Književne novine

_—--—-——C_-__—_- —_———————__-—--—–: – _ ––— _ ____________—

U svojim »Odlomcima iz jednog dnevnikac, objavljenim 1948 godine, danski pesnik Pol la, Kur, kaže između ostalog: »U ovim tmurnim vremenima, pesnici žele da se i sami ubede da pesništvo ne nestaje, da je ono zaista vredan i neophodan rad, rad koji čak i koristi... Pod utiskom ogromne buke koju je mogućno ućutkati samo ako se na nju ne obraća pažnja, pesnici osećaju potrebu da istraže sve mogućnosti lirske poezije, njene varijacije, mogućPORA koje ona daje u prenošenju životnog js-

Va.

Ove reči su vrlo karakteristične za jedan deo

danske poezije pedesetih godina. One se od-.

nose na nekoliko njenih bprincipijelnih tema: na položaj pesnika u odnosu na društvo, na čitaoce, na značajne međunarodne probleme; na njenu odgovornost, ali i na njenu 'stvaralačku slobodu. Čak i na traženja koja se tiču samoga jezika. Po svom upornom nastojanju na pravičnosti i po kvalitetu svojih radova, ovaj pesnik — rođen 1902 a umro 1956 godine bio je od veoma snažnog uticaja na mladu generaciju. Međutim, ponekad ovaj uticaj imao je i suprotno dejstvo. 7

U godinama posle oslobođenja od nemačke okupacije, javio se dosta naglo snažan talas novih pesnika, među kojima je bar desetina bila vrlo obdarena. Njihovo iskustvo je bilo iskustvo otpora, odbrane; oni su upravo bili preživeli period u kome su došle do punog izraza i najbolje i najgore lujdske mogućnosti. Oni su upravo prisustvovali i rušenju starih vrednosti i načina mišljenja. I, da bi istražili sva lakva iskusiva njima je bio potreban jedan novi način izražavanja.

Izvestan broj među njima zadržao se na moralnim problemima izazvanim događajima za vreme okupacije; događajima koje su pokušali da analiziraju i njihove posledice ispitaju na onima koji su ih preživeli. Ovome treba dodati i teme iz oblasti metaf{izike i estetike, i to estetike ne formaino shvaćene nego kao sopstveni izraz određenog stava prema životu.

Posle plodnih godina — od, otprilike 1945—1953, — naišao je jedan relativno miran period, Na- ii stavil, so međutim „prepirka i to najpre između osećajnijih pesnika i »metafizičara«, a onda izmedu onih koji poeziju smatraju sredstvom pomoću koga bi raspravljali o problemima, površno ı Ććešsto pridržavajući se pri tome dosta konvencionalnih formi, i onih koji su sa Fol la Kur-om odbacili poomu kojom se htelo poslužiti, koji su hteli da utiču i za koje je poema — sama po sebi — stvarnost, okrenuta proiiv svega onoga što je usiljeno i golo. Ne treba zahtevati ništa od poeme, bisao je on, poema je ta koja zahteva, »Biti pesnik ne znači pisati pesme, to znači stvarati nov način Života«. Ali pootsko sivaralaštvo počelo je da opada, možđa zbog neophodnosti da bi se Dposle prvih rezultata preispitali zauzeti stavovi, a možda i zbog uticaja situacije u svetu čije ne baš lepe perspektive zahtevaju odgovarajuće

prilagođavanje. Otuda je drugi deo pedesetih

godina bio manje plodan nego prethodni 258 riod, I nova generacija, nazvana pomalo neopravđano »generacija ćutanja«, zakasnila je sa svojom pojavom. ;

Danas, ako posmatramo situaciju u danskoj poeziji, izgleda da su ovakve tendencije Dprelinute. Stvaralaštvo prvog i značajnog talasa Dosle rata, ti pesnici sađa imaju između 35 i 40 godina, sastoji se iz jedne serije individualnih rađova, međusobno vrlo različitih. Ovima se pridružio, u toku poslednjih nekoliko godina, izvestan broj knjiga, napisanih od strane mlađih koji vrlo mnogo obećavaju. Ali, takođe i kod ovih, iako bi se možđa moglo govoriti o izvesnom zajedničkom stavu, još uvek neodređenom, nikakva struja ili neka grupa nije po

sredi, već više jedno zajedničko zauzimanje ·

pozicija. Jedno od značajnihimena, je Klaus Rifbjerg autor tri zbirke pesama ı jednog romana. Prva

