | \ \ ONO ODE IPI opusa — sve OebOho O: i o, ZIČKi zakonito i muzičkom logikom sankc,oM nisano u mjegovom razhovrsho 0 -O ->'. OJO O O OR DaoaOı i ŠOOO OI 38. niklo i izraslo iz zvučnog objavljivanja i A ošovyiAti, vanja sveta, iz treperenja zvOŽČRiha ABNu | ONO L O, Re »velikog« i OJO O a koWjd E doHčr tj 0 2 kao njegove čestice, njegovi sićušni Sa gove guliverovski moćne gromade u Liliputu ea sektorska i prolazna ovapločenja, njegova U ČOČPLO Aa: ČA nesavršena, meteorski brzoputna i a ME e ena ispoljavanja i otelotvoravanja. i Kako: d00a genetička odredba o poreklu jednog muOe O 1sa, odredba koja potvrđuje da su praslike POKE 1povi, praobrasci, praformule svake : ebi a specifičnosti dati u samoj prirodi, u auditivno 1 ODL S u materije, ima u konkretnom slučaju | pp e: sipa Slavenskog jeđan osobeni alkcent, kojim a opšta zakonitost samo za: ovog umetnika i ni za kog drugog važi. Ja taj pojedinačni, | jedne univerzalno muzičke zakonitosti vidim, Mi bar 5 naslučujem, baš u činjenici da je čitav Ba graOriSlći | 0 VO muzike koje kod aa 1. ckojčaitno| tonske osobenosti njegovih kom: Ozic a, daj ital: lični beleg njegovom SVA EOAAbVUj, e O ho edi moment Slavenskovog umetničkog dela raspoznajem i uočavam u činjenici da je čitava harmonska metoda Slavenskog proizašla iz njegovog imtimnog suočavamja sa složenošću svakog pojedinačnog tona , liona, sazdanog iz miza patcijelnih, alikvotnih njegovih sastojaka. Neću se, razume se, ovde upuštati u teoretska TrTasmatranja monističkih i dualističicih harmon| skih sistema od Zarlina i Ramo-a do Rimana il || | Karg-Klerta i Georga Capellena ili Josefa Achtelika, | „ali. mi se čini zaista neodložno i zaista već jednom ij} nužno da se čuvena i, ako hoćete donekle ozloglašeha | Josipova harmomska komipleksnost, Tosipova 'zvesna j ) objasni samim njenim poreklom: | samom prirodom složenog muzičkog toma, dakle objek || tivnim, prirodnim svojstvom tona kao takvog, a ne , nekom ftobožnjom „Josipovom ekstravagantnošću ili sladokusačkom, bajagi proizvoljnom kombinatoričkom igrom pri obrazovanju i fiksiranju muzičkih sazvuka. i Drugim rečima. krš i lom, plameni snop i žeženi vlalkE nasti stog u akordskim, vertikalnim blokovima Slavenskove sasvim antiškolske, sasvim naturalne, sasvim | alkustički verodostojne, autentične i pravoveme har– jako muzički otsev i odblesak sveta tonova u mjihovom praizvorno

Od strašnih atomskih erupcija sunčevih, od njegovih nesamerljivo divovskih katastrofa, dopire do našeg zemaljskog, ljudskog oka, do naše jadno osetljive kože izvesni klimatski, meteorološki poremećaj; ) iz sveta Mkatastrofammih sudara i najezda bakterija u

tolikim zalogajima koje žvaćemo ili u gutljajima. koje

stropoštavamo u svoja ždrela useli se u nas jedva DO koja povremena bolest; sa područja velelepne i džinovske organizacije dugih povorki »obertonova« U rauzičkom fonu dospeva do našeg navikama zatupljemog i zaglupljenog, ja bih čak i rekao, sa sistematičnom udobnošću đelanja medio-

