Književne novine

PRIJATELJ SVIH

PISA4C4

SPFETA

DŽORDŽ VITMAN U SVOJOJ KNJIŽARI

Bila je ponoć kađ sam ušao u »Mistrala, najromantičniju i najpariskiju knjižaru „Pariza, smeštenu u jednoj uskoj uličici (5, Rue đe la Bucherie), odmah pored Sene, preko puta crkve “Notr Dam. Za razliku od drugih knjižara, koje se zatvaraju Oko osam časova, ovde je još sve bilo otvoreno i osvetljeno, a u unutrašnjim odajama čuo se žagor i smeh. U dnu knjižare, za malim stolom, seđeo je skromno obučen mršav čovek, plavih očiju i smeđe kose, kratke šiljate brade, sa crvenom mašnmom ma košulji. To je bio Džordž Viiman, Amerikanac, koji već višc od deset godina kupuje i p?}rodaje nove i stare knjige na svim živim i mrtvim jezicima. Njegovu knjižaru, nekađ bropalu trgovinsku radnju, posećuju pisci svih kontinenata, bez obzira ma rasu i boju. Oni se ovde Osećaju kao kod svoje kuće. Ako su. siromašniji a Želini znanja, Vitman im obezbeđuje besplatan stan i svoju bogatu biblio teku. Po. tom svom gostoljublju, romantičnom kao i njegova knjižara, postao je čuven širom SsVeta. Njega redovno posećuju pisci Azije, Australije, Amerike, Evro pe i Afrike, U trenutku moje ponoćne i neočekivane posete, u jednoj sobi na prvom spratu zaftekao sam mnaprednog afričkog pisca K. A. Janksona, iz Gane.

— Mislio sam da ovde provedem svega jednu nedelju, ali sam pronašao takve knjige za koje mi je potrebno bar još 15 dana, — kaže Jankson na Vrlo dobrom engleskom jeziku. Možda ću čak i produžiti boravak, ko zna? Vitman mi ne da da iđem sve dok ne prikupim neophodan „muaierijal za moju sledeću knjigu...

U drugoj sobi bilo je šestoro mlađića i devojaka, Svi Pisci:

troje iz Amerike i po. jedan iz Norveške, Italije i Poljske. — 'Upravo smo komentarisali

jedan Sartrov članank, — kaže Norvežanin. — Sartr je sjajan, pun iđeja. Zato nam 5e i dopada, Jer, u ovoj kući se poštuje ideja, ona je najvažnija: Ljupav prema, čoveku..

Plavokosa Karin Blan, krupnih plavih očiju, Vitmanova pomoćnica, gotovo je utrčala u sobu:

— Traže vas dole, — obrati se Vitmanu. — Govore samo Il

leski. Š Vitman se ubrzo vrati nasme-

. jan, očigledno rađostan.

— IzvrSno, izvrsno, — reče. Još dva aziska pisca: 12 Indije

i Burme. i Ovaj dobroćudni _Amerikanac, čija knjižara privlači svet dobre u svojoj Žže-

iskrenijeg gostoljublja, na gor-

njem spratu svoje radnje ugra-

dio je malu kuhinju s frižide- . rom.

— Da se svako služi kađ je gladan i da može, kađ zaželi, da | sebi skuva, čaj — kaže. — Ovđe , svako treba da se oseća kao u svom domu. |

Izmedđu soba nema vrata, i jedina koja postoje su ona na Ulazu u knjižaru.

— No volim vrata, ona su kao barijem»: razdvajaju ljude, smeje se Vitman. — Nas, našu porođicu, ne smo ništa da razdvaja. Zanimljivo je kako je Vitman, inačg ljubitelj knjiga još od malena, došao na ideju da stvori ovaj kutak ljudske solidamosti. |

Neposredno posle Drugog svetskog rata nalazio se u Parizu gde je pohađao kurseve francuskog jezika na Sorboni. Kao student, učeći lekcije pod mostovima i duž obale Sene, često bi mislio o tome kako bi bilo divno kad bi se liudi, poklonici dobre knjige i željni novih saznanja, sastarli na jednom mestu, Otvoreno razgovarali i videli na MKkoji bi način jedni drugima, mogli da pomognu. — Takvo mesto mogla bi biti samo knjižara, puna knjiga, starih i novih, štampanih na svim jezicima i iz svih zemalja sveta, — zaključio je ovaj pasionirani knjižar, koji je to postao da bi bio, kako sam kaže, nezavistan i slobodan. — Ljudi bi dolazili u knjižaru da čitaju i upoznavali se, zbližavali.

