Književne novine

| +

Staro pitamje »iskoristljivosti«, »zadatka«, »cilja<e umetnosti tema je eseja Miodraga B. Protića »Umetnost i svrha«, objavljenog u oktobarskom broju »Dela«. Protić piše: »Ukoliko, međutim, usvojimo čuvene reči Bjelinskog da pravi· cilj estetike nije u tome da utvrdi šta umetnost ircđa bude, nego u tome šta ona jeste — jasno je da se »zađatak« može određiti samo naknadno, „pošto se ispuni taj pređuslov: »zadaci« umetnosti treba da odgovaraju. najbitnijim svojstvima njene prirođe, a ne da se ođređuju nezavisno od toga. Inače, oni će ispuniti umetnost, ali umetnost neće ispuniti njih: ni one prve, svoje, univerzalne — humanističke, ni one prolazne, uzgredne njoj manje drage«.

U zaključku Protić iznosi sleđeće zapažanje: »Najzad, zbog svega toga, ovo razmatranje i raščlanjavanje može pomoći da se prevaziđe današnja zabuna: bogatstvo ideja, izraza, stilova nije što i anarhija. Nije kriza u tome bogatstvu; kriza je u smanjenju i osiromašenju svrhe, u kvalitetu odnosa koji postoji između umeimosti i društva. U izvesnoj inertnosti, tragičnim navikama »odvo jenog života«, ili tragičnom egoizmu: egoizmu umetnika &s jedne strane, koji mimo svoga izraza ne viđi ništa; i egoizmu društva, koje umetnost pomaže, ali s kojom, kad procveta, ne zna šta će; ne retko, tretira je kao luksu:, suvišan u svakidašnjem životu, razumljiv jeđino u muzejima, galerijama, salonima. Onđa kada se ta kriza savlada — a ona se u socijalističkoj sređini može najpre savladati — kada društvo i umetnost, jedno predđ drugim podjednako zaslužni i podjednako krivi, dođu u međusoban prisniji odnos, — wideće se da stilska heterogenost slikarstva i skulpture savršeno odgovara razuđenosti savrememog ŽivOta, različnosti ciljeva koje umetnost u njemu treba da postigne.«

Naučno-fantastična Kkmjiževnost čini jedmau od značajnih osobemosti lite-

rature našeg vremena. O fenomemu naučno-fantastične literature govori opširno Branko Plivelić u svome napisu »Nauka i fantazija u Književnosti«, štampanom u septembarskom broju zagrebačke »Republike« Naučno-fantastičnu Kkmjiževnost, kaže Plivelić, možemo podeliti u iri kategorije: »naučno-fantastične priče o buđućnosti, psihološko naučne priče o buđućilosti i priče strave«. Razmatrajući svaku od ovih kategorija, zajedno sa knjigama i autorima, i to uglavnom iz američke literafanre, Plivelić piše:

» 'Science fictlon' (naučno fantastičji roman) je u jedmu literarnmu formu saliveno opetovanje te promjenlive slike svljeta, čovječanstva i ljuđi koji prepoznaju stvarnost koja raste u opisu do sada još nedokučenog ali ne nemogućeg čuda, kao i u psihološkim spekulacijama pisaca ovakvih priča o buđućno= sti.

»Sciemce fiction« kraj današnjeg stanja razvoja uklapa se u psihološku i tehničku sliku svijeta koja dovodi sve veći đio čovječanstva pod svoj utjecaj. Me možemo više u »Science fiction« autorima gledati besmislene fantaste., Njihove {antazije posjeduju proročanski elemenat, i ja sam uvjeren, da zahvaljujemo preokret u duševnom životu čovječanstva mjihovom sve većem utjecaju, I djela pisaca kao Kafka i Joyce zrače nove uvide promijenjenih nazora na svijet. Ne možemo ih spomenuti kao prethodnike .»Science Tfiction« jer je atmosfera njihovih djela posve druga. Ali pripovijetku Kafke »Dic Verwandlung« (Preobražaj) mogli bismo bez daljnjega nazvati jednom »Science fiction« pričom«, Na Kkraju svog članka B. Plivelić sGaopštava podatke o naučno-fantastičnoj književnosti u Sovjetskom Savezu.

