Književne novine
"samo ne svoje i sebi najbližeg, : nego sveta mopšte. On može da weTuje, ali ima povoda, i da sum-
· stranu, ali može i da ne gleda
-
Namtavak sa I. abreme
lo iz zablude ili iz zle namere, da bude sasvim pogrešno inter-
pretirano.
ke: toga što se poslužio jednom bojom, plavom 4 ne zelenom koja recimo najviše odgovara trenutnom ukusu publike, slikar je često napadan pa mu je čak van i dar, ali mu je ostajalo da misli da ga ne razumeju i da se nada da će ga razumeti. Jednu melodiju publi.ka može da prihvati ili ne, ali onome ko je istrajan, ko veruje u sebe još uvek ostaje da veruje da su drugi u zabludi. TI sve se svršava na tome. Sa pesnikom stvar stoji drukčije. Zbog jednog stiha pesniku nije samo osporavana, vrednost, nego je često bivao i progonjen. Primera
_ bar za to ima đovoljno. I što je
najstrašnije, događalo se da su ga iz društva odstranjivali ponekađ oni koji su bili najviše povvami da ga podrže samo zato što se u datom trenutku vizija njegovog sveta nije sasvim Dpoklapala sa svetom kakvog su
drugi mozli da dožive i zamisle. Oni najdarovitiji pripadali su svojim najboljim stihovima vremenu koje nailazi. Takvi: pesnjci, čak i kad su se ograničavali da opevaju trenutak sadašnjosti pisali su za budućnost. Otuda, su i najteže kazne bile one koje su dolazile od onih koji su bilHi obavezni. đa prihvate i, podrže pesnikovu reč. Njihova pristrasnost, bila je osuda na »prokletstvo«. Rehabilitacija. pesni-
ANKETA O »KNJIŽEVNIM NOVINAMA«
POTREBA 1 TRADICIJA
PISMA ČITALACA UREDNIŠTVU
Milan MILIVOJEVIĆ Ekonomska škola, Leskovac
/
Jedan list, kao što su. „Književne novine”, neophodno je po treban našem današnjem čoveku. Ono što se objavljuje u „Književnim novinama” smatram da bi trebalo da zna svako ko želi da bude u tonu književnih događaja. Informišući me o književnim, „umetničkim, „kulturnim i društvenc-politićkim zbivanjima ıu zemlji i inostranštvu, „Književne movine” prilično zadovoljavaju moje potrebe. Naročito rubrikama PANORAMA VESTI.
Jedam broj „Književnih novina” čitam sve dok se ne pojavi sledeći. MALI ESEJ, koji me naj više interesuje, čitam odmah. Tu
rubriku, zajedno sa KRITIKOM, smatram najboljom u listu.
Posebno interesovanje kod mene pobuđuju pesnički prilozi, pa sam zato da u buduće objavljujete još više tih priloga. U vezi s tim predlažem i jednu novu rubriku: u njoj biste mogli objavljivati pesničke poa«ušaje ne= poznatih pesnika. A. takvih, koji ce još nisu afirmisali, koji nastupaju na raznim literarmim sastancima po školama i preduzećima, ima kođ nas mnogo. Treba im samo pomoći da svoj talenat razviju.
Pređiažem da i dalje sprovodite ankete o aktuelnim pitanjima, kao što je neđavno bila ona o autorskim bhonorarima. U takvim anketama učestvuje „veći broj lica koja imaju različita mi-
se istina, Takođe, trebalo bi ustupiti malo mesta i čitaocima koji bi iznosili svoja mišljenja, slaganje ili neslaganje s nekim objavljenim prilogom. Čak
ovakve ili slične amkete mećđu čitaorima uvek su zanimljive, sa držajne i korisne. :
Što se tiče prevedene ili domaće proze — glasam za domaću. Ali to ne znači da u buduće ne treba donositi PREVEDENI PSEJ i LIRIKU U PREVODU. Mislim da bi bez tih rubrika „Književne novine” bile mnogo siromašnije. Međutim, priča u „književnim novinama” treba uvek da bude domaća.