Tako se rodila iđeja o otvaranju knjižare »Mistral«, ispred koje' večito stoji veliki okrugli sto sa cvećem i starim rasklimanim stolicama, i šahovski sto- | čić s dotrajalom tablom i isluženim figurama. Jeđna oveća vitTina s knjigama takođe je DOstavljena napolju, da onaj koji želi da radi, a nema mnopo VTemena, ne mora đa gubi dragocene minute tražeći ono što mu treba u unutrašnjim odajama.”

Počelo je već da sviće kad me je Vitman ispratio do keja, do same Bene.

—· Pozdravite pisce i napišite da ih iv u goste. Moja im je knjižara uvek ofvorena. Neka samo, ako mogu, ponesu po koju domaću knjigu. One su ovđe dosta tražene. Ulicom su prvi radnici već počeli da hitaju na posao, kad je u »Mistralu« ugašena poslednja j svetilika. Knjižara će, za razliku

svih drugih u daa i tek u podne biti OtVOrena. »Mi.cral« ie svet za sebe,

Aleksanđar MIŠIĆ |

jugoslovenske pozivam

volje i široka srca, lji | da ostvari atmosferu ŠtO ___ ___ _ _———-4-4—IUIU——

Što me mamiš, u sred dana,

Gle, pod oblakom senke ikre u najavama, buduća Sve je lepo ono što se hoće.

Car Nemanja nema šta da kaže.

Ode oblak nebu pod oblake, Što će biti, neka odmah bude. Nije krivo ono što će biti.

Sve su tuge duge bez rakije,. kad Serb pije, Slavon se opija. Gorolomni, što će Di sve što pada u jamu prop8' a.

Teku vode, teku Vod ia S rain umiru.

a najbolji, O najbolji, uvek m

Ja volim divlji vetar, it samoći, dok ruši sanja, umiruje glad.

Brpska vojgka pobede prezire, zoran junak, na Moravi, voda krv pokđpa, žedna zove Zeni ja,

'kako biti? Gde su novi gavranovi?

Do kolena u glib smo zapali, KNJIŽEVNE NOVINE

a glasom ovim, zlatokrilnim?

| iš; li sa Nemanjići. Što me voliš; anđe aaa ie;

vidim svitanj a.

biti to nama pripada, ,

zamutio,

Radoslav

ne dovodi,

Š njemu, što su meni, zapaljena krila? bio dvije zor junaka, kad nije batljija.

Kako

kako i samo ćutat detir.stvo, žPano8, Đrveća pognuta, ovo jeson dolazi, Kiša, nervoza, k

Parizu, utonuti |

viče vojnik, muđar nn uranku. fat 2

Prijatelju još u meni, ne pominji vir zeleni,

dar danajski, krilatoga konja O a

tice zadržati na dđianu, voleti, kako slušati, i? Vratiti travu, zelenu,

oje zovem Stražilovo? Zelenoga videt više neću, lisje žuto,

koji drhti Branko; Odbeglo je leto, sjaj meseca, pokiđani đani, igabrani. aj

Bio je ugrožen pre našeg dolaska. Bio je usbvari ugrožen od samog počebka, ali bo, izgleda, nije shvatao, Čak i sad, kada je već sve išlo po utvrđenom redu, kad se suočio sa bliskom neminovšću svoga kraha, on je imao nadu'da će ishod biti drukčiji, da će se nešto u posledmjem času mmošati u njegovu korist. .