· . NDL

NEUF DEUTSCHE LITERATUR

Oktobarski broj ovog časopisa domosi, pod zajedničkim maslovom »Drama iz etera«, napise Gerhardđa Reneša i Hajnca Auerbaha. Ali dok Auerbah uglavnom daje samo pregled najnovijih televizijskih drama, Renceš u svom kraćem eseju »Budučnost rađiođrame« «tretira odnos radiodrame i televizijske drame i promene koje ma tom polju izaziva razvoj televizije.

Glavna briga dveju generacija bDisaca radiodrama bila je — davati uvek: novu hranu programu koji se odvijao bez prestanka. Nisu strep#'i za publiku — n L domaćinstvo bez Y9dija bilo je kuriozitet. Ta svest o monopolu učimila je da se odloži pretresamje teoriskih problema i to

'samo pobeležiti đogađ

je bila prva greška, A greška broj dva — Književna Kritika ne oseća se ni danas nadležnom za rađiodrame. Dvađeset ređova jedne dobre pesme izaziva ponekad i redova duboke analize — MWiljadu dvesta redova jedne dobre radiodrame ne izaziva nikakvu veakciju u Kknjičevnim časopisima,

Najjači argument protiv radđiođrame i u prilog. televizije danas je taj, da je televizijska ustvari optički upotpunjena rađiođrama, đakle viša, konačno upotpunjena radđiodrama. Ali praksa ne potvrđuje ovo mišljenje. Radđiodrama, rođena 1923, doživela je posle 1%5 svoj prvi renesans. Sada, kada televizija doživljava svoj polet, sprema se radiodrama da upotrebi svoje 'neiskorišćene rezerve i neistražene mogućnosti, da bi doživela svoj đrugi preporod, istina ne više pred tako brojnom publikom — to je jedini tribut koji će platiti televiziji. U naknađu za to dobiće u umetničkoj zrelosti. Tempo OVOB procesa diktira televizija. Po mišljenju Gerhardđa Reneša, televizija na taj način indirektno poma–že radiodrami. I. Š.

ITLAVII,

Pisac i profesor Herbert Gold, u septembarskom broju ovog časopisa, dajući retrospekciju ideja i stremljenja u američkoj literaturi u ovom veku, pokušava da predvidi ton i teme karakterističme za roman nastupajuće dekade.

Društvo koje su proslavili Fokner i Hemingvej, Vulf i Ficdžerald, Dos Pasos i Šervuđ Anderson i Stejnbek — smatra Gold — postalo je predmet istorije, istorije za koju možda vlada živo interesovanje — ali ipak, istorije.

Pisac GO-tih mođina moraće da se provuče Kroz neprijemčivost savremene Amerike, moraće da pobedi izolaciju i pasivnost američkog političkog i porođičnog Života, kao i povlačenje u samog sebe — najvećeg neprijatelja stvaralačkog duha. Vitalno prilagođavanje nrealnosti i iskustvo primoraće mulade pisce da izmene mišljenje o američkom romanu koje sađa u Americi vlada. Prvi problem biće moralan, filozo{ski, religiozan; drugi, u vezi s Pprvim, imaće političke Kkorene. Kako čovek da se ođređi kao ličnost u dolazećem, novom svetu? Kako će se Amerikanci prilagoditi kao narod tom svetu?

Deo romansijerovog zađatka uvek '

je bilo pokazivanje mogućnošti, prosuđivanje, odlučivanje i priđavanje značaja, uverljivosti i snage tim namerama. U 6O0-tim gođinama najbolji romansijeri sukobiće se sa proĐlemom koji u prvi mah „pogrdno može biti opisan kao »apstrakcija, ali koji uključuje vraćanje do najdubljeg poefskog zahteva: znati!

Pisci će se pitati poslednjim bpitanjima: Zbog koga živim? Zbog čega? Pronalaziće primere ličme vredmosti u omasovijenom društvu: Kakva je veza između slobođe i izolacije, samoće i nezavisnosti?

