Književne novine
1? ,
7
#
gosyeteskanekbaboso9Ae BMP OePaeP8
IIIIIIIIIIIIIIOIIIIIILIOVUUVI
: ||
gp eee eee 666966 e RPB III VITIVR eve
Ušla je u sve istorije književnosti zbog svojih veza sa Volterom, a zbog svog razuma spađala je među one slav ne žene koje su bile ponos XVIII stoleća. Slikajući nju i njen odnos sa tvorcem Kan dida — prema jednom eseju G. Lenotra, člana Francuske akademije — nemogućno je ne ocrtati i razne poglede i običaje određenog društva XVIII veka.
U jednom od svojih mnogo brojnih dela, danas pokopanih bez nađe da će vaskrsnu ti, kontesa' od Ženlija pomenula je da je oko 1730 godine bio običai da se mlađe žene onesveste od divljenja kad spaze gospodina Voltera, To je zahtevao snobizam epohe.
Sve brbljivice tog minulog vremena hvalisa'' su se da znaju napamet dela pesnika koji se pre četrđesšete proslavio svojim tragedijama. Naše savremenike, kada bi ih sađa čitali, one ne bi nimalo oduševile, ali o modi se ne može raspravljati...
Navikao na takva laskava onesvešćivanja, Volter je pri mao te znake počasti sa skep ticizmom razumna čoveka, bez iluzija o iskrenosti tih prenemaganja. Ali jednog da na 1733 Volter se zaista uzbuđio kada mu je jedna njegova obožavateljica, ušavši u salon u kome se on nalazio, bez traga smetenosti pritrčala, obgrlila ga rukama i poljubila posred usta.
Ta odlučna osoba bila je Wćer barona od Bretej—NMPre-= ilija. Imala je dvadeset sedam godina, mile crte lica, osmehnuta usta, gustu kosu pođignutu nad visokim čelom iz koga je zračila inteligencija. Udata osam godina za mar kiza ođ Satelea, general-lajtnanta kraljeva armije, ona mu je podarila sina i kćer, koji je izgleda nisu nimalo zaokupljali.
Bmili, tako se zvala #o0spođa de Šatele, bila je učena žena. Govorila je latinski kao Cicero, poznavala matemaftiku kao Euklid, a znanjem iz geometrije bila bi
ILIIIIIIIIOIIIIOTOIIIIIIIITIOTITTITO II III OI IIOIIOOITTIOIITIIOIOOIO O III IO ITM
Markiza Satle
zbunila i samog · Arhimeđa. Prevodila je »Eneiđe«, analizirala. Lajbnica i tonula u Njutnov diferencijalni račun, što je nije sprečavalo da stra sno voli pomodarstvo, pesmu i igru, da prema ćudi bude dražesno vragolasta, ljubopitljiva i željna da sve sazna, da zadovoljava svoj vafreni temperament.
Da li je dotađa bila uzorna supruga, nebi se moglo reći, ali dobro obavešteni ljudi toga doba tvrdili su da bi markiz od Gebriana i Rišelje — đa nisu bili diskretni — mogli da potvrde da je ona bračnu vernost smafrala beznačajnom predrasudom. Njen muž mislio je isto tako. Uostalom, znao je da je ona pre braka često viđala Voltera u kući svoga oca i kada ga je sada ponovo srela, slavnog, ugleđnog, obožavanog, gospodin od Satelea, besprekoran džentImen i uzor čoveka koji zna šta je život, nije se smračio pošto je otkrio kome je pripalo srce njegove žene. 1, kada je tvorac »Zaira«, sav predan novoj strasti, smerao da povede svoju obožavateljicu nekuda gde će se u miru voleti, njen muž im ljubazno ponudi svoj dvorac Sirej i obeća da će ih posećivati.
Sirej je bio ogromno zdanje u jadnom stanju. Oronula zgrada i napušten vrt izi-
skivali su skupe opravke i.
preuređenja. Volter je želeo da podmiri te troškove, pa je položio 40.000 livri.
Isto tako ležerno, gospodin od Šatelea prihvatio je ponu du pesnika koji mu je preoteo ženu. Sve je to procenjeno kao veoma otmen postupak i — Sirej postade ma li Versaj. Posetioci su se divili veličanstvenim odajama i ukusnom nameštaju. Ugled ni gosti govorili su da je »s#Ve kao u snu« i hvalili naročito nenadmašni budoar do maćice — plav i žut — u kome je na jednoj naslonjači uvek ležao mali pas, što je s Volterom delio nežnosti
„Bmilijine.