Ovo '98mo, razume se, uočili naknadno, kad smo ga već poznavali. Prve večeri, u suton, kad smo još jednom, poslednji put, hteli da prcgledamo okolinu našeg šatora, na zapadmoj strani puste poljane koja se prvžala između zaliva, uzdignutog druma i starog železničkog nasipa iskrsnuo je nepoznat čovek. Bio je nizak, od onih malih ljudi za koje se obično upotrebljava reč zdepast, iako se time ne kazuje tačno ono što se vidi. ZŽalisla je bio omalen, ali snažan, puna tela. Prema nebu boje užarenog gvožđa koje se hladi, jer zalazak još nije bio završen, ugledali smo samo tamnu priliku malenog čoveka i čuli njegov glas: »Ko je to tamo? Ne diraj ništal« Vikao je, ali to nije bilo upućeno nama. To ustvari nije bilo upućeno nikome. Hodom palka koji prati svoje jato nestao ie iza niskih vrba koje rastu duž obale, tamo gde su bile poređane neke mračne grdosije: stari brodski kotlovi. Izgubio se po svoj prilici između onih olupina oko starog bagera, izvučenog takođe na obalu, i nije se pojavljivao do sutradan, pred samo podne. Doduše, u toku te noći čuli smo još nekoliko puta njegov glas, onu — ·po svemu sudeći klasičnu rečenicu — koju je, kao neku vrstu preventivne mere, slao u mrak između starog gvožđa: »Ko je to tamo? Misliš da te ne vidim. Ne diraj ništal« I voleli smo da nađemo u svemu. tome malo misterije, malo nove tajanstvenosti, naročito zbog loga što je neko, verovatno krečom, pedanino bio izvukao velike bele kvadrate po starim kotlovima.

No, ko zna da li bismo ga ikada više videli da jedan iz naše grupe — mržšavi, nervozni Balabušić — nije skočio na ponton koji se doticao obale. Ispod našeg šatora, koji je noću ličio na minijaturnu piramidu, ležao je zaliy u obliku čarape. U njemu su tavorili dotrajali brodovi, oštećeni šlepovi i „poneka izanđala dereglija. Nije ih bilo mnogo, i bili su grupisani na onoj slrani zaliva, ka jugozapadu. Ovde, podno našeg Šatora, stajala je samd jedma betonjerka, starinsko ieremo plovilo od betona i venac dvostrukih cevi preko kojih idu druge, takođe velike cevi namenjene proticanju vode i peska kada neki bager čisti rečno dno. Balabužić je ·skoćio na ponton i u mirno letnje pnepodne djeknuo je zvuk metalnih cevi koje su se sudarile, Tada se na obali iznad nas pojavio on. Bilo je to tako kao da je dotle negde čekao u zasedi, kao da je od ranog jutra motrio na nas. Ali ništa nije rekao u”tom trenuHku. Čak ni pozdrav.

Pogledasmo ga: zaista omalen i snažan, niži nego što stvarno jeste, zbog širokih pantalona, koje sm nekad svakako imale određenu boju, i ogromnih grudi. Kosa mu je bila, potpwmo bela, kraika i živa: stalno je bežala ispod kape kojom je zaklanjao oči. Široke pamtalone i ta kapa sa crnim Šštitom behu jedine dve stvari na njemu. Pošto su mu spadale, ili prosto iz navike, on ih podiže dva puta, kao da se meškoli, pa reče:

»Decate?«

»Kao što vidiš«, reče Balabušić. »A ti?«

»Ja sam ovde čuvar«, reče on.

»Čuvar čega?« |

»Svega što ovde vidiš. | ovog malog jezera«, kaza poslu male pauze, koju shvatismo kao znak oklevanja, i sa osmehom.

Cevi su zaista ogradile jedan deo mirne vode i to je stvaralo utisak jezera. Poređane jedna do druge, u obliku ispupčenog polukruga, one su potpuno zatvarale ovaj deo zaliva.