„Zbirka »Ja, na ravnoj nozi sa mnom, izdata

1956, opisuje pesnikov život — u momentu iz danja imao je 25 godina — od rođenja, do časa kada je napisao zbirku. To je sočna knjiga u kojoj Rifbjerg pokazuje izvanredan smisao za reči, mnogo vere u samoga sebe i u isto vreme ne baš tako malo ironije. On je nekonvenciondlan, on je potstrekač — često drzak — pun želja, da, ostane lično on i da jasno izrazi svoje probleme, a ne probleme svojih prethodnika. Ali, očigledno sve je to još samo početak. U delu »Posle rata«, Rifbjerg proširuje skalu, prilazi mnogo širim sižeima, produbljuje stvari i ponekad napušta malo onu ironiju koja mu tako pomaže. Rifbjerg se može shvatiti kao tipičan primer omladine svesne same sebe. Izvesna skromnost, jedna čistota suprotna opštem shvatanju nagone ga da piše vrlo teške pesme. To je pesnik koji mnogo zna i o sebi'i o drugima, koji igra igru, smelo ulazeći u stvari i stupajući, na ličnom planu, u mnoge aktivnosti: bivao je novinar, filmski radnik, ređaktor (sa mlađom kunjiževnicom Vili Sjerensen u »Vindrosen«-u, najvećoj danskoj književnoj reviji), itd. To Je osećajan pesnik i nestrpljiv, besumnje jedan od onih od kojih se može: mnogo očekivati. Njegove teme su i teme čitavog sveta: ljubav — često bez dodira, bez veze, usamljenost; predmeti — vrata jedne garaže, rezervni delovi nekog motora, dakle svi ti bezimeni predmeti zbog kojih naš svakodnevni način govora postaje ponekad tako oskuđan; zatim — Dproblem poistovljavanja, žeđ za životom iznad svega i prkos prema svemu. '

Cocil Bjedker e pesnik gotovo dijametraln suprotnog tipa. Tamo gde je Rifbjerg nervozan,

nemiran, ona izgleda kao da ima organskog i.

bliskog dodira sa prirodom, Ona se oseća vezanom za nju još iz daleke preistorije i to je za nju odlučujuće. To je uzdržljiv pesnik koji često izražava svet dece, nagone koji kao da žive, potajno, u visokoj travi, povorke, noćna isparavanja močvara i dečje igre. Ali, da nas ovo ne prevari. To kod Cecil Bjedker ne znači ni sentimentalnost, ni bežanje, već jednostavno ona ostaje verna izvesnim potpunim pojmovima, života, izvesnom dostojanstvu. „Napominjemo uzgređ značaj koji je prirođa imala u danskoj poeziji više nego u drugim, još od perioda TOmantizma, manje intelektualno, više panteistički. Cecil Bjedker je soliđarna sa svim što živi, i sa biljkama i sa kamenjem. 1, ona je u svim vremenima, od neolitskog do današnjeg doba. Prirođa za nju pojačava ličnost, ali je istovremeno i uništava. Priroda je za nju i smrt, povratak u bezimenost. Tako je čovek danas sposoban da razruši zemlju ona se na to ne žali, ona konstatuje.

Svojim izvanređnim jezikom, svojim iznenađujućim i preciznim slikama, svojim umetnutim rečenicama i svojom rafiniranom muzikalnošću, velikom ali uvek kontrolisanom, Jergen Sone je jeđan od naših najinteresantnijin savremienih pesnika, Bilo da piše O IDE detinjstvu ili o nekom putovanju po Italiji, o nekoliko stena na obali mora ili o boru koji podrhtava od pesme cvrčaka pod suncem Juga, on se uvek trudi da, svojom poezijom, punom čulnih impresija, boja, zvukova, i mirisa, SVežine, žege i svetlosti, stvori sve novije odnose između nas i stvari, da stopi u celinu sva nova iskustva. Istaknuta s punim pravom, od strane kritike kao pravi događaj, njegova poslednja zbirka »Na pola puta« (1960) predstavlja za sada vrhunac kako po svojoj formi tako i po mislima koje izražava.

U red ove trojice mladih, među

III Ia iii, iIIuA uan YO ijiynmnı, se Son nalazi na pola, puta

Ufe HARDER

između tzv. »posleratnog talasa i nove generacije, spada i ivan Malinovski, Za Malinovskog, naročito inspirisanog modernizmom, preciznost i muzikalnost su najvažniji. TO je pesnik kome su nervi, izgleda, na površini koze. Duboko pogođen perjiodom n.aoističke okupacije i svotskom krizom, on piše o nesigurnom živolu, koji stalno preti.