Jedna zamerka uredništvu: ma lo ima napisa o filmu. Ova Umetnost u novije vreme sve više osvaja svet, pa mislim da i šire analize filmova, koji se kođ nas prikazuju, treba donositi i objavljivati u većem broju.
Pre neki dan, jedan moj drug zatražio je od mene komplet „Književnih novina”. Upitao sam ga zašto se ne pretplati, ili zašto ih bar ne kupuje kod prođavaca movina. Pošto „Književne novine” izlaze svakog drugog pet ka, on mi je odgovorio: „Nikako ne mogu da ukopčam u %oji će petak da iziđu. Taman pomislim jednog petka da su izišle, a ono ispadne da će izići tek sledećeg. I uvek tako... Možda je OVO bio izgovor, ili šala. Ali ja Vam, evo, predlažem da „Književne no vine” počnu da izlaze svakog pet ka. Da ne govorim o tome koliko bi onda bile aktuelnije...
„Književne novine“ su list O-
'Čilo negiranje one koja se već
ka i pesme, koja, je uvek neminovno dolazila, vraćala je nadu, ali nije mogla da oživi i onu
pesmu koja je ostala nenapistnna.
SVET BUDUĆNOSTI
Svet, je stekao svest o svojoj veličini i značaju, i to mu je po-: moglo da nalazi načina da se jzbori za odstranjivanje svega onoga. što ga je odvodilo u očaj. Pesma nikada nije imala veće preimućst,vo nego što ga ima danas. Ali, to ne znači da će pesnik pisati samo optimističku poeziju jer bi to predstavljalo negiranje pravog: smisla pesme. Pesnik ima dovoljno razloga da bude zabrinut zbOg sutrašnjice,
nja. On može da se zanosi mnogo čime, ali i da se nad mnogo Čime zamisli. Samo on sad saoseća sa čitavim svetom, a, ne samo sa onim kraj sebe u čijoj je tragediji mogao da sagleda tragediju sveta. A to je već nešto drugo.
Pa, ipak. uvek će biti sveta, u užem smislu reči, koji je osuđen da nema budućnosti, koji je i sam sebe lišio buđućnosti. Pesnik može da se okreće na tu
tamo. On taj svet može da razume, ali ne i da ga sažaljeva. On ne može da se zalaže za njegovu budućnost, jer bi to zna-
ukazuje. On može da oseti šta Je sudbina, tog sveta, ali ne i da saoseća, sa njim. On može da ga, opeva, međutim ne i da peva za, njega jer bi to mačilo da se bez oproštaja oprašta sa SVOjom pesmom.
Dragoslav GRBIĆ
PIL V
Pariz je jeđan od onih gradova, U kome se
naj asnije mogu razabrati ukusi doba i njegova e RLOlOManjd. Zibrkan i nastran, zakrčen tuce-
tima. Joneskovih stolica i krhotinama besmislenih čaša, sa egzistencijalističkim krajnostima. i tragično-smi shvatanjima ljudske slobode, ovaj grad kao da je zastao- posustao od traženja i napregnutosti. Pariz je u pređahu,
· on kao da se polako odriče svojih neubedljivih
svetinja, iskonstruisanih vera, i sa nečim, Što
2 je na svojoj način, prirodnost ćudljivog deteta.
vraća, se, da kažemo — normalnosti. Sve su to samo magoveštaji ali veoma jasni. ?