Osim toga Amerika će biti primorama da otvori svoje luke narodima kojima dosad to nije činila. Mapa sveta će se za Ameriku povećati, a mapa sveta je deo svakog romana.

Uključujući sve dotad obrađivane oblasti đuha i iđeje i izvesne inovacije u formi, romani i njihov? autori će, kao i uvek, otkrivati akcije, teme, stilove i oblike koji će im omogućiti da taj posao koji u svakom vremenu freba da bude osvežavam, obave pronalazeći jednu Uuzomu stvarnost u istinitom obliku Što ustvari čini priču.

B. A. P.

LE FIGARO LITTERAIRE

U broju od 8. oktobra Pjer Gaksot, član Francuske akađemije, u članku »Bar u Književnosti glupost je izišla iz mođe« kaže između ostalog:

»Šta se traži od Književnosti? Razbibriga? To je najobičniji odgovor. Pisac je mislio đa je uputio jednu poruku svetu, a njega čitaju jer im se dopađa. On se čita zato što pada kiša, a Kkađ je lepo vreme napušta se. Ako ničemu ne može da nauči čČitalačku publiku, ona onda njega uči skromnosti. Publika ima o pisanom delu pozitivno i praktično mišljenje. Ali ona se takođe divi i dobrom i lošem stihu, dobroj i odvratnoj prozi. Za nju su korisni pisci oni koji pišu o ljubavi, o novcu, o porođici, o društvu, o naciji, i čije misli njoj služe da osvekle njene lične misli, da dađu komkretni oblik njenim ličnim inspiracijama. A zatim dolaze ljubopitljivci, istoričari. U njihovim rukama sve što je štampano postaje dokumenat. Roman je vadnik sitnih čmjenieca, a naročito način da se uđe u osećanja, navike, idcje, predrasude nestalih generacija. Jer «izvori« nisu sve. Nije dovoljno Najveća teškoća je da se oni ob„asne, a da bi se objasnili, treba shvatiti šta je to odlučilo ljuđe da ih izvrše, Najče~

, W Ššće pobude, ambicije, zavist, gordost, dobijaju sasvim druge uzgleđe prema epohama. Mi danas imamo sasvim drugo shvatanje o časti nego Roland jli Sid. Mi ne volimo više na isti način kao romantičari, pa i sama pobuna promemila je svoj izgled.

I najzad, veliko osvajanje u prošlom · „veku, glupost! Žan Ditur kaže to &s pravom u drugom tomu „vog dela »O sadržini i obliku«, u članku o Anri Monijeu. Zaista, glupost je morala postojati i ranije. Moguće je da su svi vekovi dobili po istu količinu, kao što su imali svoj deo raskalašnih muževa, zaveđenih devojaka i nepoštenih blagajnika, Ali, ranije, glupost nije bila predmet imspiracije, Preko nje se prelazilo ćutke. Devetnaesti vek je otkrio da je ona jeđan ođ vidova čovekovih, isto kao ljubavna strast, tvrdđičluk i volja za moć, Glupost je ušla u književnost. Ali ne naivko, ni ludak, ni divljak, ni poštemi kreten, ubeđeni, važni i pbun jzreka. Ove je — kaže dalje Žan Ditur još Balzak koji je otišao do dna pitanja uveo u Književnost. A bili su tu i Domije, Anri Monije, Labiš i Flober, i najzad Kurtelin. Pa kakva galerija! Žozef Priđom, Perišon, Bovari, Buvar, Pekiše,. Krokbol, Landuj... Reklo bi se da je odjednom glupost postavila potku čitavom društvenom žŽivotu. Zaista, glupost se pokazala majzađ tako preka da je Anri Monije završio da liči na svoga junaka i tako široka da je Tlober umro pre no što je stigao da završi delo.

Glupost je napustila pozorišne repertoare. Da je nije Valerijev Gospodin Test nagnao u bekstvo? Mi sada više volimo da se razmećemo ieteligencijom. Igovi neprijatelji govorili su za njega: »Glup je kao Himalaja«. Ali to se više ne čuje. Danas druge mane napadamo: verolom–stvo, nevaljalstvo, ljubomoru, laž, korupciju, gramžljivost. Glupost nije više važna. Da li to znači njeno osiromašenje? Ali ništa se ne shvata u ljudskom bitisanju, ako se svemu traži neko razumno objašnjenje«.

