Književne novine

OSUDĐENE NA SEBE

(Mile Vuksanović: „Mrlje“, „Zora“, Zagreb, | 960.)

U svim duhovnim disciplinama, čiji je predmet bezgraničnost čoveka i njegovih odnosa prema komponentama vremena i prostora i kojima živi, vrlo je opasno neposredno i kategorički poricati ili potvrđivati nešto od onoga što sačinjava njegovu celokupnu egzistenciju. U literaturi pogotovo. Jer u tom slučaju pisac se ograničava samo na jednu mogućnost, isključujući ostale, stvara se takozvana angažovana literatura, koja je značajna samo za određeni trenutak i za određeni aspekt gledanja. To znači udaljavanje od života, i od literature, od njene vokacije i suštine.

Mile Vuksanović, svestan značaja svakog od tih činilaca žŽivota, gotovo uvek prevaziđe tu opasnost. Istina, ostvarivši jednu totalitarnu sliku čoveka i njegovih · „odnosa, on ostavlja mogućnost, za raznovrsna tumačenja, ali glavna misao, porufRa, ipak se u podtekstu dovoljno jasno nazire. Iako nigde u romanu ne govori O ratu kao o negativnoj i destruktivnoj sitbuaciji, taj stav autora je krajnji utisak koji ostavlja njegova knjiga. +

Njegovi junaci jedva, da bivaju ranjeni. Oni, može se reći, srećno prolaze završavajući rat kao pobednici. Ali to je samo spoljašnja strana stvari. Pogledamo li pažljivije u njih same videćemo da su svi omi opterećeni ratom. Polazeći od prustovske konstatacije da se u čovekovom pamćenju taloži sve Ono što na bilo koji način doživi, da u njemu miruje sve dok ga neki spoljašni uzrok ne pokrene, probudi, oživi, od Wuverenja,

dakle, da je prošlost uspavana stvarnost, Vuksanović je vešto naslikao psihološka stanja SVOjih funaka i tako nedvosmisleno iskazao svoj stav. Svi njegovi

junaci nose svoju prošlost, svoje

»mrlje«, svoje grehove — smrti | i bolove koje su prouzrokovali. | : psiholoških zakona, | njih muči potreba da se ispove- |

Po nuždi daju, da priznaju. Sprečeni lič-

nim i drugim društvenim normx- |

ma, oni pokušavaju bekstvo u jednu vrtoglavu aktivnosi, predaju se spoljašnjem svetu, pokušavaju da se sa njim srode. No spoljašnji svet ih neumitno vraća njima samima. Oni su osuđeni na sebe. O tome je vrhunac njihove tragedije. Jer rat je uništio njihove individualne smislove, njihovu ličnu istinu i sreću, oni su odvojeni od života i ne mogu da mu se vrate. mu se da njegova osetljivost ili grubost koju nosi iz šume, više nema mesta među živimaa. Slika paklene vprikovanosti za Život ı odvojenosti od njega snažno izbija iz bogatog konteksta životnih protivurečnosti i relativ-

nosti, koje Vuksanović uobliča-,

va Služeći se unutrašnjim monologom, snoviđenjima, aSsociranjem. Takav postupak mu je doOzvOlio da materiju života, velike mase živih događaja, biografija, situacija i stanja, svoju inspiraciju, rasparčava u iskre, u dđoživljaje, u mangovenja, i da DOput mozaičara slaže te mrvice u jasnu i sugestivnu sliku. Da premešta, detalje u vremenu i prostoru, da meša prošlost i sadašnjost, san i javu, i da tako ostvari čvršću vezu između njih. Svi ti životni elementi imaju Objektivno mesto u celini koju sačinjavaju. I kad poneki od tih detalja ne bi bio neđorečen (Olgi na krivica, druga, đepeša, za Žutog), neki likovi neupoznati do kraja, umetnički doživljaj Vuksanovićevog teksta bio bi ipak gotovo potpum. Njegova, rečenjca, elementamo Yrosta, često i bez pomoćnog glagola, koja sadrži tvrdnju i objašnjenje u ruhu eksplikacije, često i nema

" ' želju da objašnjava, sugerira ne-

objašnjivost, neuhvatljivost žŽivotnih pojava. Na taj način ona se približava njihovom realitetu. Njegova reč, koja pođe od

5 OSnOvVnog značenja, uđe u gra . nice drugog mnačemja, asimiluje

nešto od njega, postaje bogatija i nova. ia: | e; Stanojlo BOGDANOVIĆ

»Činilo

PRANSIS PIKABIJA: ŽENA S MONOKLOM

Stevan RAIČKOVIĆ

Kao nikada više

Blažene daleke kuće

Što tonete u mrak, u ravnicu, u kiše, izgledate u ovo veče kao da vas svanuće

Neće pohoditi nikada više.