NEOBIĆ
/
Taj čovek od čeirdešet godina i ta vatrena žena šfo se bližila tridesetoj, bili su zaista čudni ljubavnici. Živeli su sami u tom izvanrednom ambijentu i dok je on pisao
· stihove, ona je crtala trougle. Volter je stvarao literaturu i filozofiju, Emili tonula u najdublje probleme transcedentalne matematike i mcetafizike. Pisala je »Komentare algebre« i postavljala pita nja koje je nameravala da odgonelne zdravim ·„razumom: »Zašto je bog, kad je večan, toliko čekao pre nego što je stvorio čoveka? Sta je vatra? Supstancija, određeno tclo, vid materije ili pojava, način: postojanja? ..«
Večeri su provodili rešava jući takve zagonetke. Da bi se razvedrili, on od stihova tragedija, a ona od jednačina, Volter ju je učio engleski i italijanski. Prevodili su Tasa, Poupa i Šekspira, .a Emili mu katkad čitala svo je komentare »Njutnovih matematičkih principa«.
I dočekivali su goste. Gotovo niko ko je dolazio u Lo
M
NA VOLTEROVA
PRIJATELJICA
ženi među mnogim plemićima i posvećenom drušivu Prancuske XVIII veka, čije su bezbriga, lakomislenost i želja da se ikašdiu svi plodovi legendarnog drveta dobra i zla, katkad zaista bili neverovatni. Dakle, gospodin od ŠSatelea čak je pomagao svojoj ženi da učvrsti vezu s Volterom!
U toku jedne posete muž ju je zatekao svu u suzama: bila je saznala da joj je njen povodljivi ljubavnik nevetan. A on njoj duguje sve: naklonost dvora, podršku mi nistara i •favoritkinje«, akademsku fotelju a ipak je vara, nevernik! Gotovo je rešena đa raskine, ali muž je teši, odvraća; je od toga.
— Gospodin Volter nas vara, — govori on — i fo ne prvi puf. Ali i fe prolazne pustolovine naše>gs prijatelja ne treba shvatit} tragično. Ona, ganuta tolikom velikodušnošću, beleži:
»Bila bih najgora žena kad ne bih priznala da je gospodin od Satelea najbolji
Zamak Sirej
vrenu nije mimoilazio Sirej. Među hodočasnike koje je tu privukla. Volterova slava, spađa i Žan Batist Ruso. On je došao da mu pokaže svoju »Odu potomstvu« za koju je skromno rekao da je njome prilično zađovoljan. Preletev ši stihove pogledom, Volter reče:
— Evo pisma koje sigurno neće stići onome kome je adresovano! .
Te reči stvorile»su mu još jednog nepokolebljivog neprijatelja. Držanje gospodina od Šate lea prema svojoj ženi i ono što joj je činio bilo je toliko neshvatljivo širokogrudno ds su ga savremenici ocenili kao uzor i poslednju reč otmenosti i lepog ponašanja. Takvi su pogledi bili uvre-
muž...« i zatim se vraća svom ljubavniku. Ali on, ma koliko uzvišena duha, poklec nuo bi opet ponekad pod naletima ljupkih obožavateljki i poželeo da se za trenutak oslobođi »istražiteljice beskrajnog« i odmori uz lepe že ne koje nisu govorile o algebri, postojanju boga i infinitezimalnom računu.
I Emiliji se verovatno učinilo jednoličnim da se stalno okružuje metafizikom i trageđijama, pa kad se počela bližiti četrđesetoj »malo se zaboravila« s jednim mladim lorenskim plemićem, živahnim markizom Fransoaom od Sen-Lambera, salonskim pešsnikom, starim jedva trideset godina.
»Malo se zaboraviti« znači lo je u ondašnjem otmenom
društvu da je žena sa trećim izabranikom zapostavila muža i ljubavnika, A vatrena Emili toliko se zaboravila da je potpuno smetnula s uma opreznost. Tako je Volter, ot vorivši nepromišljeno jedna vrata na koja omaškom nije bila navučena reza, zatekao učenu Emili u naručju mladog Fransoa.
Izbezumljem od besa, psujući, on polete na Sen-=Lambera. Ovaj, bez argumenata za odbranu, poče uverljivo da tvrdi — iako mu okolnosti nisu davale za pravo kako su njegove namere bile časne, ali i da moli Voltera da se ugleđa na blaga i trpeljiva &hvatanja markiza od
atelea!
Volter se dugo nije smirio. Vikao je dok mu se bes nije pretvorio u indignaciju: onda je stegao pesnice i udarao se po glavi, pa izjavio da je bolestan i otišao da legne,
Sutrađan sve je zaboravlje no. Uvređeni je mitrmo primio mladog pesnika koji je đošao da se raspita za nje“ govo zdravlje, nežno ga Dpoljubio, oproštio mu i lepim stihovima zamolio da svoju liru posveti Emiliji i peva joj O:
...lepotama što ljubav proža,
lepotama za koje Njutn ne zna.
