Književne novine

stvujući wu društvenim

propast. Isto tako,

. MARIN BEGO (1881-1960)

Masin. Bego je rođen wu Splitu 16. novembra, 1881 g. U mestu rođenja i Sinju učio je osnovnu školu i Kklasičnu gimnaziju. Wnjiževnim radom počeo se baviti još kao gimnazijalac, 1900, prevođeći u stihovima ođlomke iz Vergilijeve »Eneiđe«, Horacijeve pesme i delove »Ilijađe« i »Odiseje«. Stuđirao je pravo u Beču i Zagrebu, gde je diplomirao 1906. Osećajući odnarođavanje narođa «&ćšđSDalmacije pod Austrijom, on već 1905 izđaje knjižicu za puk »Uzroci rađinosti i čovještva« S Milutinom Cilhar Nehajevim pokrenuo je u 'rrstu, gde je shužbovao, đnevnik »Balkan« (1908). 1909 g. Đromovisan je na stepen đoktora prava u Zagrebu, đok je đruga promocija usledila na 'Univerzitetu u Lavovu 22. marta, 1912. U to vreme on se redovno javlja, pripovetkama i novelama, kao i s raznim člančima, u svim tađašnjim hrvatskim časopisima i listovima (Savremenik, Novi list Maređni list, Pokret, Obzor i Br), Prvu zbirku pripoveđaka »S5S mo= ra objavio je 1911 g., u kojoj je slikao, mešto poput CČipika, dalma– 'tinski život, unoseći time svežinu u onovremenu hrvalisku „Književnost, ustajam, bleđu i gotovo beživotnmu. Službujući majpre w građovima Istre (Trst, Rovinj, Volosko — Opatija i Pazin), vraća se wu Split (1915), gđe ostaje sve do 1941 g., baveći se advokaturom,. U tom periođu, živo učezbivanjima rodnoga građa, Bego je štampao još zbirku felitona »Niz našu obalu« (1912), »Novele« (i916), KMnjigu pripo= veđaka »Eva« (1925), romane »U očekivanju+ (1917) i »Vječna varka (1943). Ođ 1941 živeo je u Zagrebu.

Književno đelo Marina Bega nije obimno, ali ono, u vremenima Kada, še nastajalo, ima svoje mesto u istoriskom razvoju naše literature. Materiju za svoje pripovetke i romane crpao je iz svoje neposredne blizine, iz života maloga čoveka, Dalmatinca, upozoravajući na njegove neđaće i strađanja. Njegova su ostvarenja uvek sa izvesnom đozom upozorenja, s težnjom da se pomogne tom puku wu Dalmaciji, koji je dobrim đelom wĐĐio „autonomaški nastrojem. on je među prvim našim „piscima progovorio (u romanu U očekivanji) o našem selu za vreme rata, njego"voj neizvesnosti i srljanju u totalnu nije beznačajno pomenuti đa u Begovom romanu »Vječna varka« ima pređosećanja Drugog svetskog rafa, osparavanja prava tuđinu ma zločinački upađ u našu zemlju,

Smrt ga je zatekla u rađu na rukopisu knjige »Ođ pakla do raja«, u kojoj je želeo prikazati razvoj svetske Rulture ođ Momera preko Ver-

gilija đo Dantea. (T. Č.)

PRISNOST SA PRIRODOM ~

ŠEZDESET GODIN BORIVOJA STEVANOVIGA ROG 0 OeE

U umetničkom paviljonu Malom Kalemegdanu OdtišeGjo likovnih umetnika Srbije priredilo je neđavno retrospektivnu izložbu slika Borivoja Stevanovića, povodom. šezdestogodišnjice umetničkog rada. Kao veran član toliko brojne umetničke zajednice, sa impozantnim brojem slika od 150 studija, pejza24 1 mrtvih priroda, našao je po ko zna koji put način da u Ovo uskomešano i razigrano stoleće svih sintaksa likovne palete baci jedno Svetlo neposrednog i nepretencioznog credo, koje nas vezuje za našu umetničku tradiciju ı na „umetničko-kolegijalni način združuje sa prošlošću i sadašnjicom. Zibliženje sa prošlošću možemo osetiti jer je prisustvo toga našeg umetnika vezano sa duhom OVOg vremena, a njegov umetnički rad ohrabrenje generacijama koje traže evolutivan put ka novim umetničkim izrazima.