Među pesnicima iz doba »prvog talasac sa kojima je većina, nalaze se ''rokild Bjernvig i Mrik Knudsen.

Knudsen koji se istakao 1949 pesmom »Cveće i mač«, đugo smatranom najjasnijim izrazom posleratne krize — počeo je ni iz čega, iz besmislenosti, u kojoj je jedina vrednosvu i jedina važnost bila, stalna borba za opstanak. »Mi moramo sami svojim sopstvenim rukama stvoriti cilj našeg puta i »same sebe«ć, gOvOTiO je on. To je osećajna i borbena poezija, ali i puna sumnje, nesigurnosti i patnje.

Torklid Bjernvig (rođen 1918) je suprotan

„tip, On.je bez sumnje veiika ličnost savreniene

danske poezije. Njegove tri zbirke pesama, iz date u jesen 1959, tretiraju jednim sigurnim, znalačkim i klasičnim stilom večite teme ljudskog roda. On je preveo na danski kompletna dela Rilke-a. Ali postepeno, skala njegovog rada,

se proširuje; u pesmi o mlađim zločincima Nju- |

jorka u crnim bluzama, on ispituje nihilizam i pesomučnosti našega doba.

Njegova poslednja Knjiga nazvana je »Pjgure (u smislu forme) i vatra« i upravo u rasponu:između ova dva ekstrema koji se uoskalom mogu nazvati i haos i red, razumevanje i spontenost, a oba su neophodna, pesma i život, moraju da nađu sebi mesta. Jedna od osnovnih misli u knjizi je misao o žrtvovanju: treba se pređati, bez opiranja; samo u takvom stanju, potpuno slobodnom, život, postaje plodan.

Među ostalim »starim«, navođimo Ale Sarvig-a, rođenog 1921, autora ciklusa pesama, od kojih su poslednje objavljene još pre pet go'dina. Mističar, zađojen nadrealizmom i pod uticajem velikog švedskog pesnika Kkeleta, on zauzima posebno mesto u poeziji poslednjih 15 godina. U svojim pesmama prožetim Kosmičkim duhom, on istražuje bozadinu stvari da bi registrovao njihov Život, njihove beskrajne transformacije i njihova značenja, značenja koja mi u svakodnevnom životu samo slučajno upoznajemo. Njega zanima kriza, ili bar ono što po navici nazivamo krizom: značajne „transformacije naših načina gledanja, života i osećanja. On opisuje ovu transformaciju kao da je on sam izvršava, a nama pokazuje simptome. Umesto da ga zovemo mistikom, možda, bismo ga isto tako mogli nazvati i ČOvekom koji daleko vidi, ili prosto — koji vidi,

Mogli bismo navesti i druga imena. Ali za-

. držimo se na ovima, najznačajnijim pesnicima

»prvog talasa«, i na onima, iz mlađe generacije koji možđa obećavaju u ovom momentu nešto više.

što se tiče interesovanja čitalaca, može se reći da je ono još dosta ograničeno. Knjige pesama samo ponekad dožive značajan obim Dprodaje — setimo se uzgred, da Danska, ima samo nešto više od četiri miliona stanovnika. Izuzimajući dvojicu-trojicu slavnih, ni jedan pesnik ne živi samo od svoje poezije. Svi, ili gOtOVO svi rade i druge poslove, što se može katkad i štetno odraziti. S druge strane, zapazilo se 1946—1950 da talas plodnosti u poeziji izaziva i gnačajno povećanje broja čitalaca. Možda sada, prisustvujemo rađanju jednog novog talasa.

Postoji li neka razlika između današnjih pesnika i onih iz prethodnog talasa? Ja mislim da postoji. Pedesete godine, sa svojim mnogobrojnim debatama, čine jednu završenu epohu. Makako đa je teško podvući razliku ona se manifestuje kako u stavovima tako i u načinu iz ražavanja. Diskusije o »weltanschaungu« iz-

· gleda, đa je prevaziđena. Danas se rađa jedna

nova, poezija, ni dogmatična, ni sektaška, ali i

bez iluzija i lakih rešenja. Iako nije privržena '

| | | |

nekim posebnim programima, ona je potpuno

uključena u svoje doba. Ona ne diskutuje mnogo, ona neposredno izražava. Njen zadatak: ispitati i formulisati nove stvarnosti, sa kojima otsađa moramo živeti — ogroman je.

