Književne novine

ji iZ STARIH DANA | :š v || ~

Teko smo relativno mali narod, naša istorija buma i puna događaja, obiluje građom za književna dela. Ona mami pisce romana, drama i pripovedaka. 1 zaista, za jih stotinu i pedeset gođina bilo je u nas mno go pokušaja da se, po primeru Šekspira i Valtera Skota, istorija pretoči u literaturu. i

Jedan od prvih takvih pokuša ja drama „Smrt Uroša V“, od Stefana Stefanovića (1825.) za ono vreme i za one prilike veoma je uspeo.

Milovanu Viđakoviću (17801841) koji je svoje pseudoistorijske romane stvarao inspirisan istorijom Jovana Rajića, nije Po, šlo za rukom da u svojim roma– nima „Usamljeni Junoša” (1810), „Velimir i Bosiljka“ (1811), „Liju bomir u Jelisijumu“, „Ljubavna scena u veselom dvoru Ive Zago rice” (1833.) — i drugim delima dočara sliku naše prošlosti. Ali jedna od njegovih najvećih grešaka je meprirodni, veštački jezik, ona nesrečna mešavina srpskog narodnog jezida, crkvenih i ruskih reči i nemačko latinske sintakse. Sve je to učinilo da nje gova dela, inače značajna zbog didaktike i idilsqwih Scena Dpotisnu darovitiji i mođerniji pripoveđači i romamsijeri. ~ Jovan Sterijin Popović bio je mnogo bolje sreće sa svojim pozorišnim komađom „Nevinost ili Svetislav ·i Mileva“ (1827), u kome prvi obrađuje motiv Oliverine uđaje za Bajazita. Zatim se ređaju dela — drame, romani i romansirane'· biografije — „Miloš

Obilić” „Smrt Stevana Dečan- · skog”, „Boj na Kosovu ili Milan ~. „Bojan i ~

boacn= . skog kraljevstva”, „Život i vite= ~

Toplica i Zorajida”, Damjanka ili Padenije

ška vojevanja Đurđa Kastriota Skenderbega”, koja su dokaz da je umeo izabrati zanimljive đoga đaje iz naše i balkanske istorije i da im je iz različitih aspekata

prilazio tražeći puteve da ih u- ~

metnički prikaže.

Vidaković i Sterija bili su u- ·

zor mnogim danas zaboravljenim piscima kojima odajemo prizna-– nje kao pionirima našeg istoirjBkog romana. Između ostalih pomenimo Evstatija „Mihailovića („Osveta i sudbina ili Dragomir župan trebinjski" 1833.) i Živann Teodđorovića („jedna povest moralno romantičeska”),

Nažalost, u srpskoj književno. sti nije bilo pogodnih prilika da se u svoje vreme utvrđi i ovaj književni rod. Hrvati su u tom bili srećniji jer je August Šenoa u pravi čas dao svoje istorijske romane „Zlatarevo zlato”, „Seljačka brna” i „Čuvaj se senjske ruke”. Ali u Srba, kad su se ja-

vili sposobni i 'učeni pisci koji i

su mogli dati istorijski roman na nivou evropskog istorijskog romana, a takvi pisci očevidno su bili Čeđomilj Mijatović 18421926) i Vladan Đorđević (1844—

1926) romantičarska epoha je pro —

lazila ili bila uveliko prošla.

Posle smrti Kneza Mihaila

(1868.) računa se da je u Srba i Hrvata počeo jenjavati romantizam, tj. da se oarenuo drugim

temama koje su ga vodile u re-

alizam i socijalnu problematiku, Jovan Subotić (1817—1886) đao

je nekoliko istorijckih pripove~ |_daka i istorijskih drama, ali nije |-

pokušao da piše istorijski ro» man.

1868) svojom „istinitom pripov~-

KNJIZEVNE NOVINB

Rađič Petrović ili Pokrštenica

Zorka” (1866) — dao je nađe da može uspeti u ovom rodu književnosti ali ga je smrt pretekla,

Jaša „Ignjatović (1824—1889) svoj prvi roman „Đurađ Branković” nije dovršio mego je krenu frealističkim pravcem i dao

niz uspelih romana iz savreme-

nog života.

Eo Mitrov Ljubiša (18241878) zadržao se na pripovetkama u kojima je pokazao veoma razvijen smisao za slikanje prošlosti, ali za roman očevidno nije imao daha.