Nikada, više, o nikada,

Ni crvenkasta loza što vam se niz zid spušta Kao da se neće zažariti u suncu koje pbada

Nemano gde i u šta.

Kao da za uvek iz sveta, nestajete Zeleni tornjevi crkvica i sutonske topole Jer pričinja se da neće više biti ni ptica

da na vas slete

Ni onih što se u vama mole.

Devojke u kišnoj bašti

I crne žene što zurite u Ovu noć sa praga: Kao da iz života odlazite i nastanjujete se u mašti Onihi što su prošli pokraj vas bez traga.

Kao da će se sve u daljini sa neznanom sliti Uvijeno u tamu, zakucano Kkapima;, kiše, Pa se iz ove noći neće imati kuda ni vratiti

Nikađa više.

PRODUŽETAK NACIONALNE EPSKE TRADICIJE

(Leonid Leonov: „Ruska šuma“, „Prosveta“, Beograd, 1960.)

Leonid Leonov nastavlja tradiciju klasične ruske realističke literature i nastoji da. da odgovore na mnoga etička, psiholoŠšRa | socijalna pitanja, koja su umemiravala i ruske pisce i mislioce prošlosti. U „Ruskoj šumi”, koja u izvesnom smislu predstavlja moralno-psihološku istoriju ruskog i sovjetskog društva od početka ovoga veka do Drugog svetskog rata, Leonov ističe mnoge probleme i nastoji da nađe najbolja rešenja i najprihvatlivije odgovore na postavljena pitanja. Njega u Dprvom redu interesuje da li promene, koje se događaju oko ljuđi, menjaju njihovu psihologiju i mentalitet, da li su krupne i velike društvene promene koje su se zbivale u Rusiji za posled njih 60 godina izazvale i moralni i psihološki preokret kod. ljudi, ili su ljudi ostali mepromenjeni. Leonov smatra da su se promene u unutrašnjem ljudskom svetu đogodile, ali da te promene nisu uvek onoliko · velike i onoliko mačajne koliko su promene u svetu oko nas. Izvesno je da sc nova generacija, vaspitavana u drukčijim uslovima, znatno razlisuje po svome doživljavanju sveta od generacije svojih očeva i da se to razlikovanje ne može svesti samo i isključivo na klasičan problem nerazumevanje očeva i dece, Međutim, isto je tako jasno da se neki ljudi nisu izmenili i da nisu mogli da se izmene. Gracijanski i Čeredilov, koji racionalno prihvataju novi svet, suštinski nemaju nikakve bliže veze s njim Karijerizam, po Itronstvo pred jačima i osionost prema slabijim,a želja da se lovi u mutnom, i dalje žive u novom društvu. Ovakve i slične pojave obično se tumače nesavršenstvom društva u kome sc zbivaju i koje ih čini mogućim; Leonov je sklon to da protuma– či na drugi način. Pisac ove knji

ge nijednog trenutka nije smeo

KNIIŽEVNE NOVINE

s uma da je zlo u čoveku i oko njega jače i da se ono ne može uvek do kraja suzbiti. Otuda je uverenje da se slabosti i nesavršenstva društva mogu tumačiti nesavršenstvom ljudske prirode. Ali, verujuči u promenljiost ljudske prirode i priznajući njenu nesavršenost pisac ove knjige smatra đa budućnost , pripada dobru i da vreme koje protiče, sa svim promenama koje nosi, usavršava ne samo društvene odnose, već i čoveka u društvu. Leonova je uvek zaokupljao jedam etički problem koji je na izvestan mačin Ključni moralni problem klasične ruske realističke literature: postoji li moralno y “.