iromašni, hudi. tričavi — a Josip Slavenski, celog SVOE života opšteći sa prividnom haotičnošću odn. sa autentičnom. i zaMRomitom organizovanošću razdragam svojim otkrićima i saznaP, njima, kako to samo genije ume da bude, pohitao ie } da sabraćči i bližnjima iz te naše polugluve fele saopšti

svoja slučajna tj. gemijalno uhom dohvaćena otkrića. jedne nove, savremene, umetničke mitologije, ta »čista luda« (u parsivalskom

sluha — samo jedđan slabašni, s

Buktenica

j | if

*

smislu »čista« 1 u filistarskom smislu »luda«) ulkrao je vatru sa zvučnog Olimpa i doneo je u muzički umornu, sSsizifovski uzaludnu i bespomoćnu mnapregnutost ljudi jedne civilizacije koja bi, kao luckasti psić, da skine akademski muzički čičak sopstvenom iskeženom njuškicom sa sopstvenog repa, da proširi krug svojih doživljaja, ne usuđujući se da ispusti iž šaka trulo kormilo muzičke banke, do.vriška puno ftereotipnih formula izražavanja, ili da narkotički pojačava jednu emolivnu prijemčivost .za muziku Onim njenim jizražajnim obrascima koje su svojevremeno dozvali i izazvali tonski prototipovi i praslike jedne drugačije zvučeće stvarnosti. VR |

Još bih samo ovde da načnem jednu brzJ i ležerno ukorenjenu lažnu legitimaciju koju su za života prišivali polemički neveštom i jedino večnim temama umetnosti zanesenom Jošipu. Mislim na muzičkofolklormu legitimaciju Slavenskog, popunjenu najma-– nje bitnim i najmanje značajnim podacima o njegovoj suštinski stvaralačkoj ličnosti. Razume se, mmnošivo narodnih tema —- i iz užeg zavičaja, i sa čitavog Balkana, pa i sa azijskog Istoka — sleglo se, kao glina, kao građa za oblikovanje, u muzički opus Slavenskog, ali je prvobitni karakter tih J osipovom rukom dohvaćenih narodnih melodija upravo pod dejstvom harmomskih prepleta, a ne tako retko i osobenim tonskim bojadđisanjem (tembrizacijom), toliko prevazilažen, “+oliko odvlačen, toliko podizam u sfere jedne folklorno indiferentne i u stvari apstraktne, ja bih čak rekao svojevrsno filozofske, nove sadržajnosti, da je funkcija etnografskog identitea usvojene melo-, dijske građe, u sadejstvu svih činilaca mupoitrebljenog i primenjenog muzičko-jezičkog postupka, u mnogome ili čak i potpuno gubila umetničko-izražajni značaj. „Ako su Betovenove 33 varijacije na temu Diabelievog valcera postale jeđan balzakovski me iscnpni monument trajno ljudskih stremljenja, «dertova, iluzija i samozaborava u onim istoriski uslovljenim vidovima i muzički iznažajnim formulama koje su sačinjavale Betovenov jezik, onda duga povorka plesova i pesama u ciilkličnim formama mu zike Josipa Slavenskog nije ništa drugo do alumiulacija sirovog gradiva, koje je Slavenski do korena znao preinačavati, oblivajući ga i zapljuskujući jednom ličnom vizijom čas transparemitnog, čas paklenog a na mahove alkustički sagvim apstraktmog, što će reći apsolutno zakonitog sazvučavanja, jednog sazvučavanja koje bi sirovoj prvobitnoj zvučnoj muateriji pridodavalo jednu gotovo sudbimsku senku proročkih priča o opštem redu i zakonu svih stvari, ili jednu čudesnu, skoro nedokučnu, enigmaftičnu karakternu neodređemost, bolje reći uopštenost, sa čijim mpotencijalno prisutnim značenjem mi neprimetno ali sigurno napuštamo le emotivnih stanja, područje muzikom izazvanih raspoloženja, da bismo stupili u oblast jednog integralmog napona svesti, u oblast koja nas sjedinjuje i zbližava sa biljem i nastinjem, sa zemljom i vođom, sa apsolutnim vremenom i sa vasionskom dilemom komačnosti li beskonačnosti prostora, onog