Oštar prelaz iz romantizma u realizam koji je posle smrti Kne

za Mihaila u Srba·izazvala pojava „nove nauke“ i njenog propo vednika Svetozara Markovića, učinili su da su romani Vladana Đorđevića i Čedomilja Mijatovića bili zastareli i naivni već u ča su kad su izašli. |

Đorđevićeva · „Kočina krajina” (1863) brzo je zaboravljena, a obimni „Car Dušan”, počet još osamdesetih godina, dovršen je tek između dva svetska rata, kada su srpski istoričari svojim kri ticizmom odavno bili prorešetali i razorili mnoge iluzije, predanja i oduševljenja ranijih pokolenja

7 0)

koja su živela u veoma ulepša” nim snovima o srpskoj prošlosti.

Isto tako i /'Čedomlj Mijatović sa svojim romanima „lIkonija, Vezirova majka”, „Rajko od Rasine„, „Knez Gradoje od Orlova gada“ natopljenim romantizmom iz šezdesetih godina, pored prefi njenog realiste Sime Matavulja i drugih naših prozista toga Vremena nije stigao u pravo vreme. Veselinovićev „Hajduk Stanao„ bio je i ostao roman za mladež i za najšire slojeve čitalaca, kraj sveg talenta i slatkog, neposrednog stila piščevog.

Božidar KOVAČEVIĆ

POZORI*I

komada

Decembarske premijere u Savremenom pozorištu Ž

Scena na Terazijama Savreme nog pozorišta, otpočela. je Ovogodišnju weriju premijera prikazivanjem dva komercijalna komada: početkom decembra izvedena je na ovoj sceni Womedija Bena Levija Pohod na amazonke, a sredinom istog: meseca igrana je kriminalna drama Agate Kriste Mišolovka.

POHOD NA AMAZONKE. Ko mediju engleskog pisca Bena Levija možemo bez ikakvog dvoumljenja svrstati u one bezvred

Joksim Nović Otočanin (1807— |_ će } | Džeržinskim? I možda će da ga satru, jetkomn iz god 1806” — „Kapetan

HUAN MIRO: PLAVA KOMPOZICIJA

E Z BD

Gleđa ga, u poltiljak. Taj Kkržljavi, taj čupavi potiljak nikad ranije nije video. Možda je i vašljiv. Vašliv je, dabome, jer vaške iz kose padaju stalno, kotrljaju se odozgo, sa, temena, najpre niz potiljak, pa niz vrat, pa niz kičmu, kotrljaju se, pađaju i beže po telu. On ih lovi, On ih često lovi: uzme češalj pa struže, najpre kosu, (niz teme, ka čeonoj Kkosti) zatim u kožu, niz potiljak. Vaške padaju, a on ih hvata po klupici, po stolu ili po odeći. Vaške, dđabome. Hvata ih i Ovog trena, Eno ga: širi ruke, Hvata ih. One beže. Ako neku ulovi, on je zenječi jagođicama prstiju, protrlja je, ošamuti, prisloni uz dasku pa je pritiskuje palčevim noktom i njeno telašce puca, žuto, crno, prazno ili puno telašce, iz koga curi prljava krv. Gleda u taj potiljak, kako mu se čini, prvi put, i nešto ga vuče napred, ka. bom potiljku, kržijavom i čupavom, ka tom prljavom sklopu kostiju. dlake i žila, nalivenih krvlju, pa mu se čini da su vaške obazrive, da su vaške nemoćne, da su vaško neđovoljne: iz tog potiljka, uveren je, krv treba da šikne mlazom, i da, ga oblije celog, đa celo telo porumeni poliveno. On pipa dršku noža. Steže je, sve čvršće, i primiče se čoveku koji sedi na klupici pored peći. Čovek sedi i ćuti, a njegov potiljak jasno se nazire u polutami. On taj potiljak posmatra sve upornije, sve nstrpljivije, sve luđe, stalno steŽžući ledenu dršku noža. Evo ga na domaku ruke! Treba još samo zamahnuti i sečivom odozgo, niz potiljak, a pre toga levom rukom zgrabiti za kosu i glavu O- ~ | krenuti ulevo! Da, to su vaške. Pritiskuje ih noktom uz dasku. Nokat je smrdljiv i okrvavljen, Vašja Krv. Vaške su je posisale, a on, smrdljivac, raznosi sada tu krv po daskama i noktima. Brat Pa