iskupljenje i da li je ono mogućno? Dostojevski, čiju tradiciju Leonov u ruskoj literaturi u mnogome nastavlja, mislio je da potpunog moralnog iskupljenja nema niti ga može biti. Njemu nasuprot Leonov u „Rusaoj šumi” veruje da takva mogućnost postoji i da zavisi samo od toga da li to moralno iskupljenje čovek doista želi ili me želi. Serjoža Zalatuhin svojim podvizi ma postiže punu moralnu rehabilitaciju; Gracijanski moralno diskvalifikovan i kao ličnost pot puno uništen nalazi jedini izlaz u samoubistvu. Iskupljenje, znači, potpuno zavisi od čoveka. Okolnosšst nisu uvek presudne. Ovo složeno moralno pitanje na oje izgleđa nije mogućno dati potpuno tačan odgovor ostaje kod Leonova otvoreno. Možda doka-

zivanje mogućnocti isaupljenja nije mnogo ubedljivo i predstavlja neku vrstu koncesije društvu i publici. Učinjeni moralni prekišaji ostaje moralni prekršaj | ne može se ničim ispraviti. Al, takvi zaključci ne mogu uvek

i za sve da budu prihvatljivi i.

zbog toga se najčešće prećutkuju.

Za Leonova, kao i za glavnu ličnost ovog romana Vimrova, sudbina ruske šume je u izvesnom smislu i sudbina Rusije. Ru su literatnu misao uvek je interesovao problem Rusije i njene uloge u svetu. Ova u suštini nacionalno=romantičarska misao prisna je i Leonidu Leonovu, Da bi Rusija mogla da ima onu ulogu koju su joj pripisivali slovenofili i koju su skloni da joj pripišu i sovjetski pisci poft.reban je, za Leonova, dug i složen pro ces moralnog usavršavanja. Drugi svetski rat bio je pored sveBa ostalog i borba između dobra i zla i prilika da se do moralnog usavršavanja dopre. „Kategorije dobra i zla za Leonova su jasne i on im daje njihovo klasično značenje. On je uveren da je u ratu pobedio onaj koji je, između ostalog, bio i moralno superiorniji. .

„Ruska šuma” poseduje mnoge od vrlina, ali i od mana ruske klasične realistične literature. Pored nekih izvanredno datih liŠmosti, Varje i Polje, na primer, o kojima se ne može govoriti bez izvesne nežnosti, Tajske, koja ide u red onih limosti kakve

- uspelom

smo navikli da srećemo samo. u valjanoj ruskoj literaturi, Vihrova koga ne možemo ne voleti, Knišova, i tako dalje, ima lično> sti koje su, slikane crmo-belim postupkom i koje se ne mogu do življavati kao stvarne, dejstvujuće ličnosti romana. Ovde u prvom redu mislimo na Gracijanskog, staru sopstvenicu Loškarjova, Krajnova, itd.' Pored, doista poetski intonirane priče O starcu Kalini, tom odista srećnom. susretu legende i istine, i modernom „osvežemju folklora nailazimo i na pređugačku istoriju ruske šume i sklo ni smo da se u tom trenutku obratimo inače, izvanredno dragom i sugestivnom Vihrovu, Židovim rečima: „Natanaele, nemoj da uživaš slušajući sebe dojc govoriš.”

Ovaj roman, koji uprkos nekim zamerkama, zaslužuje sva priznanja i ide iu red velikih ruskih romana, preveo je Milosav Babović. Prevod je dobar, tečan, rečenica teče prirodno i neusiljeno. Bio bi nesumnjivo bolji kada bi prevodilac umeo da razlikuje pojam „zadnji” od pojma „poslednji. Predgovor ovoj knji zi napisao je Milivoje Jovanović. Jovanović pruža iscrpnu amalizu čitavog kniiževnog stvaralaštva Leonida Leonova koja daje mnoge zanimljive rezultate,

Predrag PROTIĆ

Svim svojim čitaocima, saradnicima

i prijateljima »Književne novine«

žele mnogo sreće u Novoj 1961. godini

NOVOGODIŠNJA ČESTITKA —

Redakcije svih periođičnih publijikacija, koje će izići oko prvog (neki dan pre, neki posle), uUputiće čestitke svojim čitaocima. Razna, preduzeća obratiće se tini uobičajenim novogođišnjim Dozdravom svojim poslovnim Dprijateljima, „kKlijenteli, potrošačima, kupcima, građanima zbog kojih postoje i za koje nešto proizvode, sugrađanima a i stram cima zoog kojih organizuju, sprovode, ostvaruju neku društveno korisnu „delatnost, produkciju „materijalnih dobara, pa, da vidite, i proizvodnju misli, raspoloženja, ideala, ljudskog stremljenja.