Ti preci đanašnjih Francu za svakako nisu fragično shvatali ljubavne muke. Šta bi oni mislili da im je neko rekao kako će nastupiti vre-
me kad će se zbog jednog DO gleda, jednog osmeha, uzdaha — muž i žena, ljubavnik i ljubavnica, ubijati nasred ulica? .. Pa ipak, njihovo je srce bilo sazdano kao i naše.
Kad je Emili u svojoj čeirdesetoj godini osetila đa će postati majka, Volter i SenLamber, još uvek suparnici i prijatelji, primiše tu novost s podjednakom ravnodu.nošću. Dete je rođeno 4 decembra 1749 godine u dvorcu Linevil. »Uvrstićemo to dete u naša zajednička dela«, rekao je Volter Emiliji. On se prihvatio zadatka da o tom događaju obavesti mnogobrojne poznanike mjihovog trougla iz koga je bio isključen muž i fo je ispunio kroz šalu. Evo pisma koje je uputio markizu od Aržansona: »Gospođa ođ SŠatelea izveštava vas, gospodine, da je si noć, sedeći za svojim pisaćim stolom nad nekim Njutnovim spisima, osetila izvesnu veću nelagodnost. Pokazalo se da je ta nelagodnost bila mala devojčica koja je iste večeri ugledala sveta. Položena je na knjigu iz oblasti geometrije. Ja, koji sam Pporodio jednu tragediju o Kaftilini, skotinu sam puta umor niji nego srećna majka...«
Ali šest dana kasnije »sreć na majka« umrla je od posle dica porođaja i više nije bilo mesta smehu.
Tr.
KAMOV
(Nastavak sa pete strane) uvijek našao prave mjere. Pjevajući ode golome čovjeku, vjerujući da čuje sirenski pjev ponomica, Kamov je kasnije saznao da se našao u kanalizaciji.
Veliki psovač 1 Antijob, kakvim ga je nazvao Stanislav Šimić u svome eseju, živio je odviše kratko. Psovkao je kasnije pod kraj života ustupila mjesto sumnji i skepsi. Smrt mu nije ostavila vremena da svoju mržnju, svoj nihilistički bunt pretvori u drukčije oružje protiv tadanjeg društva, otkrivajući ne samo Zlo, ne samo ne gativnmo, nego i pozitivno u čovjeku, onu snagu onu svijest o vlastitoj snazi po ko-
· Ž MESTA KOJA VOLIMO. ·
6
U dekoru davnine
| »Neokaljani ničim, zadovoljni malim, divni, naoružani dan 1 noć protiv Turčina, Nikada nije tuđinska najezda prešla njihove strme klan ce, noga je poklecala a crvenom krvlju obojen polumjesec posrćući vraćao se iz boja. Pred njihovim neustrašivim stotinama, hiljade su bježale niz litice i niz dolove. O najmanji među narodima, rapavi prijestole slobode, ratnici koji ste pet vjekova odbijali silne rulje turske, velika Crna Goro. Nikađa otkako tvoji šuri vrhovi paraju oblake i Iome olujine, nikada disalo nije pleme moć nijih gorštaka od tvojih.«
Hodati ovim gradićem isto je što i prelistavati stranice istorije. Sa svakim „korakom gzapahnjuje dah davnine, bije tup zvon prošlosti. Ako postoji neuništiva vječnost onda se ona ovdje sreta, onda ove dvije-tri ulice protiču kroz nju. Ovdje sve izgleda kao da je stalo: vrijeme, kamenje, ljudi nebo. Ako nešto i prolazi ovuda, — to su samo koraci koji se ne vide, niti čuju, niti kud odmiču, Nema se kudđ iz poljica ovog, sem na brda, na Orlov Krš, na Đinovo Brdo, na Lovćen a odatle se čini đa se nebo može dohvatiti rukom. Nigdje nebo nije tako blisko zemlji kao ovdje. Nigdje se vječnost ne olbkriva kao stvaran, opipljiv pojam, kao ovdie. Njegošu tu nije bilo teško da vođi razgovor sa vasionom, Kad zaječi manastirsko zvomo sa Tabljie čini se dđa odiekuju i nebesa. Glas podignut ma gdie u podvodnom poljicu stokrato će se razlijegnuti brdima, šuplim, pećinastim, i nestaće u nebu poput kliktaja orla. Kad nastane grmljavina, — a toga biva najčešće ovim nebom, a i ovom zemljom sve dosad, — onda se ne može razaznati čiji je eho teži, stravičniji: neba ili zemlje, jer sve ječi, odjekuje, rasteže se do beskraja, Ovdje nema samoće. Niko tu nije sam, iako je tu bilo posebnih ličnosti, svojevoljnih, svojih, usamljenih čak, više nego igdje, Ovdje se mora drugovati sa svime. Ovdje se, sama po sebi, obdržava živa spona između čovjeka i svega što je u Prirodi. On je tu stopljen s njom, Svemir je bila čežnja Njegoševa, — ovdje sve izgleda da miruje, da se ne pokreće, — i tu sliku svemira ne mogu da izmijene ni tučni oblaci ni hučne ljudske rijeke koje su se ovuda valjala kao jesenje poplave nekađašnje ponornice Cetinje, utekle kroz otvore u poljicu, Ali od svega je najvidniji taj dah starine, najnametliivije je ono što se ne da uhvatiti niti podvrći čulima, koja su, sva, omamljena e.