U periođu od šest decenija u

kome je neumorno radio, Bori-

voje Stevanović je poređ umetničkih dela koje izlaže, veliki deo ostavio po našim „galerijama i privatnim kućama širom naše zemlje. On je izišao ovog puta pred beogradsku publiku kao umetnik i slikar koji je posvetio veliki đeo svog stvaralaštva, baš građu u kome živi, njegovoj specifičnoj atmosferi i pejsažima bliže ili dalje okoline. Celu tu likovnu raznovrsnost, karakterističnost Jugova ili proplanaka, snagu kolorističkih senzacija koje su toliko tipične kađa se bposmatra ćuđljivost, beogradske klime, Borivoje Stevanović je odenuo neokolišnim osećanjem ljubavi i podvukao svoju naklonost, prema, ljuđima, i sređini Koju je slikao. . -

Likovni život Borivoja Stevanovića je počeo u slikarskoj školi Kirila Kutlika, a u vremenu od 1909. do 1914. godine je kao i većina naših umetnika posvetio svoja jnteresovanja umetničkom obrazovanju na minhenskoj „akađemiji. „Prolazeći kroz duh hladnog racionalizma i stuđijsko beleženje Stevanovićev svet toplih emocija se nije mogao zadržati na, tome već je Ubrzo otkrio svoju pravu naklonost prema onim 'iđejama koje su u impresionizmu i realizmu pružale umetničku koncepciju njemu mnogo bližu i intimniju.

U Stevanovićevom tonskom orkestriranju, oslobođenom od bukvalnih realističkih ili hladnih prepisivanja prisustvo neposrednog i čednog ushićenja obavezuje da se sa iskrenim simpa-

sku vezanost tonskog tkiva ove simfonije, iako baš sam zvučni proces

dela, izgrađenog na tehnici evropske

savremene muzike, vuče ka intenpretaciji od koje se nismo mogli oteti. Odnos japanskih filharmoničara prema evropskoj muzici koju su prikazali osobito je utamčan, plemenit i — svojevrsan. Mlada pianistkinja Hiroko Nakamura (ta, pre devojčica no devojka) poklonila nam je — iz stava disciplinovane skromnosti, koja se izdiže do ljupke i čedne smernosti — jednog Šopena (e-mol koncert) koji nas navodi na jednu varijaciju »igre staklenim mehurićima « Hermana Hesea. Mnoštvo arabeski, slapovi bujnih figuracija, no ničeg larpurlartističkog u njima, ničeg izvam života, zasutog lirizmom mladosti,. raskošnim bokorima romantičnih harmonija, melodijskim niskama bisera, čiji sjaj mije potamneo pod sen·kom prohujalog stoleća. No takav. je open još uvek -— pod majušnim, tehnički perfektuiranim prstima muzikom oplemenjene mladosti, a Hiroko Nakamura je sva to. Duboka misaona drama o čoveku, o njegovom stradalništvu i ponosnom samopregoru, Što Je potencijalni idejni smjsao granime tonske strukture Bramsove Prve simfonije, otkrivena mam je ovog jednog japanskog koncerinog večera u Beogradu -— kao da je prvi put susrećemo. Interpretacija stroga i snažna, sva u sapelim i budno održavanim merama unutar njeg nadiranja strahotne simfonijske dinamike dela — nije nam pokazala

samo Bramsa, davno i dobro pozna-

log, potištenog i nesalomljivog, starog Bramsa, nego i snažnu, žre'U, muzičarski militantnu i Bramsovoj m!saonosti doraslu Poe DIRO jaan: dirigenta Hirojuku i“ aiu) Taj mladi čovek iz Tokia vodio je sto i deset instrumentalista u ljute okršaje Bramsovih „tema, u predele njihovih klonuća, jecanja i Smiraja, sa sigurnošću studiozno:g fe alizatora jedne koncepcije koja | mnalački sišla do samih temelja 50 {onijskog zdanja Bramsovo8- Uos : lom, dirigent Ivaki rasklopio je 3) poskw«dnjih delića i zatim ponova sa

KNIJMZEBVNE NOVINE

stavio tu jedimstvenu celinu silesiju vraški kompleksnih tonskih struktura Majuzumieve simfonije, a iz nerazvijene orkestarske partiture Šopenovog klavirskog Prvog koncerta izvukao je simfonijski horus na čijim zvučno

_ plastičnim žširimmama tonski vocdoskoci

klavirskog parta nikada ne gube postolje. Duvači francuskih simfonijskih i kamernih orkestara čuveni su Uu Citavom svetu. Da li je dovoljno rečeno, ako se kaže da im japanske kolege ne ustupaju svojim virtuoznim izvođačkim žkvwalitekom: na primer, oboa u drugom stavu Bramsove simfonije? No na istom su nivou i ostale grupe: na primer, timpanist, ı u Bramsu i u simfoniji Majozume. Sočna zvučnost, usklađenost odnosa među grupama, ritmička preciznost to je stvar ljudi u okreshru: na primer, svi u ovom izvrsnom ansamblu.