! la; da ima dela naših pisaca

ANKETA »KNJIŽEVNIH NOVINA

Nastavak sa 3 strane –

'Autor pred komisijom uprave Saveza književnika za međunarodne veze.

Autor pred sastavljačima izbora i antologija. za inostranstvo,

Autor pred ambasadorom. (Rastko Petrović — Marko Ristić na primer; pročitati Rastkovo pismo u publika ciji M. Ristića » Tri mrtva pesnika«. Ovde bi se mogao navesii kratak odlomak jednog Kafkinog nenapisa” nog romana: »R., uznemiren, pruži ruku prema Rozaliji ali se Rozalija u svom uvek malo: preuskom a ipak tako komotnom šlafroku somnabulski odmače, i R. pade sa balkona na pločnik, preturivši u padu nekoliko praznih saksija. Rozalija ništa ne ču. Ona se vrati u postelju, pod već malo olrcani baldahin. Sanjala je, čitave noći, Pastora i Prefekta. Pastor je držao u ruci jedan velkii žuti lotos a Prefekt stalmo mahao jednom velikom crnom rukavicom).

Autor pred uredništvom »100 knjiga Matice Srpske«; Jovan Popović, na primer.

Autor na stolu uredništva enciklopedija Leksikografskog zavoda Dušan Kostić na primer — ili koje naše enciklopedije.

Autor pred Akademijom nauka.

Ttd. itd.

Razgovor, anketa o autorskim honorarima, a naročito o uslovima štampmja književnih dela uopšte, da bi

io plodniji ne može, naročito me” ču piscima, da mimoiđe ove odnese koje sam naveo. Na finansijskim stručnjacima je, a i na stručnjacima za automsko pravo, da, pored navedenih, osvetle odnose na koje su samo oni sposobni da bace dovoljno svetlosti. U isto yreme oni treba da, zajedno sa piscima, u skladu sa našom opštom kulturnom i ekonomskom politikom, predlože bolje, svrsishodnije, makar i „privremeno rešenje; privremeno će biti u svakom slučaju. Cini mi se da je nesumnjivo: da su auborski honorari niski; da autori (uključujući i prevodioce, i kompozitore, razume se) ne mogu da žive od finansijske naknade za svoja dekoja čekaju na štampanje iako im je pri. znata umelnička vrednost. »Foliti ka«, koja je člankom M. Stamatovića ozbiljnije postavila · problem autorskih honorara kod nas, nepasredno pre naše ankete, učinila ie jedan nesumnjivo značajan korak.

CRTEŽ LJUBIŠE JOCICA

Živan MILISAVAC

I autori wu, kroz našu anketu, progovorili manje ili više iscnpno, manje ili više dokumenbovano, manjc ili više konkretno ali, kako mi sc čini, skoro u svima slučajevima sa jednom notom izvesne nesigurnosti i neopravdane rezignacije.

Mislim da autori o svojim Životnim problemima treba da progovore i U svojim udruženjima, ognosno U Savezu književnika, sa stručnjacima. Mislim da bi možda, pored ostalog, bio dobar put da, kako mi je jedan prijatelj rekao, udruženja autora sklapaju svake godine kolektivan ugovor sa udruženjima izdavača, utvrdujući međusobno svake godine, po” red ostalih uslova, i „minimalnu stopu honorara,

Po nekim simptomima izgleda da je još uvek potrebno isticati neke elementarne · „materijalne društvene momente kad je reč o kulturi, kad je reč o umetničkom stvaralačkom radu. Za rad »nadničara u noćnoj službi« — kako je pisce nazvao Dr Bratko Kreft, prema statistikama najviše igrani slovenački savremeni dramatičar, životno su vezane mnoge društvene ekonomske delaWnosti, od kojih bih pomenuo grafičku induslriju, industriju papira, primenjenu umeinost, izdavačka preduzeća sa svojim tehničkim · „kadrovima, _ knjižarstvo, bibliotekarstvo itd. itd. Pa ipak, dobija se utisak da su »nadničari u noćnoj službi« najviše pogođeni, od nosno da je naknada za njihovo de” lo najviše u pitanju.„Da li je to tako i ako je tako — zašto?