»Tamo sam doživio Homerovu pjesmu! Doživio ep u doba bežične telegrafije, Secesiona i Bernarda Soa«, pisao je Rihard Fos u svom putopisu još 1910 godine. Ep je ovdje stvarnost. Nema samo aeda da je pretoče u stihove. Epsko je tu u svemu, i nad svim. Običan život nigdje tako ne izgleda tako puzav i ništavan kao ovdje, Ovdje se živi u regionu visina. Same planine vuku ka visinama. Prost 8Oovor ljuđi ima epsku izdržljivost, Stara Grčka ovuda je najduže živjela. Ne wu pjesmi izdjeljanog kamenja ili stihotvorstva, već u misli u srcu ovih gorštaka, čije su gudure naglo i neočekivano dojurile u savremenost, Ovo je jedan od najsuroviih terena ma planeti, a nastanjen je najplemenitijim stvorovima. Nigdje putnik nija mogao biti tako siguran kao u ovim planinama. Nigdje nevoljinik nije bio tako priman kao ovdje. Nigdje se metak tako lavov ski srčano nije ispaljivao u odbranu čovjeka i njegova dostojanstva, kao ovdje. Ovdje se došljaku još uvijek stavlja jastuk na drveni tronožac čim uđe u kuću, ili kolibu, ili pojatu, svejedno već šta, gdje žive ovi brđani. Ovdje su nekad i učitelji i đaci nosili oružje, malobrojne škole bile su takoreći nao užane do zuba, a!i nikad se nije · desilo da to aružie bude pogrešno ispalieno: škola je bila u lužbi čovjeka. Svaki od tih brđana nosjo je za silu. čitav »mali arsenal«, radi odbrane sebe,
ojasom v i pojaso: be, a onda svih onih koji su kao on, i Pih id Kojima svi oni zajedno bdiju, Sloboda ie Š. isto što i život. Ona se ne uzima kao pojam pod-
KNJIŽEVNE NOVINE
(Alfred Tenison: »Crna Gora«)
ložan diskusiji. Malobrojni, jeđino su se tako mogli održati. Prvi njihov »statističar«, kotorski plemić i mletački službenik Marin Bolica „izvršio je 1614 godine, po nalogu Venecije, popis čitave Crne Gore: 35% doma, i 8027 vojnika. Sve doneđavno brojno stanje nije bilo znatno veće, i sve doneđavno niko se nije ubrajao u »brojno stanje« — sem vojnici, sem puške u rukama onih koji su ih mogli postojano nositi. Nigdje se puška nije toliko poistovjećavala sa čovjekom kao ovdje. i, nesumnjivo, nigdje jedinstvo nije bilo temeljnije, ni vjernost pouzđanija. nego u ovim brdima.
Kad god prolazim Cetinjem čini mi se da čuiem kako negdje pucaju puške. Nijesam siguran: da to planine ne odjekuju, jer su, zaista, sve do vrhova ispunjene samom pucnjavom zemlje i neba, Onaj drugi, delikatniji posao, koji je sljeđovao iza pušaka, onai koji ie trebao da otvrđi njine rezultate, nikad nije obavljan ovdje, već na strani, počev od kotorskog providura i ruskog konzula u Dubrovniku, pa preko Petrograda i Carigrada, đo Beča i Pariza. Diplomatija je ovdje imala samo svoje isturene pipke. Njoj tu nije bilo mjesta, iako je imala svoje kućerke u Polju Cetinjskom. Ona, uostalom, nikad i ne živi među puškama.