i sveukupna nje-

muzičko~-

josipovski vid '

pgred Kkoloritno-

sa bićem

stilizovami,

Josip za Života upirao svoje kantovski zaprepašćena i zadivljene oči, svoj neuporedivi, nezasiti sluh, svoj neiscrpni smisao za sva kompleksna brujanja i sazvučavanja, sve do mujllog brujanja i apsolutnog sazviučavamja elemenata same tišine, one tišine čiju je dijalektičku povezanost sa zvukom on jašno razumeo, duboko osećao i sa mudrošću genija pošao da joj se preda, da u mju utone i đa sa tolikim zvezdanim svetovima u mjoj zanavek mnestame, ostavljajući za sobom, jedino, veliku i šumnu reku jednog užasno složenog zvuka, zvuka kojem smo vazda ma tragu 1, možda. tek danas, godinu Gđama posie Josipove smrti, na samom početku naslućivanja njegove istovetnosti sa svetom prirode i svetom uopšte.

otupljivanog naše

zvumnih mamni-

·Pavle Stefanović

(Kompozitor Josip Slavenski umro je 30. XI. prošle, 1955. godine).

:-

. Marko Virius: Autoportret (1938) ,

je otac pao ma talijanskoj fron ti. Kao oženjen čovjek počeo sam voditi gospodarstvo na jako malenom posjedu.

U proljeće 1936. nastavio Bam

više puta vremena, DB, sam se

sjetio na risanje. Nožoliko OP ita ertao događuje. koji su Re događali s nama u fvoT-

nici, IL ove slike, nisu bile POR s ortanjem i doživio sam sreću. čne, ali ipnk Sa AHa se u da mi neki crteži buđu izložeIz Rusije vra M ni na izložbi Generalića i Mra-

ljeće 1918. u domovinn i dđ Proittka rata bio sam Zagrebu. vl d sc vratio kući naRM Am eoelikoj bijedi. Nisam imao ni poštenih gaća. Zatim sam se oženio. Oženio O adovicu 5 dvoje djece, kojim"

za, mojih seljačkih prijatelia. To mi je dalo hrabrosti, da više puta uzmom u ruke olovku, mego to sam fo činio prije. I i talo šaram, kao i druga djecm __ velika i mala — — — —

pjegavćia. i 15 aadiG Bam rnici duvaBam do-

obolio ođ fifusa Poslije ozdravljenia oko „DUO u to na u Zagrebu, a z8' Bšao kući. Želio sat pohađati koji tečaj gdje bi se mogao bolje upoznihti s5% glikarstvom. međutim mi se to ni.je ostva– rilo, jer sam bio spriječen O | nekih članova moje obitelji. Tako do danas nisam od njkoga imao podrške, da BČ mo gu dalie razvijati moje poso nosti m hlikargfvu koje mnof“ volim. Nijesam oženjen. Člai sam RRIN, i OV ia a hađam tečaj eBDe ; MAČA) Buktenieca Kugen

|| šten ma slobodu, al ı »

istog svagpdašnjeg i svugdašnjeg prostora u koji je ,

ti VCI«

dzaložba · Anastasijevića

dinstvo u ostvarenjima. ur~

Čini mi se da je Boris Anastasijević uneo nešto, novo u naše vajarstvo. On je sedam godina radio u aleljeu velikog francuskog vajara Osipa Zadkina. Tu je on doživeo ono traženje jedinstva vremena i prostora koje je karakteristično za savremenu. skulpturu. Dok su vajari XIX stoleća još bili vezani ·za ideale rencsanse za uobličavanje Dprirode a zatim pokušali da pomoću svetla i tame ostvaruju iluzije života, — vajalstvo XX veka više se inspiriše praformama primitiva– ca i antične ili srednjoveRkovne arhajike. Telo i stvari u modernoj skulpturi nisu samo iransponovani već je proštor uvučen u figuru VOlumen i šupljine prozirmih masa „lkomponovani su u prostornoj ravnoteži. Tako su nastali perforirane figure u ateljeima Zapkina, Lorana, Mura. pa i Borisa Anastasijevića i nekih drugih mladih vajara u našoj zemlji koji su negirali statički karakter skulpture i pokušali da ostvare jedinstvo između spolja i unutra. Zato će dela „Borisa Amastasijevića biti stana onima Rkoji su vezani za klasičnu predodžbu lepote.