Možda bi, pored ostalih faktora i mera, razrešenju položaja pisca i, u vezi s tim, autorskog prava kod nas, jedan ili više sastanaka izda-

Miodrag STAMATOVIĆ

KOMENTARI

Početkom „septembra meseca bio sam na putu kada sam doznao da se i „Ekonomska politika“ pridružila diskusiji o autorskim naknadama. Tu vest primio sam sa ıskrenim zadovolistvom, jer sam i inače mislio da ceo problem treba šire razmatrati i sa kulturnih i sa ekonomskih pozicija. Međutim,

kad sam zatim u pomenutom ljstu ,

pročitao prvi članak sa potpisom Lj. V., morao sam, nažalost onstatovati da je .anonimni autor vrlo nesigurno zakoračio u ovu složenu materiju. Ipak, nisam mu to uzeo za zlo već sam u svome OSsVTItu'u „Književnim novinama“ od 25 septembra nastojao samo da ga upozorim na izvene činjenice koje je propustio da uzme u obzir. Čini mi se da sam to učinio u sasvim orektnom obliku, jer nisam pristalica uzajamnih nadmudrivanja. Za uzvrat, Lj. V. je požurio sa svojom odbranom („Ekonomska politika" od 1 oktobra) pokušavajući na zaista nekorektan način da se neako izvuče iz nevolje u koju je zapao. U toj replici on se svojski truđio da „zaradi“ još jedan utuk, pa stoga moram opet da se obratim „Književnim novinama“ za gostoprimstvo. Pošto mi je najpre odao priznanje da razumno govorim o ovome problemu, on odmah potom tvrđi da se ja igram brojkama i pođaci-

NA ŠTETU KNJIŽEVNOSTI

Svi dosadašnji učesnici u ankoti potvrdili su jednu istnu: honora:i za književna dela su i suviše mali. No mislim da su preveliki zahtevi kađa se želi đa književnik živi od svoga književnog dela. Takve pojave Su retke, upravo izuzetne, ne samo kod nas, nego i u svetu. Od književnog dela, naročito ako je to poezija ili esej živeti se ne može I ne ireba da se od toga živi. Književnik mora biti obezbeđen na drugi način.

Istitni za volju treba reći da su kod nas rešena osnovna pitanja egzistencije književnika. Bolje ili lošije, ali su uglavnom rešena. Veoma mali broj Kknjiževnika čak sasvim neznatan — nema zaposlenje sa kojim ne može biti zadovoljan. Stvar je u tome, međutim, što plate još uvek nisu takve

da mogu obezbediti životni stan-·

dard kakav je potreban Književnom, odnosno umetničkom stvara=– ocu. Tako prihodi od književnog dela služe kao dopuna redovnom ličnom i porodičnom budžetu, pa čak nisu ni dovoljni da izravnaju stavku prihodi-rashodi, Bilo bi idealno kađa bi prihodi od stvara= lačkog rađa služili samo za umetničko obrazovanje i kulturno 'izdizanje, za putovanja, kupovinu literature, umetničkih dela i sl, Danas još nema ni govora da oni siuže u te svrhe. Na honorar se ćeka da bi se kupio kaput, ođelo, cipele itd. Zato su honorari za književna dela mali.

Oni su i stvarno mali, u odnosu na sve druge cene u svakidašnjem

životu, SVaki zanatlija naplaćuje svoju uslugu više nego što autor dobije za svoj sastav. Pa i na njiževno-izdavačkom planu honorari za stvaralački rad su ispod svih ostalih. Zato mnogi Književni, upravo velika većina, obavlja mnoge poslove oko produkcije knji ge kao robe (izbori, redakcije, re-

·cenzije uredništva i 5l.), jer su ti

poslovi daleko više plaćeni nego originalan, stvaralački rad, a az to su daleko lakši i skoro uvek redovni, tako da obezbeđuju pokriće neophodne dopune u porodičnom budžetu. Kađa se ima u vidu da književnik obavlja svoju ređovnu dužnost za koju je plaćen, da je pretrpan poslovima oko pripreme tuđih dela za štampu, da je pored toga prilično angažovan i u društvenom živoxu, — Šta mu onda ostaje za origina–lan, stvaralački rad,

Od ovakvog stanja nesumnjivo tnpi umetnost. No to stanje nije izazvano samo niskim honorar:ma za književno~umetnički rad, iako bi i ovo pitanje trebalo rešiti već i zbog samog značaja književnog stvaralaštva. Honorari za književna dela trebalo bi da budu bar na visini zanatskih usluga — bez :ronije. No problem je širi, i meni se čini da danas o mecenatstvu nije deplasirano govoriti, jer ne vidim da je bez savremenog, socijalističkog, mecenatstva moguće omoči umetnost (ne urnetnika!), No to je posebna tema.