REEKS HN,ETB"FHREĆOS NOUVEKEE.RS

U sedmoj svesci za ovu godinu Objavljem je ogled »Eseji« od Robera Brešona, poznatog framcus&kog esejiste, inače atašea Francuske ambasade u Beogradu. Iz ove stuđije donosimo jeđam zanimljiv odlomak:

»... Uostalom, i sama pomisao da se piše romantična priča izaziva gađemje. Po navici, većina pisaca nastavlja da iznosi u obliku romana svoja iskustva o svetu. Od MBalzaka do Prusta, pisci su bili uglavnom romanopisci. Kođ njih je oblik romana imao svoju verodostojnost. Oni su živeli u jednom svetu relativno određenom. u kome su događaji iz privatnog života (porodični, ljubavmi, momndemnslkcii odmosi) bili ono što je vređelo. Epopeja je postala neshvatljiva u svetu, u kome su bogovi, heroji, mitovi, Teuđalna hijerarnija, herojski duh i lepota iščezli. Tiragedija je takođe postala neshvatljiva u svetu bez fatalmosti. Roman, onakav kakav je zamišljen u XVIII veKu i u početku XIX veka, izražavao je verovanje u autonomiju ličnosti. Bila je to priča o slobodi. koja se razvijala u socijalnim prilikama. Pa i takva pniča postala je neshvaitljiva u jednom svetu, u kome je hličmost opovrgnuta, u kome privatni Život treba da izčezne pod pritiskom istoTijskin zbivanja, u kome čovek sebe ispituje mamje o događajima svoga života nego o uslovima svoga Života. Književnost XIX veka bila je književnost sudbine, a ova današnja je o uslovima ljudskim. ,

Balzak, Tolstoj, Flober, čak i Prust nalaze, prirodno, svoju istinu u svoOji mličnostima. Kod njihovih naslednika (od Kafke do MRob-Grijea), ličnosti ne samo da gube svojstvo koje je kod Balzaka bilo glavno:

svoje lične pođatke, već i čitavu svoju svest, svoju individualnost, svoju ijetoričnost, odnosmo sve ono

što zapravo i čini mjihovu ličnost. Đa čak ako i postoje kao ličnosbi (kod Bitborma, na primer), oni izgledaju još đopunjeni: oni se ne otkri-

vaju piščevom istinom, oni se njo-

me pre sakrivaju.

'Trrađicionalni ritam postao je ncmoguć. Pisac romana današnjice nalazi se razapet između dve Kkrajnje solucije: ili odreći se svakog oblika datog spolja, kao što čini Beket, i tada je to sam pokret misli Koji stvara jedan novi oblik, neiskazan, neuslovljen, ali takođe hibridan, nesvestan, koji se stalno gubi, prevrtljiv; ili ući potpuno u igru i SVOditi ritam na njegov oblik kao što čine Bitor i Rob-Grije. Roman, na izgled lišen sadržaja, ali bogat intelektualnim odnosima, delo je čiste iehnike gde se tehnika ne primenjuje ni na |šta. Tu se mogu naći dve tendemcije apstraktnog slikarstva: s jedne strame čista stvarnost (u TOmanu: jedan čisti glas); s druge strane, samo čisti oblik. .

Nesumnjivo je da samo isključivo jasmi zasMužuju još

romani ime

romana. Ali i pored njihovog izgleda, dela avangarđe idu „suprofimim pravcem, Nešto u ovima zvoni lažno. 'U zadocnjenju su za čitavih, četrđeset ili pedeset godima, Ima čak i pokušaja da se obnovi tragedija s Kraja SXVII{đ j početka XIX veka. Današnja Književnost inklimira ka nejasnom, Razume se, nejasna umetnost ne postoji. Ako je već umetnost (ili književnost), znači da postoji pokušaj stvaralačkog duha da »oubliči neuobličeno« (umesto da se uklapa u neki kalup). I neizbežno je da se iz tih pokušaja stvaraju novi oblici. U književnosti, može se zamisliti oblik koji će se roditi iz intimnog . đnevnika, iz eseja, iZ romana i poeme. Tli možđa nešto sasvim drugo. Roman ma koje vrste samo je jeđan trenutak istorije književnih oblika dok poezija, koja nije oblik, suprotstavlja se uvek Kmjiževnosti«.