Ali, eto, baš povodom te noći, i umesto konvencionalne čestitke za dan koji sleduje iza, te podvučeno (možda pomalo i isforsirano) vesele noći, jedan muzički pisac, ostajući u svojoj ređovnoj rubrici i na njenom ustaljenom mestu, obraća se svojim „»poslovnim „pwprijateljimac, svojim čitaocima, iznošenjem jednog od svojih (i njihovih) ređovnih problema, pošto je i onako, i bez te novogodišnje noći, i bez tog samo jednom godišnje „odđržavanog praznika, pravi cilj svakog javnog istupanja mišlju i rečima, ustvari želia za sporazumevanjem, za Uspostavljanjem saglasnosti, za dubljim i boljim razumevanjem. nekih pojava koje budno pratimo, čiji smisao i značaj istraPujemo svi koji o tim pojavama nešto pišemo ili nešto o njima napisano čitamo.

Sužavajući tako i toliko krug onih kojima ove godine UPpUĆUjem svoju novogođišnju čestitu, sužavajući ga dakle na krug »poslovnih prijateljac i saučesnika u delu traženja izvesnih Istina sa bodručja estetike, „ja ću ovde samo pomenuti neđavno održani koncert Beogradske filharmonije sa Andre Novarom, pariskim wviolončelistom, kao solistom u izvođenju DvorPakovogp Koncerta za violončelo i orkestar (opus 104-h-mol). Bvi tog trenutka dobro znamo; svraćao je on ovamo, u naš grad više puta; njegova, perfekcija tehnike i izraza sasvim je poznata, nesumnjiva, visoko bprivlačna za svakog ko ima interesa za muziku. Zatim, svi su slušaoci „pomenute koncertne večeri bili oduševljeni, kao uostalom i uvek ranije; ali pisac Ovog ogleda načinio je te Večeri, diskretno i neupadljivo, jednu malu „muzičko-estetsku usmenu anketu, sa nizom ?DOmnanika u Kkoncertnoj dvorani, i dobio podatke, da je taj vrsni pariski umetnik, „prevazilazeći takoreći samog Dvoržaka čije je muzičke teme, raspoločenja i u njima prebivajući mi-

Baonu atmosferu tog večera O-

stvarivao za svojim instrumentom — jedne među ođuševljenima pođigao, razvedrio, druge doveo u raspoloženje rastuženoBti i sete, treće zadivio svojim majstorstvom, četvrte navukao na razmišljanja u jednom određenom „tonusu duhovne klime, pete, takođe na meditacije, u Basvim drugačijem tonusu raspoloženja, šeste bacio u stanje jedne razdraganosti koja odu. dara od ranije nabrojanih suDjektivnih duhovnih »atmosfera« i već tako dalje. '

Ako ovo m&alo, jednovečernje konkretno (uostalom, nimalo noOvoO) iskustvo po pitanju subjektivnog reagovanja, raznih lju di na jednu istu muziku, hoćemo da uopštimo, da diskurzivno formulišemo kao pojavu koja ima svojih zakonitosti, moramo

ći od činjenice da tonske sli-

e, dakle specifične · strukture muzičkog jezika, uvek, iako na jedan „dosta neodređen način, podsećaju na zvučne pojave Kkoje smo svi stekli u svom auditivnom „iskustvu sa čitavom zvučnom „fenomenologijom u samoj stvarnosti, da one svakog slušaoca muzike dovode u izvesno stanje sintetizovane mnemičke rekapitulacije čitavog do tađa stečenog iskustva u zapa žanju raznolikih izražajnih obra, zaca muzičke umetnosti, đa sve specifično muzičke slike izvlače na površinu naše emocionalne prijemčivosti tragove „mnogih naših ranijih emotivnih reakcija, i na zvučne pojave u svetu i na zvučne pojave doživljene muzike, najzad, da te apsolutno muzičke struklure, arabe-

ske, tonske formacije bez ika

kvog određenog značenja i poj* movno fiksiranog svog smisla, upravo time što su u nama iza« zvale asocijacije sa pretstavama, ranije emotivno doživljenih zvuč nih pojava određenog značenja,

mobilišu i buđe u našoj svesti

čitavu jednu misaonu klimu du ha, nerazdruživo „povezanu 5883, našim emotivnim doživljajima,