Današnja skulptura doživela je u svetu pa i kod nas veliku stvaralačku evoluciju. Skulptura danas vrši du-

boki uticaj na razvoj svih

umetnosti tražeći često je-

banistike, arhitekture, slikarstva i vajarstva.

Đela tridesetogodišnjeg Bo risa Anastasijevića zaslužuju našu pažnju. Mera i ravnoteža, smela misao i jedna nova disonanina harmonija elementi su sa kojima on gradi. To je racionalna koncepcija, muzika mozga i nije začudo da su tonovi, boje i zvuci koje on voli ostvareni od Vijona i Braka, Rasina i T,otre Amona, Vibaldija i Baha. Kako su se slikari kubizma odlučili za sliku a ne za predmet. tako Boris Anastasijević oformljuje plastičnu sliku a ne realni objekat prirode. On ne ide putem emocionalne inspiracije. njegova·bića stoje između misaonog doživljaja i kubističke zakonitosti,

Tako je oformljen njegov sanjar između neizmernosti fantazije i ograničenja žice. Njegov vitez — koji liči na katedralu obavijen je oklopom od čelika i metafizike. Ali pastir iza svog bronzanog oblika nosi u sebi nešto od daha prirođe i poetske naivnosti. Reliefi — kao ornamenfi plamena, fragmenti su kompozicije koie je sivorio za spomenik NOB-Uu.

Izraz i oblik Borisa Anastasijevića su savremeni. Nje gova plastika govori jezikom današnjice. Ja mislim đa je to pravi način da bi se ujedno i tangirala sutrašnjica.

Oto Bihalji-Merin

'EKmerik Feješ: Autoportret

”

ista živ

gusle i

Btodno mesto mi je Ozjijek, vođen sam u 1904. g. Otac mi joe zanatlija, Mati mi ie domaćica, Imali sm 14-ioro dece ja Bam sedmi, Otac mi je 80 deset g. Mati 78, Prasedeoci u Osjeku zvani Btefanoviči, u No vom Sadu smo došli u 190% i tu,u N. Sadu sam učio prvi put kao irgovac „a posle sam učio zanat i to dđagmetaur i Čefljar, i kao zanatlija bio sam 8 raznim muesftimn, kao Meorad, Zagreb, Osjek i Celie Ma iiburg i naposletku u Pešti,

Kada sam počeo du crtam tojest da pravim slike, ta to je počelo u 49 m, no onda su me jako immejali ali sam imao Jako volju za crtadje kao i

\

kolonista u Ernestinovu kotar Osijek glavno zamimanje zemljoradnik redno zanimanje brijnč samouk rezbar i nmajprija ftzideset i druge godine jasam napravijan „jedne

doktora Vidovića za to je Dila izloži» i pete godine i i prve po naručbi doktora Viđovića onda

Ja Smajić Petar rođen 1910, u DoDonjem kit. Split oženjen sa ženom i otac sa 8B djece

u zujednici i e zemlje maseljen

sa b „jutara

TĐismen samouk 8po-

Wolarski zanat snmouk

na njiman konja i čokiva odni-

jaji n Split dđaji prodan natrevija na doktora Vidovića, koji meje upita bili ja zna napravit

bez gusala konja i čovika du za njega napravim ja san napravi,ja i izložbu 40 komada

u s&nlonu galićn trideset dalje jasanradija do 40

san prekinuja sve do pedeset četvrte. Ja san napravija petmnest razni rodoova za Mmila Vičićna Zagreb i tri komada za galeriju slika Osijek. Pozđrav Smajić Petar Zp Tirnesiinovo Rezbar

Slavonija kod Osjeka

Petar

•.