U malim galerijama duž ulice Bonabpart, Šivom Leve obale, i dalje, u velikim umetničkim salonima, iščezla su iz izloga morbidna i raz dražujuća platna neuhvatljive sadržine, a, DpOmnati kolekcionari i znalci, „Valdemar Žorž, Kasu, Katja Granof i ostali, tvrđe, da oni, što kupuju slike iz ljubavi prema njima, ne žele
· bizarno i besmisleno, već istinito ali i ohra-
brujuće. Nesumnjivo, umetnost, je oslobođenje, terapija možda, ali, istovremeno, 1 darovanje: njen pravi sadržaj nije u egoizmu, već u prijateljstvu prema čoveku. Tome nas uče Šekspir. Servantes, Rasin, Balzak, Tolstoj i toliki drugi, kojima sagledavanje zla nije smetalo da prokopaju stazu do onoga, što je s njegove druge strane.
U pozorištu »Sara Bernar&a prikazana, je DTEmijera drame »Dvoglav} orao« a uzbuđeno gle-
0 dajište doživljavalo je na ovoj predstavi nešto,
i
šljenja. Iz borbe suprotnosti rađa
ji me dovoljno uvođi u Mnijžev-
ANRI MATIS: LIMUNOVI
LASTE
kao preporod devetnaestog veka. Crni humoz izgubio je svoje poklonike a deklamatori destruktivnih teza aplauz. U Prancuskoj komediji predstava »Ruja Blaza« uvek je rasprodata«, baš kao i svi komadi koji uveravaju ljude da nije pogreška što žive, dok vlasnici onih DOZOrišta što se bore za poljuljanu slavu apologeta, besmisla i uzaludnosti, zabrinuto gledaju u SVG praznije dvorane. »Opera komik« postavila je na svoju scenu jednog razigranog Goldonija, a Berlinska filharmonija koja je u sali Gavo dala nekoliko koncerata, požnjela je” najviše uspeha programom iz epohe impresionizma. Ova muzika se dopala manje zbog svoga što se moglo nazvati sentimentalnim, a daleko više što je smirivala, i govorila o nečem što se želelo slušati.
Podsmešljivost, superiornih „cinika ustupa. pređ dobronamernošću i optimizmom onih što se nađaju nečem lepšem. O tome govore neki neđavno objavljeni romani, zbirke stihova, filmovi, čak i programi u mjuzik-holovima, koji su najspremniji epa brak ukusa publike. Ozbiljno i analitički, iznad svega, ohrabrujuće, govore o tome esejistički napisi Gaetana, Pikona, Arlana, Renea Iga, Kloda, Živea, a Dijamel i Morijak, pod teretom svojih iskustava i godina, pridružuju se onima Što formiraiu kordon pred okupelošću i kom{orroizmom.
Posle dvađesetak dana neprekiđnog SUOČ8Svamja sa nečim što bojažljivo skiđa, obrazinu.
da bi olkrjlo lik iscrpljenog klovna i želju ds.
nu situaciju. Svojim nedeljnim izlaženjem učinile bi u tom smislu još više. Zato mislim da bi to bio najvažniji korak koji bi ređakcija trebalo da pređuzme u parednoj godini. .
'xnapred zahvaljujem redakciji što mi je omogućila da ma stranicama jednog ovakvo cenjenog lista iznesem i ja svoje mišlje~
nje. * *
Božidar ŽAJA Lokva — Rogoznica, Daimacija
Redovit sam čitalac „Književnih novina“, od početka njihova izlaska. One su u meni razvile literarno osjećanje, pomogle mi da literamo mislim i stvorile takav interes da sam navikao „ništa ne ostavljati „nedirmnuto”. Svojom aktivnošću one su razbile mnoga klišea književnih. časopisa i „kul tumih rubrika“. Nenametljivo su postale vodeće u našem Kulturnom životu,
Ocjene časopisa i knjiga korismije je davati najeminentnijim 'ritičarima, a ostalim pružati mo gućnost da se „neslužbeno“ i šire osvrću (ako je riječ o časopisu!) na pojeđine tekstove i pisce.