»Znači, javi se opet Balabušić, pecamo u tvom jezeru?«

Dan je bio vanredno lep, a zelenilo drveća i tišima ovog kraja kako se samo poželeti može, le je u našem razgovoru sasvim spontano počela da živi izvesna 'bezbrižnost, neka omamljiva lenjost u kojoj nije bilo mesta jole tamnijoj misli. Jedva se nametnulo pitanje od čega žive ljudi slični ovom čoveku, da li ih ubija usamljenost i da li su sami na svetu; imaju li nekog ko ih bar pominje s vremena na vreme ... Nije nam bilo prvi put da na zabačenim mestima, u preostalim bunkerima ili · kućicama od blata polkrivenih starim plehom, vidimo ovakve iwsamljenike, nimalo nesrećne 1! zauzete nekom beznačajnošću.

»Pecate bez moje dozvolel« reče tek sada čuvat, silazeći niz nagriženu obalu i ne gledajući nas. Rekao je to još jednom, ali ga njsmo odmah ražumeli. Shvatili smo šta hoće da kaže tek kad je došao do vode. Međutim, ni tada, niti ikad kasnije, nismo uspeli da vidimo njegove oči; slaru lađarsku šapku, koja bi verovatno dovela u iskušenje nekog kera željnog enasnih stvari, držao je oborenu na' lice, od sredime belog temena do nosa,

»Dakle, bez moje dozvole«, reče on, opet sa osmehom.

Mi promrmljasmo nešto nemarno u znak odgovora, ne odvajajuci poglede od crvenobelih plovaka, koji su, kao male drvene kruške, mi rovali na vodi do nemogućnosti: riba je, govorili smo, štrajkovala glađu tog julbra. -

Čuvar dođe do jednog starog lengera, spusti se na njegovu plosnatu kuku koja je štrčala iz spečenog mulja i poče da posmatra. Nije rekao ništa sve dok se Balabušić nije pokrenuo, tiho uzviknuvši: »A-hal« Njegov . plovak, na najlonu srednjeg štapa, stade da poskakuje,

»Ala trese«, reče čuvar iza nas, »kao majmun tarabul«

Ali se ne okrenusmo, jer je uzbuđenje postalo opšte: Balabušić je, u slav{i čoveka koji vreba plen, u stavu pantera spremnog na skok, pognut malo, prihvatio bambus. Tada prvi put olkrismo da je čuvar čovek sa lošim refleksom, Uzviknuo je nešto i potstakao Balabušića da povuče 'pre vremena, Ulica, srećom, nije povredila ribu i nekoliko trenutaka kasnije plovak je opet počeo da igra. Sada je Balabušić povukao u pravi čas i nešto živo, i jako, počelo se otimati, kružiti u misterioznoj. dubini

malog jezera, a ;

Dosle kratke borbe, i posle nekoliko ohrabrujućih uzvika i saveta, na obali se praćakao šaran, čija veličina (kao što obično biva kad pecamo

zajedno) izazva malu prepirku,

ue SLAPENSKA PESMA

Još jedna godina izgubljena,

taj velmoški sjaj? : sentimentalna u septembru,

šuto lišće, žuto lišće, zulum čini: zulum ujedini.

žuto lišće u jesen. ukus grožđa,

PRIĆa „KNUIŽEVNIH NOV/NG”

ČUVAR MALO

·| Danilo NIKOLIĆ

Telo boli, duša duhom pati, ja se neće sa ”—

Pozdravljam te, leto, na rastanku,

ukus voća u nozdrvama, u kolanju,

zrele Šljive na Glavici, u Momčilovu. .

Šljive što se lepe na usnama, na prstima, šljive na obali potoka, u zelenilu, .

pored liyadđa, gđe su bili rovovi Drugog rata. Zulum čini harač harambaša, u Berbiji, u rav-

Gore, uz brdo, još gore, vinogradi

u Šumorenju, između puteva, u tišini, opijajućeg, ukus nežnosti; dok zapadno sunce osvaja vrhove planina, grožđe što ga zobljem, u mojoj krvi,

što ga berem svim rukama, što ga podižem,

JEZERA

»Lepo parčeć, reče čuvar ne dižući se sa lemgera, »daćeš cigaru«.