|PISAC PRED IZDAVAČEM

vačkih saveta svih izdavačkih pre, duzeća, beogradskih na primer, doprineli u izvesnoj meri. Utoliko pre što su u izdavačkim savetima, kao organima društvenog upravljanja, i pisci. To bi bio prvi sastanak te vr. ste, i u svakom slučaju od značaja, A pošto su članovi izdavačkih sa. veta i direktori izdavačkih preduzeća — koji su istovremeno i članovi udruženja izdavača — takav sastanak ili sastanci bili bi još efikasniji n razradi, kako to formuliše G. Đerić u članku »Restnikcija kredita i iz. davačka delatnoste — »primene opštih mera na izdavačku delatnost«, "To je utoliko lakše Što „opet po G. Đeriću, »krediti izdavačkih preduzeća u ukupnoj masi kredita cele privrede čine neznatan deo, pa nema opasnosti da će se zbog njih promeniti opšte proporcije«. :

Ne bih hteo da verujem da je u ovom trenutku još potrebno 'podvlačiti kultumu i opštedruštvenu fiumk* ciju izdavačke delatnosti, da se knji. ga ne može u svemu izjednačiti sa pojmom robe i tome slično. ~

Na kraju — vratiću še na poče tak, na pojam simplifikacije. Simpli[ikacija je uopšte problematična, iako katkada može da izgleda vrlo primamljivo. Razgovor je u toku, i treba stalno da imamo na umu da sim»: plifikacija često može da ima me samo dve, nego mnogo više oštrica.

EKONOMISTE

ma. Da proverimo može li opstati ovaj prigovor.

Ranije sam navođio da je 1952 godine u strukturi maloprodajne cene knjige otpađalo po 15% na izđavačku maržu, knjižarski rabat i autorski honorar, a 55% na ındustrisku izradu knjiga, kao ı da su se narednih godina pojedini elementi u strukturi ove “come menjali, tako da je 1959 godine u proseku odlazilo na izdavačku maržu i knjižarski rabat po 20%, na autorski honorar 10%, a industrisku izradu knjige 50%. Postavio” sam pitanje da li je logično'i pra= vično da u 'pogledu materijalne? naknađe tvorac dela prima znatno manje nego svaki pojeđinačn: posrednik između njega i wupca knjige. Međutim, Lj V. primećuje da opadanje udela autorskih honorara u maloprodajnoj ceni knjige ne znači, u slučaju koji raspravljamo, i stvarno opadan,e tih honorara, s obzirom da je u pomenutom razdoblju došlo do vr= lo' značajnog porasta te cene. Na= vodeći da je u međuvremenu cena knjige povećana za 2,66 puta, misli da „osnovcu“ neće biti teško da izračuna da je 10% od 266 veće nego 15% od 100. Tako kaže aritmetika, ali jedan ekonomista ne bi smeo u svojim proračunima da zanemari pitdnje. koliko su od 1952 gođine porasli troškovi živo> ta! U svakom slučaju, osnovcu neće biti teško ni da izračuna da je 20% od 266 dva puta, a 50% pet puta veće nego 10%. U tome qrmu leži zec, a Lj V. se pravi da qa ne vidi. Ko se ovde igra brojevima, ja ili on? ”

Lj. V. me upozorava da u pogle» du udela honorara u ceni knjige drugačije stoji sa izdanjima eseja i zbirki pesama. Naravno, to mi Je poznato, ali ovakva izdanja nisu ni brojna ni karakteristična za našu izdavačku delatnost, a sem toga njihova prodajna cena je mahom niža od realne cene. Karakterist!c= ni su drugi primeri, od kojih na” vodim nekoliko: ei i

1. Bora Ćosić: „Anđeo je jošao po svoje“, roman. Izdanje „Nolita“, 1959, tiraž 5.000 primeraka. autor» gki honorar 18.000 din. Do tabaku;

2. Slobodan Džunić: „Vinograd

gospodnji“, roman. Izdanje „Minerve“, 1959, tiraž 3.000, honorar 15.000 din. po tabaku;

5. Mihajlo Renovčević: „Sam“, roman. Izdanje · „Kosmosa“, 1959,

tiraž 5.000, honorar 18.000 din, po tabaku;

4. Bogđan Čiplić: „Stravična :vona“, pripovetke. Izdanje „Minorve“, 1959, tiraž 7.000, honorar 14.000

din. po tabaku; Nastavak ma 9 strani

KNJIZEVNE NOVINE