„Književne novine” moraju i đalje polaziti od svoje humanitarno=moralne težnje, koristeći za to Rnjiževne tekstove. — ne nikako prigodne napise ili komentare na trk rađene. Neka bude aktuelnosti, ali prave, književne alktuelnosti, koja sama nenametljivo izbija iz djela.
Kad otvaram „Književne novi= ne” onda tražim imena Pavla Stefanovića, „Pređraga Palavestre, Miloša TI. Bandića, Miloša N. Đurića, dr. Bratka Krefta i dru-
gih. Tražim PREVEDENI ESBJ, ·
tražim napise kao što je onaj HBiiha Koša (ne znam kako se zva še) gdje govori o vučjoj naravi čovjeka u nama samima.
·Bilo prozni ili poetski tekstovi, ili pak dramski, najimpresivnije djeluju kadđ se uz njih objelodani kritički osvrt (masar najkraći), jer često treba pogađati šta je ovaj ili onaj mislio, kako je to ponekad slučaj sa pričom u „Književnim novinama”, čiju za miršenost treba simultano dešifrirati. Treba voditi računa i o tome da je čitalačka · publika „Književnih novina” „relativno široka 'i da postoje sve šira. Zato one mnogo mogu pomoći da se čovjek ne vraća sa pola puta da se snađe i disciplinira duh,
što je itekako važno u našem
dobu. Da, „Književne novine” tu mogu pomoči, samo ne polemika ma #oje se, povremeno, u njima vode.
Za mnoge stvari koje se „Drovuku” u „Književne novine” mo= gla bi se primijeniti ona Krležina izreka: „Ili sam ja gluh, ili tamo ne svira Mozart...”
Sam sebi postavljam pitanje ne bi li se tjedni izlazak „Književnih novina” približio dnevnim listovima, dobivši više na oficijelnosti i informativnosti, gubeći time od svoje literarne suštine.
= Ako neka strana života traži naj
više vremena, onda je to na prvom mjestu literatura.
· Tanasije MLADENOVIĆ . |
Ruža razlistale || | |
i noć, ikru tu
sađanjeg i dnu
yrošlog i dnu i dnu prošlog ae joe! 1 bićeš
B o, Vreme koje si bilo tvojoj plivam bez pravca i cilja 9 aa id OV olkoBki dalekih i gluv ođ OE Ponornih i nevidljivih za svih pet jadnih Ć Ba I opet u zenjtu traženja i Opet u avanturi Pobtinjenog u sudaru i u kremenu 1 u tocilu. viđenog TI nevidljivog, o, Vreme koje TOO CC im i stvarnim i slu : | TI znanim i nemanim 1 S J slivovima T strasti i mirnoće čovekove i meridijanima i uporednicima, T zavodljivog i ŠbBunjenog um8, i VOL tako trošnog i o jako; | ORO JO SV OTR o odkora za?ađlene tečevine
pBaštine njegove i njegove
T u vođoskoku i u ravni široke reke i u visinama,
Kao j u nizinama. I kao i u nebesima i kao iu ivljih orkana, i kao i u tišini miholjskog leta TOON u Ve ama, i u plimam8s
T u burama i u vedrinama. I u Osek; i T kad na skok su spremni skakači., Kad na start su
Spremni plivači. Kad pobediti kad treba, TI sebe i smrt i noć i dan,
|
ı
ikru tu Koja, se Ičže, o, Vreme u ruži }
|
n postajanja u ruži Nestajanja u ruži razlistaloj i Ništavila, (Koje i nije konačno to)
* * *
Uplovi u ovu luku, možda, će poslednja. biti U kojoj će još zastava tvoja se viti.
_ gđi u ovaj zaton, u ovaj suton skriti, · Možda će još ruka nečija stas ti cvetno oviti.
Utoni u ovu pustoš, prah noći će te pokriti, Možda, će još oči ti utuljen sjaj zvezđa iti.
Uplovi u ovu luku — sigurmo će poslednja, biti U kojoj će još zastava tvoja se viti...