Smajić

„Primitivni wmetnici dJugoslavije“, Koji je štampan za izložbu povodom godišnje skupštine AICA),

(Iz kataloga

Emerik Feješ

još dan danas pa zabadđava su mi smejali i pokojna žena mi nije bio odđuševljeno sa mojih radova onda, slikari su mi savetovali da ne pravim morire, a mogu da kažem da imam dosta slika i na staklu ma molovani i na papiru a to je sve na tavanu. Moja sostrva Je dobivala u Peštu dve sobe i cćeokupna nameštaj i diplomu, jer Onu FiMli na porcelanu a moj

mujstariji brat i om može da

slika „er, to je kod nas već u krvi, samo Bam „ja kasno počeo jer sam imao bolesnu ženu te Ona mije teo nikada ranije da čuje od slikanje, Roditelji mi su zdravi i stari.

Poštovanjem

Feješ MBMERIK

· moukim

PF

| LKE~ ~

fejaš Emepika,

ju Novom Sadu

i naša primitivna | |

umotinost

Onaj nov odnos : ničkom stvaranju nastao yobte lazu u XX vek uslovio je pojavu maivnih primitivnih umetnika u savremenom š&šlikarstvu, Mtaspoloženja Moja nastmiu kaa posledica „svoistvenog odnosa premxn svetu i jedan neposredan, iskren i jman način kazivanja sve Više usiovljavaju vrednost umetničkog dela nasuprot imita tivnom „maniru, veštini, rutini, virtuoznosti, Osetljivih i iskrenih stvaralaca ima urirodno i među »neškolovanim«, među 5a{ slikarima, Cpravo,. raziika među Hblikarima „nije u tome da li su »škokJovani« ili nisu, već da li im je delo vredno ili ne, Uostalom, primitivizam kao termin nastao je sa re. lacija ecivilizovanog i mwecivilizovanog, a De na umetničkom te renu. Zato ga u umetničkoj terminologiji treba mnogo pažljivije upotrebljavati,

izgleda da se u našoj sredini steću oni uslovi koji omogućuju javljanje ovakve umetnosti, Još pre rata veliku reputhciju stekli su Seljaci slikari u Hrvatskoj; posle rata otkriven je vajar Smajić, seljaci slikari u Rovačici i novosadski radnik Emerik Peješ. Međutim, Feješ se od svih ovih samouka razlikuje po tome što, živeći kao radnik po mnogim našim gradovima, i tematski i emocionalno vezuje Svoja slikarstvo Za grad, za njenu arhitekturu. Po tome on ne znači samo jednu zanimljivu pojavu, već u izvesnom smislu on SVOjim slikarstvom dopunjuje našu primitivnu umetnost jednim no vim viđom, novim raspoloženjem