N.E

PRBUVES

U uvodnom eseju »Oizdaji« Rejmon Aron, čuveni francuski pravnik i profesor Sorbone, kaže između ostalog sledeće:

»Izdaja se vraća u mođu; đa li je Pransis Žamsom „izdajnik „ili mije? »Njegovi saradnici«, pita se Pol Seran u svojoj neđavnoj Kmjizi »Fašistički romantizam, da li su ili nisu izdajnici?

Ima jeđno desetak gođina kako sam dodirnuo ove probleme, pišući predlog. za knjigu Andre Teriva. Kurtoazna polemika Pola Serana izaziva me da razmišljam još jedmom o rečima i mislima. Mi koji smo bili degolisti 1940, da li smo bili »izđajnci«? Koji Francuz mije bio smatran izdajnikom od ovog ili omog zemljaka? Svaki baca tu reč sa užasom, jer ona se smatra ružnom: ona potseća na oficira, koji za novac, predaje neprijatelju tajnu nacionalne odbrane, borca koji mapušta svoju partiju, ili iz kukavičluka ili iz slabosti prelazi u drugi tabor koji je uz vlast i policiju.

Da li je izdajnik onaj koji sebe smatra takvim prema Zakonu, ili je to prema mišljenju drugih: koji sebe smatraju pretstavnicima nacije i države. General de Gol 1940 uđario je na unutrašnju i spolinju s&igurnogst francuske države. U savezu sa državom koja je donela naredbu da se uništi usidđrena francuska flota, on je bio izdajnik Francuske, ako je vlađa u Višiju bila njen autentični izraz. Ali, umesto toga, vlađa u Višiju pala je bila pod optužbu »veze sa neprijateljem« ako se uzme dogmatski da primirje nije mir i da nemačka vlada nije prestajala od 1940. do 194. da bude neprijatelj PFrancuske, prave Francuske, to jest degolističke Francuske. Ni vlađa u Višiju ni privremena vlada od 154., ĐoO

Vita CVETKOVIĆ

| mačku posadu u Jagodini?

Napad

Šestog septembra uveče, Oraška, Planačka, i Račanska četa pojačane jednim vođom Resavske čete izvršili su pokret prema Jagodini. Sedmog uveče kog sela Vojske čete su se prebacile skelom na drugu obalu Morave odakle su, kroz kukuruze i zabran, neopažeo prišle stanici Bagrdan. Istog dana upućena su dva borca da ispitaju okolinu i provere da li VOzovi prolaze noću i šta, prevoze. Na, osnovu izveštaja prethodnice, Štab odreda napravio je plan napada i određio zađatke četama. Prema, prikupljenim obaveštenjima, Stanicu je čuvala samo seoska, straža. Jake snage Nemaca nalazile su se u Jagodini, u neposrednoj blizini Bagrđana, kao i u selu Miloševu, dok u sa.

mom Bagrđanu Nemci nisu sadu.

pola noći.

· slobodnim „izborima.

Napad na stanicu Bagrđan izvršen je tačno u ponoć, između sedmog i osmog septembra. Novi komandir Oraške čete Marko Milanović koji je zamenio poginulog Mileta Cvetkovića poslao je jedan vod svoje čete na prugu da obezbeđuje pravac prema, Jagođini, Resavci su isturili jedan vod prema Lapovu, dok su Palanačka i Račanska četa zaposele drum u oba pravca — prema Lapovu i premaJagodini. Drugi vod Oraške čete popunjen probranim borcima iz drugih četa imao je zađatak da pod rukovodstvom komandanta i komesara odreda napadne stanicu i sačeka, transporini voz Koji je, prema obaveštenju, trebalo da naiđe posle