KOMENTARI ~
(O mnečitosti MH. MM.
Milosav Mirković ispalio je svoju puščicu u »Poljima« br. 48 (30. XI. 1960., Novi S8ad), u odgovor na moj na-
»Između lažne opredeljenosti i prividnog avangardimmaa (ovaj list br. 182). "To me a, na okolnost, «da, sam, svojevremeno i sa dosta, razloga, „pretpostavljao da se nikada, više neću baviti {izički prisutnim i Književno odsutnim M. M-om, sađa i ovde shvaćenim više kao simptom jedne iluzije o moralnoj i literarnoj angažovanosti nego kao izraz jednog O brazloženog pozivanja na ma, dost koja, ustvari, nije evidentna, tamo gde vulgarizaci“ ja zamenjuje smisao jedne kulturne i-poetske akcije. Zato, činjenica da sam verovao
da se nikada. više neću baviti,
M.M-om, „ovoga puta, ipak, ne treba da omete jedno Ukazivanje na neke stavove Onih koje M. M. brani, zastupajući time i svoje prisustvo na stranicama, nekih časopisa i listova.
Baviti se dokazivanjima upućenim M.M-u i onima koje on predstavlja da epigon i poslušnik stvamih ili izmišlje nih bosova nikada nisam bio i da nisam, i da biti neću, veoma je jalovo. I, M. M.-u ukazivati da njegova quasi barokna ·rečitost i lišenost moći „kritičkog vrednovanja poetskog u vremenu ostaje podatak o njegovoj. izuzetosti od kulturne efikasnosti zato što mu nije dato da čini one distinkcije koje nameće permanentni napredak, emocije, — takođe nije manje: iluzomo. Isto tako iluzorno
kao što je svako dokazivanja M. M-u da avangarđizam nje govog tipa, predstavlja, ustvam | ri, divlji napor da se negira | ju opanci koji se osećaju kao” atribut sopskvenog ne-mišlje- | nja. Zato, jalovo je ubeđivati M. M-a, da novost života neće spoznati zato Što se Ona isključivo spoznaje jednim otpornim i samostalnim “ra suđivanjem koje bostaje sve drugo pre nego to ako ga Ve mzujemo za stvame ili izmi. šljene grupe oko časopisa ili listova, zvali se oni »Savrn menik«, »Polja«, »Delo« »Književne novine. Dokazi vati avetinjskom simptoma M. M. promaša?” njegove im» | 'vektive da jedan list može ii 'hoće danas i ovde da,. kao što on bpiše, »đonovima# || kretenizuje „našu Književnu · kulturu, — sve to M. M-u de- _ kazivati sasvim je bespred- } metno, jer ga jeđan vid nje ||| gove jalove rečitosti sasvim || primetno kvalifikuje, kao i one poglede koji su odsutni iz društvenih, političkih, e | stetičkih i antiestetičkih ko ordinata naše savremenosti. ·
U svojoj ničim osmišljenoj egzaltiranosti M. M. piše?” »Nadrealizam „je moja pri> vatna umetnička okupacija i dalje. A nadrealizam kao is torijski fakt u jednom tre. nutku obnove i revolucionisanja duha, zanima me samo” tamo i dokle dokle jeutomre. voltucionisanju ofkrio nezau: stavljene i našim životom o slobođene jzraze lepotea. Me ni je ova eksplikacija M. M-a sasvini. nepotrebna, jer sam
Nastavak na 4. strani
Branko PEIĆ
se vrati istinitom sebi, čovek se i nehotice vita: da nije to opel samo moda, neki »novi talas?«
Ali, uprkoš devojkama, koje boje oči kao Reenoarove lepotice i uvijaju se prozračnim velovima kao žene s Kabanelovih slika, uprkos