„i novim shvatanjem sveta,

Peješ Emerik rodio se u Osijo ku 1904 godine. Učio je češljarsko-dugmetavski zanat i proveo kao radnik u fabrikama mwmogih naših gradova od MHBeograda do Pule i od Maribora do Novog Sada. Bavio se i drugim poslovi ma, a naročito prodajom starih stvari, Kao penzioner-invalia po čeo je da slika u Novom Bad, Od prvog dana, Feješ je slikao, slično kao i Utrilo, inspirišući se razglednicama, Prvi pokušaji bi li su figurativne kompozicije na staklu, Međutim, vrlo brzo je prešao na gradsku arhitekturu. Od prvih Slika gradskih ulica i zgrada bojažljivo nesigurnih, do današnjih sa jasno izražemim shvatanjem i stilom, Feješ je u• vek u Slike unosio sebe. tako da gvaka od njih na svoj način ima svoje draži i privlačnostt, već pet godina njegov rad prate i njegove slike traže umetnici iz Novog Sada, pa i iz Beograda, ali tek 195 godine Feješ je prvi put izlagao na IV izložbi slikara-amatera Vojvodine gde je dobilo nagradu, No, najveća Zasluga Što se Feješ već afirmisao u našoj sredini pripada likovnim NWritičarima Zagreba koji «u 6 maja 1956 godinc otvorili nje“ govu izložbu u Galeriji Mseljač” ke Ssloge« u Zagrebu. Mnogi Op“ širni prikazi ı dnevmi listovi“ ma i Veliki ınteres zagrebačke likovne publike je propratilo ovu izložbu, Već istoga leta Pejchove slike nalaze Se na Rijeci u »Ba* lonu 56« i u Dubrovniku na izložbi »Savremeno jugoslovensko slikarstvo« uz druge primitivne umetnike kao posebna izložba primitivne umetnosti kođ naš. Povodom ove izložbe izdata je i publikacija „dugoslovenska primi tivna umetnost«. Ovih dana Društvo nastavnika likovnih umetnosti Vojvodine otvorilo je prvu Feješovu izložbu u Novom sadu, u gradu gde lile i počeo da

slika. Na ovoj izložbi slikar je _

JUBILEJ

izložio pored tempera, 1 ulja ko ja se prvi put javno prikazuju, · TU skromnom foa,eu bioskopa Do ma JNA, jer u Novom Sadu nema nažalost stalnih pogodnih izložbenih prostorija!) 1Zlo0ženo je dvadeset i sedam slika. Autor u svojoj mapi donosi još četrdasetak svojih dela, Teško je PO" sebno izdvojiti neko od ovih sli ka, jer svaka od njih za Sebe ima svojih draži. Jedna od najstarijih slika »Motiv iz Venecije privlači upravo onom nesigurnošću, onom mckotom i lirizmom kojih nema u toj meri U njegovim kasnijim slikama. Starije slike su osim toga nešto | uzdržljivije nm boji, kao „Notrdam“ n srebrnasto-sivom Onu ili »Maribore u plavo-ljubičastom. Slike nastale kasnije ne“ što su sigurnije u postavci i Optimističkije, romantičnije u kolo ritu, čilav vatromet malih površina blistaju na zgradama Palate pravde u Brislu, Većnici U Minhenu, Milanskom domu, cCrk vi Sv. Marka u Veneciji, Građd- skoj kući u Novom Sadu. samo“ stanu u Ptuju u drugim zgrada- · ma koje Feješ najčešće nije ni video, u gradovima gde Fejoš ni kad nije ni bio. Niekov postupal: je takođe originalan i svojstven samo njemu. On Koristi razglednicu, prenoseći elemente zgrada na hartiju da bi zatim, umesto četkom, uzimao Žibiću i njome nanosio strpljivo boju prema ličnom raspoloženju inprovizujući bajku boja u zatVo“ renim malim „površinama. Ne“ obični su ti zidovi kao vitraj, i tramvaju kao dečje igračk%, i pločnici i neba u bojama kojih tamo nema i figure antičkih bogova u gačicama, Za Feješa po“ stoji samo jeđan problem i taj je da svoju čežnju svoj San, šVO ju bajku boja transponuje na fasađe kuća u čijim je kavezima proveo sav svoj tegoban život. Gudno je đa je ovakav Čovek, vođen celoga Života najrealistič Nijim | pobudamn „primoravanm na sve nedaće koje je donosio radnički život, Živeći u građu koji je sušta suprotnost primitivizmu ostao do HMkraja Života detinjasto naivan. To je utoliko čudnije što se ovakva pojava sreće kod nas. Baš zato ovo slikarstvo ima posebne vrednosti ne samo sa likovne strane, veći sa psihološke, Jer ukazuje na neobičnu pojavu u našem svetu.