U Polju Cetinjskom, Lovćenskom Docu, zadugo je jedina kuća bila — Manastir. Oko njega se odvijala čitava istorija ovog naroda, Tu se nijesu imale kad zidati kuće. Ovi sinovi planina nijesu se nikad mogli osjećati sigurni u Svom Sskrovištu. Zato su im kuće bile: kolibe i straćare, raštrhane Kroz brda, Stari Ivan-bezov manastir sravnjivan je sa zemljom, pa se od njegovog tesanog kamena i od preostalih kapitela gradio nov, u stljeni, pod Talbljom. A niko nije htio kuću da zida u pustom Polju Cetinjskom. Što bi kome kuća kad svaki čas može doći krvnik da mu je spali i prospe! Za nekih četiri stotine gođina jedina zasvođena kuća u ovoj zemlji bio je — Manastir, Ostale su bile pokrivene sijenom i slamom. Ako se moradne biežati iz njih — da še nema za čime mnogo žaliti! Iz zbjega će se poslije povratiti i na Guvnu pred Manas{irom posvršavati najpreči poslovi, oni Što se tiču svih njih. Na tom Guvnu mogli su da stanu svi glavari, svi izaslanici naroda, Ono je zahvatalo tačno toliko prostora koliki je bio obim onog kremaljskog veli„kog zvona, »Cara Zvyona« Ivana Groznog: premijer je uzeo vlađika Sava kad je narotinom mukom odio u Moskvu. Između manastirske avlije i neke stare murve, vladika Petar I sagradio je Sionicu, za sjednice svog Senata. Od nje sad nema ni traga, A Njegoš je, opet blizu Manastira, pođigao Biljardu, sa čefliri tvrde kule prošivene puškarnicama, da bi se malko udaljio od memle manastirske, đa bi se više posvetio sebi i narodnim potrebama, Podigao je još i Tablju, iznad Manastira, kao tvrđavu za odbranu Cetinja, ali to mu se učinilo besmisleno:
zašto podizati nekakvu malu tvrđavu kad mu dje'
sva zemlja ogromna tvrđava, pa je ostavio da se tu, na Kolje, nabijaju posjećene neprijateljske glave. A wu samom Manastiru otvorio je tamnicu, onu Guvernadurovicu, u koju ne dopire ni svjetlost dana; u njoj je našlo krai Guvernađurstvo Crne Gore, pojava koja se za više od jednog vileka nametala kao odvojen tok u Životu ove zemlje. Prvu kuću ma Cetiniu, onda kad je postoiao Manastir i Sionice, priprosti seoski kućerak građio je brat Nje-
gošev, Pero Tomov, i momak Njegošev, docnije DOp, Lazo Jabučanin. Ostao je dokumenat, pisan rukom Laza Jabučanina, koji, dirljivije od ičega, govori o tome kako se rađala jedna prijestonica za koju je svijet čuo mnogo prije nego što je ona postala. Na tom dokumentu počiva — Cetinje:
»Na 1892% godine dogovorih se ja sa Perom Tomovijem, da ogradimo malo hana na polje, zašto ne bješe mimo vratah od stombora kakve suhote u Sve donje polje, osim jedne pojate,?) Pokojnome 'Peru to se ne dopade, pa mi reče, da pitam za to Arhimandrita (Petra II) — hoće li nam dopustiti da gradimo. Ja pođoh pred njim i pitah ga Za to, a on se tome kao začudi i reče: »Ja ne znam bili to Što valjalo«, na što mu odgovorih: »Ako vi zapo=vijedate, mi ćemo zarizikat sa malo parah, pa kako buđe.c »A vi elate« — reče on. Bješe na kraj puta jedan krš, te mi počesmo rabotat, a plaćasmo rabotniku, s njegovom „hranom, cvanciku i jednu konatu vina na dan. Mi rabotasmo. a ljuđi nam se rugahu. Pošto je ograđismo suhomeđom, pokrismo je slamom.«
Od te slamene pofleuše raslo je Cetinje. Podignuta je Biljarda i Lokanda i Dvor. Na mjestu potleuše izdigla se docnije kafana »Evropas« onda kađ je već Hvropa bila ušla u Cetinje. A ušla je, preko svojih emisara, onda kad Cetinje nije imalo ni stotinu kuća. Teren je bio besplatan za gradnju kuća, zemljište je bilo manastirsko, opštini se plaćala »laktarina«, ali se brđani nijesu mnogo grabili za kuće u još pustom poljicu, Tek kad je knjaz Nikola, sazidavši novi dvor za svoga sina-nasljednika, nešto niže od Lokande, objavio da će »Cetinje uvijek ostati prestolnica Crne Gore i u sluča,u njenog proširenja«, pošlo se dalje u podizanju Kkuća, pa se došlo i dotle da, pored »Stare«, postoji i »Nova Varoše onai dio iznad Laboratorije. Gradom, zovimo ga tako, iako