velićev, pomisli. Imaju isto ime. Treba ga, levo

ščepati za kosu, a desnom oštro zaman ž, GaboOl ae OG tiljak, zaseći nožem, preseći vratne žile i glavu odvojiti od tela. Tako, pomisli. Tako će i da bude, pomisli. Posle će ljudi đa povore kako je on, Vuk Marčeta (niko nego on) odrubio Antinu glavu. Zalutao je ovamo, brat Pavelićev, a ja ću da mu pokažem put, reče stežući sve žešće sada već toplu dršku noža. A možđa će da navale na njega, okrvavljenog, ne na Antu, stuđenta i pisara, već na njega, seljačku cepanicu, jer neće hteti da iđu za njim. pošto su već jednom krenuli za

i možda će da i

madaju tu, pred štabskom zgradom, pred ovim malim Ždbujbea od brvana, u kome on, Vuk Marčeta, želi da kao jedini i apsolutni „gospodar i zapovednik nastavi svoj zemaljski vek? Iskasapiće ga u ovoj gluvoj i ledenoj šumetini, jer je Ante komunar, a on nije, niti je bio, niti će da bude, mađa mu je Idriz obećao. Ja nisam njihov, reče. Ja sam svoj, reče. Ja, imam Jasne planove i čvrste namere, i nikakva sila ne može me skrenuti s puta koji sam izabrao. Ja nisam krenuo u borbu dugotrajnu. Ja sam, one noći, poveo ljude u okrćaj, ali sam mislio na sporazum, koji je trebalo zaključiti bre zime. Zašto da gore onolike kuće? Pobiću 60 komunista, ali Ću sačuvati deset hiljada srpskih domova... Ali je stao. Tu na domaku. Šta sad? Šta da učini? Da iščupa nož, da ščepa gomilu kose, da levom rukom iskrene glavu, a đesnom zaseče po vratnim žilama? Da nožem zaseče odozgo, niz mpotliljak, pa rezne posred vrata i glavu odvoji od tela (Pavelićev brat), i da onda strugne u šumu, u dubinu šume, pa da beži sve dalje i sve dublje u Šumu ili da traži Stevana ili Jeremiju ili Drenovca ili popa Gavrila? Ili da ne beži? Da ostane ovde, u štabu, sa preklanim Antom, i da ovde, usred ove šumetine, stvara novi ođred, svoj odred, četnički odred, sastavljen isključivo od srpskih vojnika, a ne od raznih Idriza i raznih Antuna, braće Pavelićeve? Stvoriću odred, reče. Stvoriću odred od Srbalja, braće moje, i u tom odredu neće biti ni jednog pripadnika druge vere, i govorićemo slobodno i isključivo o Ssrpstvu i napaćenom narodu srpskom... Jađan ja, reče. Šta ću da rađim ako ostanem sam? Kuda, ću sam? Kako ću sam? Šta đa radim ako ljudi ne pođu za mnom? Poći se, reče. Poći će, veru im poganu. Poći će, reče, ako su Srbi! Poći će, ako ih je srpsko mleko zadojilo. On koraknu. Ovo nije nož, reče. Ovo je bajonet. Bajonetom ne mogu da zakoljem, reče. Bajonet moram da zabijem u vrat, među žile, bajopnet moram da zabijem usred vrata, reče i skoknu, srndački čilo i silno.

Levom rukom zgrabi za kosu čoveka (koji je sedeo na Rklupici leđima okrenut ka vatri), a desnom rukom, u kojoj je držao bajonet, snažno zamahnu. Vrh bajoneta okrenu usred Vrata, među Žile, ali u tom trenu (dok se čovek otimao) začu se pred štalskom zgradom galama, čudna galama, prava graja oštrih glasova, prepirki i psovki, neobična i žestoka gužva gla-

sova, prepirki i psovki, pred kojima on ustupnu, Skamenjen,

PRICa „KNUIŽEVNIH NOV/7NA”

| Mladen OLJAČA

ne jevtine lakrdđije, od kojih živi savremeno komercijalno pozorište Zapadne Evrope. U Levijevom komadu trajno su neusklađena dva sasvim suprotna dram ska ta&iva: pažnju publike u Drvom ređu „zaokuplja „Ronsekventno izgrađena fabula, koja priča o lascivnim „Heraklovim avamturama ı zemlji amazonki, i predstavlja nespretnu mešavinu parodijskih intemcija i nekontrolisanog pređavanja „otužnim bulevarskim sentimentalnostima; ali, s druge strane, taj kontinuirani tok radmje neprestano je presecan parađossalnim aforizmima, oveštalim vicevima i DOlitičkim aluzijama, čime se bez ikakve stvarne potrebe u komediju uvode elementi karakteri= stični za” estradno-kabaretski