Cigaretu je, naravno, dobio, ali ručak, na kome je trebalo da bude gost, nije sačekao. Sa zapadme strane trouglaste ledine na kojoj smo logorovali, baš od starih kotlova, dopro je do nas naročiti zvuk i to ga je uznemirilo. To ga je silno uznemirilo. Bilo je to najpre kao neko šištanje, nalik na reski pisak pare, vatre ili zbijenog vazduha, pa na mahove kao ubrzan, višestruki zvuk malih električnih testera. Bio je to takav zvwk da je zaista namah iščezlo svako ugodno osećanje iz ove lefnje idile: uneo je izvesno nespokojstvo u mir celog zaliva potonulog u tišinu mlakog podneva. |J svakom slučaju bilo je očigledno e čovek koga smo sada znali kao čuvara malog jezera i starog gvožđa na zemljištu između vode, druma i nasipa, nije mogao da podnese taj šištavi zvuk kome u tom trenutku nismo znali ni izvor ni posledicu; imao je suviše mnogo razloga što nas je onako brzo i onako nenadno napustio. Otišao je ka starim kazanima poređanim duž uzdignute obale i nije se više vratio. Kao da je znao da ćemo za koji čas olkriti njegovn staru strepnju i sami odrediti šta je tamo počelo da se događa.

Tamo su, pored ogromnih grdosija zarđalog gvožđa, stajale već čelične boce nalik na avionske bombe, spletovi jakih gumenih creva i, ljudi sa Švajs-aparatima, maskirani tamnim, ali prozirnim štitovima od kaučulka. Videlo se: sekli su staro gvožđe. Radili su to ćutke i sa nekom, reklo bi se, hladnom neumoljivošću udesa,

Između njih, čuvar se kretao bez reči. To se moglo zaključiti po tome što je — idući od jedne grupe do druge, kao da nadgleda posao — držao ruke u džepovima pantalona. Za nas, iz daljine, činilo se da bi pokret njegovih ruku bio znak objašnjavanja, znak žučnog razgovora koji smo, ko zna zbog čega, očekivali. Vreme je proticalo u jednoj neodređenoj nedoumici i kao da se ničemu nismo čudili., Bilo je za čuđenje samo io što je on do samog mraka oslao tamo, i što je, kad je vrcanje varnica i šištanje aparata prestalo, počeo da iznosi svoje stvari iz cnog starog bagena koji je ležao, malo nakrivljen, na geometrijskoj sredini trouglaste livade. Mnogo je, zaista, reći »stveđ«e za ono što je izmosšio, jer to su bile neke letve, neki mali sanduci, jedna stolica sa odbijenim naslonom, jedna slamavica i nekakva nakaza koju je on verovatno smatrao šporetom. No, iznosio je to polako, jedno po jedno, i grupisao bez žurbe uz bok bagera. Izgledalo je da će tu zanoćili; ali kad se potpun mrak slegao nad zalivom pored kojeg smo potražili odmor, on je počeo da se useljava: u jedan oronuli šlep koji je ležao nešto dalje, pod samim drumom. Kad je i to bilo gotovo, opet je, kao i svake noći, počeo da krstari između olupina i da uzvikuje u mrak: »Ko je to tamo? Nemoj da diraš ništa, ostavi! Misliš da te ne vidim«.

Narednog dana se moglo videti da je njegovo predviđanje bilo iačno: onaj stari bager, teško plovilo sa dvostrukim trupom, takođe obeleženo belim kvadratima, bio je do noći isečen. Dadao je komad po komad gvo žđa, ploča za pločom, i čuvar je to netremice pratio iz kabine na zadnjem delu šlepa u kojoj je sad stanovao, a koja je obično namenjena krmanor šima. Gledao je netremice ćelog dana, kao da tu, pred njim, nešto umire.