to nikad nije bio, nailazila je Bivropa, a brđanska sirotinja se već tićila u škrapama Medovine i Bogdanova Kraja, krpeći udžerice svojstvene svakoj nemaštini na bijejom svijetu. Na Obilića Poljani već je bilo podignuto zdanje Vojnog Stana, u kome se vršila obuka gorštaka u taktici i strategiji, i Pod Brijest već su pristizale želie i žalbe iz narođa, i Ivo Vrana već je izigravao dvorsku ludu, i prijemi, diplomatski i privatni, obavljani su na zadovoljstvo: na Cefinju je davno bio udaren temelj jednoj državi, ali ona je tek tih dana prohodala iz kolijevke manastirske kađ su prve regulame puške zamarširale Obilića Polianom. Prvi marš na Obilića Poliani — bio je odlazak Crne Gore u Evropu. Trnovitijeg i krvavjijeg puta, vjerovatno, nije bilo od tog kojim su se približavale Evropa i Crna Gora jedna drugoj. Stoput gorena i stoput sahranjivana, iznova se radšla na Cetinju, u Manastiru i oko njega, i čitavo Cetinje nosi tragove tog rađania,
Ono je više prošlost nego sađašnjost. Ono je građeao od kamenja prošlosti. T kad se prolazi njime čini se da se čuje šapat vjekova. Da šapuće _kamenje po kome se gazi. da se došaptavaju zidovi poređ kojih se korača, da vazduh podrhtava od
šumorenja, glasova i pokliča. Sve Što se tu može,
vidjeti i osjetiti — sve je to đekor za jednu veliku istorisku dramu,
Cetinie, Lokanđa,
u noći, 15 juna 19%5 g. . Mihailo Ražnatović
*) Sionica, vjerovatno
· grafske određenosti,
joj se slobadarski čovjek ođu vijek razlikovao od svoje manje sretne braće. U jednom svom pismu iz Venecije upu-– ćenom bratu Vladimiru, koje je pisao nakon majčine smrti, kaže Kamov: »...i svi narodi postaju braća; valja da prođemo faj put od mita i religije, preko kapitalizma u paradiz socijalizma«. Zar se iz ovog odiomka ne vidi dovoljno Jasno u šta bi se pretvorila psovka te, gotovo najtragičnije, ličnosti naše literature? Zvonimir GOLOB
ira erorEAE Oi
Rizo RAMIĆ:
„KILIGA GRBIĆ, KNJIŽEVNIK-BORACĆ (piščevo izdanje, Sarajevo, 1956, Ako ni zbog čeg drugog, ono zbog humanosti koju je ispoljio štampanjem oye male Knjižice, Rizi Ramiću treba uputiti nekoliko lepih reči. Ramić je mnapi#80 kratku, preglednu, inspirisanu biografiju malo poznatog pesnika i pripoveđača Ilije Grbića, Da li je Grbić mačajan piBac? Nije, odgovara Ramić, ali Se njegovo ime, po njemu, me sme i ne može zaboraviti iz dru gih razloga. Grbić je bio napredmi bosansko-hercegovački učitelj između dva rata; širio je ko munističke ideje, „od đečačkih dana do Revolucije, i zbog toga svirepo proganjan, Nešto u dosluhu sa svojim „gorštačkim mentalitetom, a nešto iz utilitarnih razloga (zbog propovedanja svojih ideja) bavio se i umetnošću, pisanjem... Ramić bpledira: da se Grbiću da pristojno mesto, odnosno mesto koje zaslužuje, u međuratnoj socijalnoj literaturi, Takvo shvatanje umet nosti živelo je podgrevano mnogim zabluđama, ali cilj ie bio plemenit i pobude oslobodilačke .i ljudske. Grbić-borac mnogo je značajniji. „što su za Srbiju Dragiša Mihailović i Miloš B. Janković, to je za nas Ilija Grbić: novi ljudi, kova jednog Vase Pelagića i Svetozara Markovića, koji su zaorali duboke brazde u borbi naših novih Tracoli0nja za Dreobražaj zemJO Na haj Inače, ova kratka biografija je pisana pregledno i dokumentovano. Katkada, previše zađiham, Ramić odlazi u frazerstvo. Međutim, sama činjenica da je napisana knjiga o jednom oq mhnogih velikih boraca naše bliske prošlosti, i, štaviše, štampana u sopstvenom izdanju, plemenitost je koja se mora istaći, M. D.
A
Pre kraćeg vremena u Istočnom Berlinu izdato je dosad neobjavljeno delo Hajnriha Mana »Otmeni prijem«. Dok je u svojim poslednjim delima veliki nemački realistički pripovedač obrađivao pretežno istoriske teme u »Otmenom prijemu« ambijent u kome se radnja odvija ponovo je postalo savremeno društvo, samo bez ikakve geoi Nigde se ne pominje zemlja u kojoj se zbivaju opisani događaji.