A s A

pa u trenu oslušnu još jednom. i, prestravljen, beskrajno se obrađova, jer među glasovima, poznađe Stevana i Jeremiju, njih dvojicu, (vere mi), i još neke, ali njih dvojica behu najglasniji, najgrlatiji, najbešnji, i on po psovkama zaključi da, ' oni u logor ulaze bez dozvole, larmajući siledžijski, kao da nekog traže (možđa mene, možđa Džeržinskog) i brzo poveza sve reči koje je ranije čuo ili izgovorio, naročito beseđe iz razgovora sa, Stevanom pre podne (Jeremija je pobegao zato što je Bosančić streljan), i opet mu se vrati pouzdanje i On, razgnevljen, držeći levom rukom gomilu raščupame xose, a · desnom stežući dršku bajoneta, prikupi svu odlučnost, pa levom rukom povuče zgomilamu kosu, tako da Antina glava, pođe ulevo, đok mu se vrh bajoneta zari u vrat, među zategnute žile. A kad mu se učini da Ante pada sa klupice, da mu se telo skljokalo, on htede da krene napolje, ali se obe Antine ruke ustremiše ka dršci bajoneta, koju je on još čvrsto stezao: Antine ruke nađoše se u koštacu sa njegovom desnom rukom i prava borba otpoče tek sada (ko će koga?), borba o bajonet. koji se već duboko zario u nabreklo ikivo, Dok su glasovi spolja bivali sve bešnji, sve neodmereniji, sve stravičniji, sve luđi (valjda je počinjao okršaj, čuli su se već i pucnji), on je svu snagu sasuo u ovu dršku i Oko nje, u bajonet, koji je ipak prodirao, sve dalje, sve dublje, u gusto tkivo, dok se Ante krvnički opirao, đa bi najzad klonuo, opustio ruke, pao na klupicu, sa bajonetom u vratu (njegove ruke nisu više držale dršku, nego su visile nemoćno, sa dlanovima na patosu), i hteo je sad da iskoči napolje, pa je pošag, ali ga je Oboreni Ante tek sada _ enaiiO laki Ž rivenim u vrat, okrvavljen po prsima, vu: nOivarna tag Je 1 'reuo za lim, Brema E eve užasnut uklonio i Dposi! ; aONOKOC Š kako čovek sa bajonetom u vratu ide nasumce, OU MV ZN MODE ON OV srlja prema gomili glasova, a O Koeo Koj 8 Ot i onda se on dosetio i brzo je Suljnuo za. Se KOR ot micao, sa bajonetom zarivenim U vrat. Stiže ga pr ilC j tak, iznenađena, zastala bez reči, GOO O O: ia o klan! On ide zaklan!« Onda jer je neko viknuo: »On je za ad ODO Pešb.soteBiti mu je on pritrčao i, sasvim uveren da E O o levoči desnom rukom prihvatio bajonet, dok je Borabib Bu na temenu | Oj SO Ovo AOSONLO nastojeći đa bajonet gurne SLO jj Sa le og UpaU do drške, naglo je povukao nazad, ORGR 19% bešnje napred, pa opet, nazađ, ba ponovo napred, i te Orao liko puta, napred, nazad, pa udesno, pa ulevo, pa onda OV a to isto sve dok nije presekao splet vratnih žila. Žrtva je pala, ali njen otpor nije prestao. Mada presečena vrata, žrtva nije htela da prizna svoj poraz: njene ruke i njene noge TĐespomoćno su batrgale po vazduhu, najpre visoko i brzo, pa sve niže i sve sporije, pomerajući se po ritmu srca, koje Je malaksavalo, da bi najzad i malaksalo. Celo telo je RrOČUČAIO zadrhtalo poslednji put, pa se umirilo i posle je GEO vamo samo-· još sitnim, neznatnim i retkim trzajima mo žilica na nogama i rukama... i _— Zaklao si ga, Vučino — začuo je gla8, ali nije mogao da, odgonetne ko viče. — Živeo, Vučino! — Srbin, braćo... — Nasmej se, Vučino... — kyo i Stevane! Izgleda malaksao. —- Izgleđa da se ovaj opirao? izae Prišli su mu, prihvatili ga za ramena, zavukli ruke ispo. 1 njegovih mišica, pa ga obgrlili po rebrima, smejući SP a ih je on posmatrao sa ogromnim naporom, naprežući Š x; kao da ih gleda iz guste tmine i kao da se oni nalaze u SE lekoj i krvavoj magli, dok je na Antino telo SOGTEJU POO ravio. Stajao je tako nekoliko trenutaka ošamućen i sm ljen (prvi put u životu ubio je čoveka), nesposoban da, TIE đuje o ovom činu ili o bilo čemu drugom, nemoćan da M x ma šta, čak i bez snage da se pokrene, dok su ga ljuđi tapša

po ramenima.