Na kraju koncerta, Japanci su dodali delce zasnovano na folkloru, u azijski tipičnoj pentatonoj lestvici. Grmljavina timpana gonila je i šibala jedan rgijastički pohod zvukova, ispunjen nevidljivim sevanjem “ krivih sabalja, sirovim brektanjem ritmova. paklenim kreštanjem egzotičnih ptličurinš. Naš sluh je bio domamljen na granicu za kojom se rasipa ludi predeo deliriuma. Nismo tu granicu prekoračili, jer, odnekud je pirila ye? trina starog, odbačenog straha: sećanje na čelični korak pukova, koji nisu sejali blagotvorni melem muzike, seme cveta koji u golubovom kljunu znači mir i bratstvo među narodima.

Pavle STEFANOVIĆ

tijama proprati sve što je put · njegove četke hteo da otkrije. U njegovom intenzivnom umetničkom radu (o kome između ostalog sveđoče i njegove izložbe u Parizu, Londonu, Brislu, Hagu, Barceloni i Madriđu) markantno je i njegovo učešće na izložbama, »Ladđe« čiji je veran član i njegOoOvO aktivno sarađivanje na svim likovima manifestacijama ULUS-a,

Njegovi nemirni slikarski temperament, i osećanja za treperenje svetlosti, njegova prisnost sa prirodom u sjaju osunčanih zelenih travnjaka, njegovi slojeviti brežuljci i dramski islikane naslage mrke i vlažne zemlje ili natmurena neba, guste i hlađovite krošnje drveta, sve to gOvori i otkriva đa su neposrednost i iskreno divljenje prirodi ona vitalna snaga koja i danas živi u osamdesetogodđišnjem Uumetniku. Milo DIMITRIJEVIĆ

REKA U PREVODU

Luj ARAGON

———

Woć

ljudi

Noć noć ako još ima jedne noći na ovom svetu o zenico Ako ima mesta za to crnilo na oku i njegovoj površini

U tome univerzumu prepunom duša i Poslednja noć ljudi sačinjena od ptica da se dodirne Crni zastor krila od zvezde do zvezde Žalost neba

I kao konji pokriveni tminama tri mladića i Poigravaju između rukunica Kkatafalka

Noć ako je još. jedna noć na ovom svetu Noć bezdđani i grana što sprečavaju Put oku noć pesme bez reči | | Noć kadifena kao neki glas iz trbuha Noć u kojoj se uspavljuje stoleće i budi budućnost Tri oblika sutrašnjice još pokrivene Starim paukovim mrežama A reči otrcane izigravaju muve

Noć

Ako je ako je još jedna sa dubokom željom Ako je još jedna noć kao odelo po meri ovoga sveta

Moć vrela, i olovna, u kojoj se teško diše jer se ne vidi dobro I sve što se kaže dobija i gubi značenje na način „aaa a.

Svako izgleđa da nestrpljivo čeka da svojim okruglim ustima

Kaže neku krilatu i vrelu reč

l Pre no što đrugi đođe na ređ iz senke i njihove suparništvo | Nema drugo sklonište do samo u zbunjenim očima sova

Noć

Ona je kupanje koje skida rumenu štroku dana Lopta je ona visoko bačena

I pašće tek izjutra kad se oči zatvaraju

A dlanovi u rosi otvoreni čisti i prazni

Ostaju bez nekog naročitog značaja na kraju ruku Najsad ophrv4ni snom

A za drugog mladića noć žubori šapatom

TI kuca ko srce u slepoočnicama. deteta

TI ima teški miris smokve prezrele

Što liči na usta i kao da se cepa

T zbog nje se ide đugo uz neki zid

Bez vrata oko nekog džbunovitog parka koji zaklanja Sutrašnjicu svojim granama

Noć

A za trećeg noć je sloboda jecanja Kraj svih obzira i lice po volji prema kobima

slađostrasnini

mladih

, Za prvog mladića noć ima snagu alkohola u pristaništu Ona je zaborav koja ispunjava telo kao pehar pota na slepo