Pre svih svojih davno iskrista lizovanih specifičnih jezičkil formi, i u osnovi svih svojih posebnih formi, muzika traži i na” lazi odnose među tonovima, među manjim i većim „grupama Bukcesivno nastupajućih i simul tano istupajućih tonova, i njene Su- osnovne zakonitosti, zato, smenjivanje napona i opušta» nja, što se jezikom tonova, po stiže višesmislenim kretanjem: na više i na niže, porastom jačine tonova, i slabljenjem njiho> ve jačine, njihovim brzim i spo. rim redosledom, njihovim većim i manjim trajanjem, raznolikim tonskim »bojama« i promenom, tih »boja« (tembra, zvučnog ko: lorita). Sve te vidove kretanja, mi čujemo kao trajanje i prekiđanje, kao naglost i kao po. stepenost, kao istovetno ponavljanje i izmenjeno ponavljanje (variranje), kao Kkruženje sta rog i iskrsavanje potpuno no» VOg, kao svetlo i mračno, skladno i neskladno (uprkos tome što se osećanje disonance i Kkomn• sonance menjalo od početka mu zike da danas i što će se Ono, msacelo, i dalje menjati). Tonske strukture, zato, podsećaju nas na naše uopšteno iskustvo sa kretanjem, sa promenama, 'sa porastom i padanjem, sa pole» tima i klonućima, sa snagom ž slabošću, sa veseljem i tugom, sa robovanjem i slobodom, sa šivotom i smrću, sa srećom i nesrećom. Zbog toga je napred i rečeno da tonske strukture ne podsećaju ni na koji konkretni tenomen iskustva određeno, ali na uopšteno iskustvo svakako, na sintezu mnogih konkretnih doživljaja, iz koje svest čini izbor prema indiviđualnim skloništima, predispozicijama za doživljavanje kao takvo, prema urođenom ličnom to nusu bazalnog životnog , raspoloženja, pa i prema psihičkoj potenociji i orijentaciji lične emo cionalnosti ka određenim raspoloženjima u trenutku slušanja muzike. Kada, dakle, svaka tonska struktura stupa pred svesf, slušaoca kao gibanje, kretanje, proces, i kada taj proces ponavljanja i promena, uspona i padova, „porasta i slabljenja mne podseća «ni na koji konkretni slučaj naših doživljaja u Životnoj stvarnosti, a podseća. na na še uopšteno iskustvo sa odgovarajućim pojavama, u svem ogromnom bogatstvu i mnoštvu njihovog značenja (njihovog čeBto veoma uzbudljivog znače• nja), onda će valjda biti razum« ljivo da je latentno, prerađeno, specifično . tonski stilzovano mnačenje mnogih auditivnih Dpojava stvarnosti — ovde, u mu zici, već i s&mo, donekle, do i>= vesnop stepena uopšteno. Ako kažemo da dizanje i spuštanje, tojest porast i slabljenje visine, intenziteta, trajanja „tonova u jednoj muzičkoj strukturi, Uuzbudljivo podseća na pojavu Do. rasta i slabljenja u našim do: življajima uopšte, u našem ži. votnom iskustvu, onda je reče-

no da pri slušanju muzike naše

asocijacije sa iskustvom u ži votnoj stvamosti idu ka emoci• onalno začinjenom sećanju na

dizanje i spuštanje (na porast i.

slabljenje) glasa, krika, kikota, mirisa, dodira, straha, brige, nađe, temperature, zavese, mora (za plime i oseke), sreće i nesreće — u selekciji nekonkretizovanih, uopštenih asocijacija, ličnosti koja doživljuje muziku i vrši prozivku svojih iskustava pr subjektivnim impulsima, svog ića. .

Na nečiju moguću primedbu, da ovakva koncepcija suštine muzičkog doživljavanja otvara put proizvoljnosti, potpunoj ras građenosti, anarhiji i skrivenog, potencijalnog smisla jednug muzičkog opusa, ima se, međutim, šta odgovoriti: da se svaka. givilizacija produžuje kroz generacije nizom društveno-istorijski formiranih uslov nih znakova, u muzici kao ” u ljudskom govoru, da se te.\i ta kve konvencije formirniu spon« tanom postepenošću izgrađiva= nja društvene estetičke svesti,

' pod datim uslovima Kkulturno-

istorijskog Dbroces& „mast. a tradicije u Kkristalizaciji ON pa vencija, tih uslovnih znakova u jeziku svake umetnosti, pa * mu zike. Široke mogućnosti subjek~

Nastavak ma 5, strami

Pavle STKEFANOVIĆ

subjektivna.