Ono čime se ovo njegovo delo razlikuje od ostalih (»Glava«, Profesor Unrafi«) otsustvo je svake tendencije za kritikom. Otmeno društvo, raskoš i korupcija, težnja za vlašću, novcem i slavom, društvo u kome glavnu reč imaju „industrija i banke, gde direktori pozorišta sarađuju sa ucenjivačima prikazano je na živ i zanimljiv način, ali me i jezikom koji bi kod čitaoca „izazvao negodovanje. |
|
se digla nošena lažinu LŽZ pred nepoznatim selom, obasjani i gla nas izdade kad nam Je najmahje trebalo. I ne osta nam ništa drugo nego da prilegnemo uz retku trnovitu živicu. da bi se malo snašli i osmotrili okolnosti, Bili smo pokisli, blatni, gladni i premoreni. Već nekoliko dana izmicali smo poterama. Sinoć, u sami sumrak, zahvaljujući kiši, magli i nekom čobančetu, u poslednjem času uspesmo nekako da zaturimo trag. Videli smo ih kad su nedaleko od nas pušili. Išji su ko psi, besni i samouvereni. Već to, što smo im bar na čas ostali#iza leđa, dalo nam je mogućnosti da se malo smirimo, da prestanemo da se brecamo jedan na drugog. Uspokojeni malo počesmo da razmišljamo kuda sad. ; Rešili smo da krenemo novim smerom koji nam se učinio najbolji. Išli smo spotičući se kroz nmnoč i šumsku guštu, ne bi li Što više dobili u vremenu, 1 upravo, u času kad nam se počelo da vraća samopouzdanje i nada, izdade nas magla u koju smo se najviše uzdali. Selo nismo mogli da vidimo kako treba. Ležalo je na vrhu brega, nedaleko ispred nas. Živica iza koje smo ležali osmatrajući bila je toliko retka, oko nje sve toliko čisto da je skoro i nemoguće bilo ma i pridići se, a kamo li od nje se odvojiti, a da to iz sela ne primete. Osmatrajući, počesmo poiovo da prebacujemo jedan drugom, te što 8mo poslušali mene i noćas prilegli na čas da se odmorimo, te što smo čekali onog mlađeg da popravi raspali opanak. Ali uskoro prepirku prekide mešto, što nas na brzinu utiša. Iza živice, iz pravca sela, začusmo glasove i dovikivanja. A onda nešto bliže razgovor i korake,
titrso ma njenom licu. svesna našeg stanja.
ču njegove reči.
A mi prignuti krenusmo za njom slabo kom Žživicom.
pravcem«,
Todor Pujasinović
~
_Copota
Gusta jutarnja magla naglo se počela razređivati, A onda, kao što io često u planinama biva, odjednom vetrom. Zbnunjeni zatekosmo se toplim suncem. Ma-
,
»Neko ide#«, šapnu srednji otkočivši pušku.
»Ne pucaj bez nužde«, upozorih, pripremajući se i šam. Nastojao sam da se pribijem što bliže ŽiVici. I nisam stigao ni da ponovo prilegnem, kad par koraka s desna zapucketa granje ograde i na našu stronu preskoči devojče. Zastalo je iznenađeno ispred nas, 80 tovo izgubljenih ljudi, zablesnuvši nas svom svojom lepotom. A. ta lepota zablesnula nas je silno i oštro kao sečivo koje ostavija večite tragove. Mora da smo izgledali strašni. Gledala nas je uplašena,' bleda, zastala u zracima jutarnjeg sunca, u igri jesenjih boja i svetlosti, dok su poslednji pramenovi magle izmicali prema nlanini. Mala prsa, talasajući se od iznenadnog uzbuđenja i straha, nadimala su jelek. Pošla je rukom prema glavi, kae da bi da se zakloni, a glava pravilna i malo povijena, ličila je na krunu poljskog cveta. Gledala nas je uplašenim Očima, velikim, svetlim i vlažnim. I upravo iz njih strah najbrže izčeze. Oči blesnuše osmehom i taj osmeh kliznu zajedno s lakim rumenilom preko pobledelog lica prema uglovima usana. I te oči, i osmeh, i ceia njema lepota, i jutarnje sunce, i vetar koji vitla magic i njenu haljinu, kao da razvejaše i sve naše brige i mu-. ke i mi bestraga zaboravismo i poteru i smrtnu opasnost koja je nad nama lebdela. Kao da ponovo Osetismo život u sebi, u travi, u lišću, u zraku i suncu. Zaboravili smo krvavu stvarnos, koja nam je, još malo čas, do kidanja napinjala nerve, koja nas je n3gonila da režimo jedan „na drugog, svaljujući jedan na drugog krivicu za nešto za šta nismo ni bili krivi. Zaboravismo da smo blatnjavi, pokisli, gladni, da nas. je umor izobličio i da smo još malo pre toj istoj devojci ličidi na neke aveti.