· panoima sa suncokretima i pejzažima, okupanim suncem, uprkos svemu što bi se moglo nazvati povratkom na presto svrmute osećajnosti, to nikako nije romantizam Misea ili Šopena, to nije ni romantika onih što očarani svetom i životom otkrivaju mjegove nepoznate, puni paganskog zanosa — već je to strah od SOpstvene moći i sopstvenih dela, zasićenost, neumerenih i umor neusmerenih, koji su pokušali da Žive misleći, ponaosob, svaki samo o sebi. To nije buđenje šatobrijanskog romantizma, „već daleko više prizivenje dekartovskog racionalizma. Čovek. se sudario sa preprekama koje je podigao sopstvenim rukama, probudio se, okružen ziđovima usamljenosti koje je sam sagradio, ustuknuo je pred odsustvom topline koju sam nikome nije pružao. »Pakao, to su
drugi« i »ČGovek čoveku je vuk«, dve krilatice . do neđavno urezane u Životne stavove tolikih '
ljudi, isprva, izrečene kao pobuna, kao pokušaj oslobođenja od preteranog robovanja zajednici i njenim malograđanskim zamkama, a, kasnije pretvorene u pozu i u karikaturu, otrovale su se ne samo međusobna opštenja, već i svef, COvekove samoće. A samoća je lepa ako čovek u njoj ima šta i od čega da gradi, ali samoća bez pozitivnog sadržaja jednaka je očajanju.
Žudnja za poverenjem i za nadom, za Život” nim. smislom, koja se odjedanput i svuđa u ovome gradu olkriva, divlja je i. samonikla. Ona, se ojadi spontano, kao što je i moralo, biti, m najbre 5 uličnim pevačima, S grupicom ljuđi oko tri slepca što su kraj nekog mosta, prislonivši bele štapove uz ogradu, svi-
\
ralj »Mondšajnsonatu«, pa preko Preverovih. stihova i opomena Kamija, do manifesta francuskih intelektualaca. Sve je povezano jedno s drugim i danas niko više sa sigurmošću ne tvrdi da mrtvačke lobanje po kafanskim stol» vima. i upaljene sveće usred belog dana nisu doprinele opštem zlu. Sa crnim bluzama framcuska omladina navukla je i crna raspoloženja, a onda je uzalud nastojala da ih utopi u Čulnoj zasićenosti i alkoholu. Kluzo je napravio film »Istinu«, a Karne »Varalice«, otvorena je anketa »Zašto je mladost, umorna« i »Naša deca su nesrećna«, braća Žak i Šarl Trene započeli su da pevaju o radostima života i proleću koje uvek nanova. dolazi, a studenti Sorbone prire dili su »Veče poezije u prijateljstvu sa ŽivOtoma. Biti svestan svojih grešaka i ukazivati na. njih, znači, zar ne, suprotstaviti im se?!
Ne, to nije movi talasa, baš kao što nije ni neoromantizam, ni borbeno isturanje prsa Igoa, Bajrona, ili Šelija, već samo tiho i žaplašeno buđenje pred zamračenim horizontima za čije | eventualne bure treba muobilisati sve svojč snage. Miris jednog rata još se oseća u vasduhu a, nove buktinje već se pale. Njih neće ugasiti učauravanje u sopstvene ljušture i nadmoćna potsmešljivost ravnodušnih, već osećanje odgovornosti i živo učešće u svakoj pojedinačnoj patnji. Veoma, je :stara istina da ljudi pojedi- . načno greše ali da plaćaju svi zajedno. i
U kišnim pariskim večerima čiju neonskiu idilu sve češće razbijaju demonstracije onih Što podsećaju na ljudska prava i ljudske želje kao da se sve jasnije čuju probuđeni glasovi savesti. To je samo utisak i mutna svetlost, nade čija se izvesnost može samo želeti, Jedna lastm, ne čini proleće, ali ponekad može biti njegov
nagoveštaj. Nada MARINKOVIĆ
KNJIZEVNE NOVINB