Danas je Feješ slikar. On bez slikanja više ne može. Iako ne voli da govori o svom »umetničkom« postupku on već svesno o sebi kaže da bez slikanja više ne može da Živi, ono je postala njegova strast, smisao njegovo bitisanja, ı dok je nekađa na ulazu u svoju malu izbu na kojoj Je stajalo »Suvija prep1s1i« branio ulaz nepoznatim ljudima koji su Želeli da Vviđe. njegove slike, danas on zna da se slike ne stvaraju samo radi zadovol* nja ličnih nagona, već da slike i drugima pružajtu zadovoljstva. Tako je za nekoliko godina Otkriven još jedan zanimljivi »slikar-primitivac« u našem slikarstvu. Obimno delo, preko 350 slika, originalno shvatanje i stav, kao i izvanredni kvaliteti OVO đela već danas neosporno stavljaju „primitivca“ Timerika PYeješa ia jedno od značajnih mesta u na-

šoj savremnoj primitivnoj umet nosti. Bogomil Karlavaris

|| || ||| ih | | if Jedan nedđavni, poslednji u nizu mnogobrojnih koncerata srpske i evropske violinistRkinje Marije Mihajlović bio je oglašen samo jednim malim. obaveštajnim ili bolje, potset-

ničkim dodatkom redovnim podacima OVe VTste: »povodom 30-godišnjice umetničkog ra-

da«. To je bilo dovoljno da dvorana,

u večeri

tog ko zna kojestotinitog Mariknog koncerta, bude puna, svečana praznično svetla i jednim toplim duhovnim jedinstvom prisut-

nih prožeta, zakonodavstvu svaka jem bilo polju

napojena. žena-trudbenik, na ko-

stručne

Po našem socijalnom

delatnosti, posle tog

roka svakidašnjih naprezanja, stiče pravo na

blagost i liišinu — kat#ad

i pragninu — od-

maranja. Marija Mihajlović, vidim to u sve-

štenoj

njenoj ođanosšti

plemenitim silama

muzike, neće prestati da razvejava plodotvorno seme violinskog zvuka. 'ostalom, ni ovo

veče okupljanja mnogih koji su do kakvih sve

ili bar naslutili,

upoznati, duhovnih,

ne samo osećajnih nego i misaonih uopštava– nja dosežu sređeni, obdelani, očovečeni pote-

zi violinskim gudalom nije bilo, šta drugo do opet je

2 kroz svih trideset god

u bitnosti,

dan Marijin rad. Kao e: fna i još: kao u večeri~

ma kada je bila na svojim vrhuncima, najbolje usredsređena, najlepše nađahnuta. Svirala je tN Vviolimska fconcerta, skoro

da kažem, odjedanput:

ali, naravno ne, nego

jedan za drugim. Koliko je njen vazda fini muzički ukus i ovog puta zablistao onom čudesnom ravnotežom strastvenosti i uzdržanosti do čelične okovanosti i samodiscipline u

njoj, pokazala je OVOE

puta izborom kristalno

klasičnog Hajdnovog violinskog koncerta

Ce-dur za program, Uz koncerte Po majci Ruskinja, kao da je u onoj spe-

i Čajkovskog. obrazovana Srpkinja

cifično slovenskoj lirići otkrila ovog večera, ipak, ı kao alem-kamen čistu, apoli-

Čajkovskog, sVoju »tajnu«:

Mendelsona ova visoko

laganog stava u delu jeđnu |}00

nijski razboritu i strogu kriterioznu, osetlji-

vost za pravu meru. Kod mo stručno-muzičarska svest, to je i prirod-

Marije to nije sa- |

na, primarna otmenost njene cele ljudske ličnosti. Bili smo svi nekako mirno zadovoljni

ove koncertne večeri, } uveren sam. Kađa bi mi Ona dozvolila, izžu- . ; TĐorio bih u njeno ime, mesto nje, dva slavna .

Puškinova stiha:

Jer dobra osećanja ja sam buditi

\ A »I dugo zbog toga biću ljubimac svome |

I Marusja, sa nama,

, znao..e ) |P. 8, SK