Gledali smo Je očima gladnim lepote i radosti, i
mi se sva ftrojica nasmešismo njenom osmehu.
»Uh, što me uplašiste, đavoli«, reče tihim sonor~
»Čim te majka hrani, pa si tako lepa«, reče
Naljuti me vulgarnosti njegovog pitamja. Ali
»ČCija si«? upade nesirpljivo najmlađi. Ona mu reče. »Pa to mi kaži. Iz vaše su familije bile uvek
lepše: cure u ovom kraju«.
nim glasom i neosetno potisnu osmeh koji je lagano 'U tom času jedino ona bila je
naj-
mlađi i pridiže se malo. On to reče neočekivano i glasno i mi &e trgosmo uznemireni njegovom gla&noćom. isto-
vremeno osetih da je ta ljutnja nikla iz nesvesne ljubomore. Srednji kao da to primeti, upita: »Je li, koje je ovo selo?« Ona kaza. Slušali smo za njega. Bilo je nekad naše pa se pokolebalo. Ali to kao da nas ničim ne fače.
naj-
»Zajista si mnogo lepa«, umešah se i ja tek da
»Ma šta vam je«, ljutnu se devojče.« Ko d
Ona, na čas, zastade
»Svejedno. mogu i da poginem, samo kad
nešto kažem. »Imam u familiji devojčicu. Lepa je. Želeo bih kad naraste da bude kao 1i«.
a ste
poludeli. Mislite ne znam ko ste. Sinoć su vas hajkali ispod naših Kkoliba.« | okrenuvši zabrinuie oči prema selu, a onda produži tiho: — »Eno ih u selu, odmorili se, jedu i samo što hisu krenuli da vas opet traže i gone.«
sam
tebe video tako lepu«, opet će najmlađi. Oči su mu se smejale radosno i zanešeno. Govorio je iskreno to smo znali i mi i devojka. Ona se učini kao da ne »Morate što prije da se, sklonite odavde. Ja ću s one strane njive a vi se prikrite uz ogradu i idite za mnom „do onog grmlja. Ako ih primežim, sagnuću se kao da popravljam opanak.«
I lako, kao i malo čas, prebaci se preko ograde.
Kad se malo kasnije nađosmo u šumi,
pruži ruku prema severu,
zaklonjeni ret-
devojče
»Tamo su Rudine, oni misle da ste krenuli tim
reče.
»Govorili su da će tamo za vama. Ne znam kud je bolje za vas, mislim da je najbolje ovuda« i pokaza prema Istoku.
»Kad se sve ovo svrši, znaj đa ću doći da fe tra-
žim«, smešio se najmlađi.
»Nisam ja iz ovog sela, Oni vas ne vole. Mi smo
izbegli kod tetke. Popalile nas Švabe. Braća su mi u nekoj vašoj brigadi.«
»Znam ja odakle su tvoji. Čim si rekla čija si,
znao sam. »Doći ću i ja da te opet vidim«, reče srednji. On je najbolje poznavao ovaj kraj. ·
»Doći ću sigurno i ja«, dobacih smejući se. Na-
Krenuli smo žurno dalje. Iz sela su se začuli
sovi. Potera je kretala.
Išli smo zamišljeni i ćuteći. Ne znam zašio,
ćao sam da i ostali misle o njoj kao i ja.
Oko podne zastali smo. Najmlađi je rekao.
smejasmo se svi četvoro. A mislio sam sasvim ozbiljno da ću to i učiniti, / Pozdravili smo se i zahvalili. Malo smo ugazil. u šumu, a onda sva trojica spontano zastali i okrenuli se. Gledali smo za njom. Išla je laka koraka, lako i nenametljivo ljuljajući se u kukovima. U jednom času stala je kao da hoće nešto da uzbere. Polagano se okrenula prema nama i lagano digla ruku. Znali smo da je to upućeno nama.
da ) Onda je zamakala za ogradu i nismo je više videli. ;
gla-
OSC
»Kad se sve svrši, zaista ću je potražiti, videćete«. Bio je mlad i izdržljiviji od nas. Zavideli smo mu.
A
Poginuo je sledeće noči, iznad jedne prljave žabokrečne lokve, gladan, ozebao, premoren. Nas dvojica ostali smo živi, ali je nismo potr
ažili.
—_—— —— — – __—_ ____________—-—__— ——_—_—_—_— _——_ =!