Plan se odvijao taćno po zamisli Stražari su pobacali puške i ne pomišljajući na otpor, a Žželemičko osoblje pokazalo je spremnost da u akciji sarađuje sa partizanima. Brže nego što se očekivalo delegat voda Oraške čete Sveta Mlađenović, bivši železnički činovnik, preuzeo je komandu nad stanicom. Raspoređeni duž koloseka, borci su čekali voz. U stanju napetog iščekjvanja, vreme je Sporo odmicalo a, voz se nije pojavljivao. Noć je bila mima i sve se bilo pritajilo: osoblje stanice, razoružani stražari i borci. Počela, je da raste sumnja: a šta ako je neko obavestio neU tom slučaju, urnesto transportnog valjalo je očekivati blindirani voz a možđa, i kamione na drumu. Progonjen tom sumnjom, Sveta Mladenović je prišao šefu. »Zašto ga nema«, promrsio je. Nije

peavmoj logled, uu amvele ići do

Neslagamje Frensisa Žamsoma nije

mi ono amtihitlerovske Nemačke, ni Ono generala de Gola ili degolista. Om teško može da stavi u sumnju zakonitost ili legitimnost vlađe Če-

tvrte republike koja je vodila rat u e

Alžimu. Vlađa Pete republike duguje za svoj dolazak na vlast jednom unekoliko vojnom državnom udaru, ali taj državni udar ratifikovan je na Tpak, umesto nas, neka najbolje sam Žansom govori: »Znam dobro da nas optužuju za izdaju. Ali ja pitam: koga i šta mi izdajemo? Pravno, mi smo uvučeni u građamski rat, jer se Alžirci ZVanično smatraju kao francuski građani »sa svim pravima«, đakle mi nc izdajemo Francusku. Stvarno, nacionalna zajednica me postoji. Nikakva nacionalna „mistika, nikakav neobarezijanizčam ne ubeđuje me unapredđ da se smatram jednomišljemikom sa g. g. Debreom i Kovačom, sa genelarom Masijem ili poručnikom Šarbojijem, sa agentima ugušivanja i onima koji su tu da fo pravno opravdavaju...«

Fransis Žansom odgovara ukratko u onoj prvoj rečenici: pravno, pošto su Alžirci Franmcuzi, oni vode građanski vrat, a ne rat između dve države; moralno, nema više francuske zajednice, pa kako da čovek ima osećanje da je izđao zajednicu koja ne postoji. Uostalom, franćuski zakon ne definiše FPransisa Žansona kao izdajnika, već samo kao Kkriminalca.

Glavniji je ovaj drugi Žansonov odgovor. Kako izdati nacionalnu zajednicu koja više ne postoji? »Kolaboracionisti« pozivaju se na argumente iz 1944., đegolisti iz 1940. Najozbiljnije je to, što u najmanju ruku, u izvesnom smislu svi su u pravu.

Budimo pošteni pa priznajmo da se Francuzi danas, jednom viče, strasno suprotstavljaju jedan drugome. Čuo sam jednog mladog Framcuza koji kaže: »Ako napustimo Alžir, emigriraću, jer bi me bilo stid da ostanem Franmcuz!« Ali čuo sam i drugog mlađog Francuza, pošto se Vvratio iz Alžira: »Mene je stid što sam Framcuz!« »Gubitak« Alžira uzbuđuje jedme, kao što »pacifikacija« Alžira uzbuđuje druge. N. T.

Kad je posle tatarskih Pustošemja procvetala Moskva, piče Jevgenij Osetrov u časopisu »Neva«, da obnavlja arsenal umetničkih dela, 12 Vladimira je preneta ikona Ma. tere božje vladimirske, „Vladimirci digoše bunu, no kad im Moskovljani obećaše da će u njihov grad dovesti Anđreja Rubljeva da obnovi šivopis, oni se smiriše. A kad je T,enjin odđređivao kojim će se umetnicima podići spomenici u gradovi. ma i parkovima Sovjetskog Saveza, Rubljev je bio prvi na spisku. Do danas je teško naći umetnika koji pruža tako mnogo Za Upoznavanje izvora ruskog nacionalnog duha, e. stetičkih i etičkih narodnih ideala kao Andrej Rubljev u svojoj fresci, Kod nas se, kaže dalje autor članka, pišu sve moguće disertacije, o problemima »čiji značaj.ne prevazilazi značaj vrapčevog nosa, a ništa se ne kaže o umetniku Rubljevu kojl po svome geniju ne zaostaje za Homerom, Šekspirom, Geteom, Puškinom, Tolstojem i Dostojevskim, čija freska »Trojica« he zaostaje za MRafaelovom »Sikstinskom madonome ili Da Vinčijevom »Tajnom večerom«.