Veliki onaj nemir u sebi i nikog više da mu MOO

\ računa Mogu leći na zemlju i ujedati je i kumiti oproštaj

Mlatiti rukama trčati Odjeđnom baciti se na kolena bez

i i srama,

Noć je pravo na nesreču pravo biti slab i nag u POO Ta

rublju

Kao u ogromnom pokrovu koji pokriva naš život i Sašu

glavi

U bdenju u kome san ima pravo da se ne pravi samo

i . kao đa je

I ima svih vrsta noći osim noći ove trojice Ah ko će mi dati noći ostrva na Gvadalkiviru A neću ni đa govorim o tvom mošusu o Seviljo Ni o mirisu jasmina Ni kamila ni ramala ni vafila, Da bi napravili od andđaluziske noći jednog crnačkog kralja e ranjenog u rame

BORIVOJE STEVANOVIĆ: PEJZAŽ

Kad barka prolazi ispod svetleće kule u Santaponsi

Postoje veliki odmori bez mesečine posle bitke I koji imaju zvezde samo u rukama mrtvih u njihovim polomljenim mačevima

Postoji bela nesanica i tek poneki fijaker protutnji Kaldrmom dspred Zimskog Dvorca i kao utkvara nestaje A prolaznik noćni u odbijanju vesala na Nevi

Čuje umiranje u daljini Tasovih oktava

Ima noći što liče na mlade amazonke koje su skinule svoje blistave oklope T blago rasipaju kose crne po svojim rukama, Ima noći usred požara na ledenoj gordosti planina Ima noći koje su samo prozori prema zori Sećam se jedne sobe otvorene prema palmama TI mandoline meseca i žaba Sećam se jedne zabačene Kuće usređ vinograđa TI vetra koji se diže i kapaka koji lupaju Ima noći koje romore u dubini našeg sećanja Noći imenadnih sa svih strana kao vrtoglavica pred ogledalom Te ogromne nepoznate zemlje pređ tobom i tebi RO slične Ima noći koje su vođa limuna tu podne zagriženog Ima safirskih noći bunara bez lanca u njih spuštenih TI Šekspirovih noći kađ Kralj Lir ispruženih ruku Korača, noseći Kordeliju kao prekor svetlosti

Ali ta noć dovoljna vam je i tri mlađića odnekud

Ne znam zbog čega sakupljena u srcu ovog modernog sveta.

Kao na vetru zastave na pola koplja

Kad lepršaju na krovovima pod kišom

Nejasno jedan za drugim govore

* * *

Često sam pokušao da zamislim poeziju Ko stegnutu pesnicu zavučenu u čarapu Koliko da se vidi da li je treba Krpiti TH ko grimasu deteta pređ ogledalom Često sam pokušao da zamislim poeziju

Kao lov na morske račiće

Crveno Kkrpče između kamenja u potoku

Tli noćno odbleskivanje zakovanog prolaza

U nekom napuštenom građu

Tli nagli očaj rude ručnih Kolica u vis

'Uraludno pokušavam da zamislim u sebi poeziju

Pa ipak se veli za mene da sam pesnik I da pišem pesme iz ubeđenja

Ali da li se rađa dan ako klikće ševa Ili bilo drugi koji mali tić

Tražio sam poeziju preko telefona Nema pretplatnika na to ime odgovoreno mi je Tražio sam je i kod vojnog sveta Nepoznata odgovorila je svaka četa

Tražio sam poeziju i na dnu čaše Ali me žeđ zato nije prošla

I pitao na svima vratima za nju Rekoše mi Gospođa je izišla

A od mene šta hoćete da od mene bude

Ko neko ko je zaspo na pokretnim stepenicama Smešno ću ispasti s poslednjeg stepena

Jer se zatvara veliki magazin

Idem da se perem u rečima gorkim I da bacam šljunak u talase morske Na kraju gata pod svetlošću fara I nudđiću prozorima uličnim PAK na kraju šta) Krpe Krpe u z / A izdužiću se na klupi ko sunce u podne Zar nema za onog koji peva gluvima Bar jeđanm straponten u metrou

Susreo sam ludost na obali Sene

Ma da joj svet pravi komplimente

Ja nisam voleo ni njenu kapu

Sa belim zarezima po poslednjoj modi A nisam našao ni da je zločin divan Išao bih rađo da seđim uveče u crkvi Da nije samo nesnosnog tamjana

Tražio sam poeziju po raskršćima

Tegleda da, je jako zauzeta j

A čime to niko nije mogao da kaže

A ja sam siromah koji prosi

Iz milosrđa dobra moja Gospodo boeziju _ Često tražiš reče jedan bropićeš je

(Preveo Nikola Trajković)

(Fragmenti iz poeme »Pesnici« koja uskoro treba da iziđe iz štampe.) .