Zatim je, sutradan, počeo jedan, tragikomičan manevar, najuzaludniji od svih koje smo ikad mogli videti ili, zamisliti, Počela je serija novih seljenja i useljavanja, čitava jedna pantomima, jedna pretstava, sasvim izlišna. Najzad i on je to uvideo: konačno je iz jednog slarog senkera izneo dvoje pokućstvo i grupisao sa na domaku rasporenih objekata. I čekao do mraka. ,

Već je prostor između malih vrba na obali. gde su do juče stajali kotlovi, i uzdignutog druma bio potpuno čist. Ostao je još samo stari šlep i činilo se da će čuvar ponovo potražili uločište u kabini iz koje se iselio, Međutim, četvrtog, poslednjeg dana našeg boravka, prvi rez bio je namenjen trupu tog šlepa. Zato je čuvar izabrao poslednju mov gučnost: frenea je Or samo nju, u jedan nemački paktrolni čamac čiji je kljun bio unakažen eksplozijom mine. Taj čamac je ležao po sirani, i nešto dalje, u maloj šumi kraj starog železničkog nasipa, Pošto | nije bio, oobeležen::krečnim linijama, čuvar.,se izgleda. nadao da će: sc iu, najzad skrasiti, Možda se tako i dogodilo, mada su izgledi za to imali samo jedan procenat izvesnosti. Bilo nam je, pri odlasku, jedino izvesno da će se ovaj kralj starog gvožđa uporno držati.svoje [unkcije bez obzira što je postala sasvim izlišna, bez obzira što je otpočetka bila bez ikakvog osonva.,

»A ko zna«, reče Balabušić, čovek sa dosta mašte i očigledno sa simpalijama za čuvara, »Ko znal« ponovi on. »Ja sam se uvek pilao šta dovodi, ili sta goni ove ljude na usamljena mesta gde ste živi ni od čega. Nije li ovaj čudak živeo ovde u ulozi zapovednika broda? Ili je, možda, na ovome Što je ležalo kao staro gvožđe, godinama plovio i sad ga nešto veže za te starudije? ... AP Ima takvih biljaka ...«

Ne beše niko raspoložen zd' prepirku na koju nas je očigledno htela da navede Balabušićeva nervoza” Sada je, više nego ikad, mali čuvar imao odlično mesto za osmatranje: stari patrolni čamac bio je skriven među stablima koja su ozelenela.

Ali ipak! Da je samo skrenuo pogled preko vode, ka drugoj strani zaliva! Tamo, na uskoj padini koja se ia nož pružala između dve vode, bilo je toliko starih plovila, istina manjih i trošnijih, od drveta, ali veoma pogodnih za njega. Da je samo bacio pogled! ,., No, čovek je možda u presudnom trenutku suviše zauzet onim Šlo se niemu i oko njega događa ...

Krenuli smo pre nego što je bilo predviđeno: počinjala je kiša, Kad smo jedan drugome podizali rance na a) naišao je čovek tamna lica i velikih očiju bez sjaja, po svemu sudeći čovek koji je vodio glavnu reč oko sečenja starog gvožđa.

»A, čuvar?« viknu Balabušić sa izvesnom jelkošću i bez ikakvog uvoda. »Pada li kome na pamet kakvu je nagradu dobio i šta će sada onaj čovek?«

»Kakav čovekl« reče poslovođa ne zastajući.

»To je neki samo-

zvanac«, Home aa 6 mi Ra aOyTaar Si } Cafe = | P s 2

još u vis, crno, plavo, belo, vinovo, što ga blago,milujem, zanesen, u jesen, sam — u vinogradu, aj, lisje žuto!

Na zapadu, u zvonjavi, diše Momčilovo; reči traže smisao, život u perspektivi. Sunca nema, zapad postaje krvav. Osećam grožđe u dahu, u dahtanju, ada noć, vetar šumi nestajanje; o u sluhu nastaje preobražaj. Što će biti, neka odmah bude. Glasovi odnose dan u socijalizam, Čujom, lišće preda, prolaze lako godine; i njo nema, da po meni zamiriše, đul miriše, da joj kažem, đul miriše; to miriše, mila moja, duša zalutala. 'U šumovjma slutim svirke serbske iliti ij - slavjanske Što se, pokidane u boju, po svemiru traže; lutaju po čudu i zvuku i u prostoru trepere, ko da ih zaboravi, ko nađu da im izabere?

Ode leto. osta nemir, osta lisje žuto? 20 septembra, Bileća, 1960.

sobom rastati

nici

SMA