Rubljev je, po Osterovu, značajan umetnik mislilac \koji je, izišavši iz gramica crkvene dogmatike, sazdao likove ispunjene dubokom plemenitošću i lepotom. Oni su protkan! suptilnom poezijom, oni zadivljuju harmonijom nežnih linija i boja.

U portretima je, tvrđi dalje Osetrov, „umelnik pokazao tipične crte ruskih ljuđi, „njihovu plemenitost, tanamo je opevao odđuhotvoremost i lepotu čovekovu, „moralne ideale. svoga vremena.

Njegova »Trojica« nastala je Kao plod originalnog i srećnog nađahnuća, nađahnuća umetnika koji je sve svoje zanose, celokupno životno iskustvo, sav žar srca izlio u linije i boje. Njegove slike »ne samo da govore, one pevaju«. S. B.

imali svoju DO-

odgovorio je, brižno vrteći glavom, znao na čemu će se ovo završiti i šta će biti kad sutradan naiđu Nemci. »Tek oko jedanć, dođao je, »u to vreme nailazi«a. Borci su hteli da veruju u ono što šef govori, ali su i dalje bili nestrpljivi. Najbolje je da voz odmah nai đe i da,se to svrši — ne zbog njih, oni su i došli sato da se bore, — nego zbog same akcije, da viđe uništen voz i da ne vide nijednog od drugova da je poginuo. Pre nekoliko đana kada se tome niko nije nadao, poginuli su Mile Cvetković, Karić i Pavlović. unakaženi da niko nije mogao da ih pozna. A sa, njima su maršovali, i isto ovako išli u ak.

na bagrdan

rekao\koga. nema, to se podrazumevalo. šef je podigao glavu i pogledao ga upitno »Rano jeć,

Nije on

Bili su tako

ciju i smejali se.

šljaju. Štaba. .

Sve nervosmnije borci su šetali A ako šef nešto zna? Možda i zna i ćuti, ljudi postaju od straha sebični i misle samo na svo” ju kožu. šta se njih tiče borba, svetski frontovi i sloboda, kao i to đa Nemce stalno treba ubijati u našoj zemlji. Tiče se njih samo njihova koža i to, da ostanu živi. Posle će ići nekako. Ovo je jedan kazan, ne možeš pobeći iz njega — tamo su Nemci sa njihovim Šrmisiserima a ovamo dilema: hteo bi da pomogneš, da se raduješ uništenom vozu, ali #0 plašiš. Lice ti se grči od pomisli da ćeš sutra umesto partizana, biti okružen zelenim mama sa šlemovima. šta đa im kažeš, kako đa se sa njima objasniš kad ne znaju tvoj jezik, Šta se njih tiče što ti imaš decu i da U ovoj gužvi treba da ostaneš živ. Budu ]i samo primetili, budu li samo posumnjali da je te

Niko ne zna šta ga očekuje i ta neizvesnost gora je ođ same smrti. Šta, naprimer, ako vož uopšte ne naiđe? Onda se ništa nije učinilo & glavno je učiniti. Filip Kljajić je otprilike tako nešto govorio: vršiti akciju na svakom kKoraku, iza leđa neprijatelja, s njegove leve i s nje gove desne strane. Noću i danju, stalno napa“ dati neprijatelja — u tome je suština partizanskog ratovanja. Onda ići, biti neprestano u pokretu, da se nikada. tačno ne zna ni odakle si đošao, ni kuda si nestao — a ne ovako sedeti u mestu u punoj neizvestnosti, dok se One, te sive bezlične figure u zelenim uniformam3, možda već pripremaju, možda već nešto smi

po peronu.

unifoT*

KNJIZEVNE NOVJNGB