— Gde je major Vranješ, Vučino?

— Jesu li ga, ubili, nanu im razbojničku?

Tek sada se prenuo. Stevan je tu, reče. Btevan je sa mnom, reče, Ovi ljuđi nisu protiv mene, reče kao da se Dpreobrazio. Onda viknu snažnim, punim glasom:

— Oslobođićemo majora Vranješa!... Za mnom, braćo!... (Ođlomak) n

| _ steriozne

|. sumnjivih osoba, s pravom - može posumnjati u u&dus Onog | dela londonske publike, čija je | blagonaklonost darovala đug vek | Ovoj sasvim prosečnoj drami.

žanr. Komad nameće i neke dru ge asocijacije: očigledno je, na . primer, da su pisca donekle in”

spirisali i nekađašnji bečki va-

rijetski programi, koji su na vol- šeban način uvek otkrivali po„ ' stojanje neke veze između golih ·

ženskih butina i vojničkog mar širenja; komedija još neodoljivije

podseća na standardne holivud="

ske komične tvorevine, koje eo> bično počivaju na besmislenom · konfliktu „priglupog „snažnog momka i nekog fizički slabijeg ali Tukavijeg junaka. :3

Reditelj Aleksandar Ognjanović nastojao je da predstava ima

oblik šarmamtne lepršave igre, i pritom pridao naročit značaj”

scenogTafiji koja razbija iluziju

+ Žž

STARI ISTORIJSKI ROMANI | Dva komercijalna ·

realnosti, spektakularnim kosti

mraima, različitim svetlosnim i akustičnim efektima, kao i brzom govoru, ali je umesto ležernosti.

vrlo često postizao da mizansen · bude konfuzam, replike nerazum

ljive a pozorišna mašinerija zloupotrebljena. U takvoj situaciji, glumci su pribegavali šaržiranim spoljašnjim i unutrašnjim pokre tima, pomoću kojih su stvara]

malourvne i nedovolino komič-

ne karikature. MIŠOLOVKA. U detektivskim ' romanima Agate Kristi obično

ne preovlađuje dinamična spolj-

na akcija ili atmosfera one mitajanstvenosti, klasičnim delima kriminalne ljterature obezbeđuje i jedan širi simboličan smisao. U detektiv~

a) skim storijama Agate Krišti zlo : čim je samo povod za neku vrstu

tromog, iscrpljujućeg, zamornog ispitivanja svih odolnosti koje

_. terete junake uhvaćene u zam- ku vešto izukrštanih koinciden="

cija i slučajnosti. Ustvari to su osnovne karakteristike i kriminalne drame M šolovZc<a, u kojoj pisac dopušta. da puki slučaj okupi, u času izvršenja Ssvi„ repog zločina, jednu grupu ljudi u nekom zavejanom privatnom pansionu, da bi u daljem toku

komađa pomoću neprirodno kon- ~.

struisanog sticaja okolnosti bacao senku podozrenja na svaku. od prisutnih osoba, Ali kako ie taj složeni postupak zavaravanja i zavođenja publike na

koja

lažne a tragove lišen gotovo svake psi

hološke verodostojnosti, pažljivi*"..

ji gledalac s lakoćom otkriva · bezbrojne proizvoljnosti u ponašanju junaka, osnovne šavove dramske konstrukcije, kao i pro vidno spisateljkino lukavstvo da nelogičmo ponašanje nekih lič-

nosti, sračunato na održavanje ·

potrebne napetosti, buđe objašnjeno jednim veštačaim obrtom na raju komađa. Ako se uz to zapazi da drama ima prilično

tipizirane

logika, koja bi opravdala grupi= sanje i sukobljavanje · „tolikih se

Reditelj Predrag Dinulović, ko

|) ji je uporedo radio sa dve razliı čite glumačke ekipe, prvenstve; no se truđio da radnja odiše ta-

janstvenošću i zagonetnošću. Tako je, na primer, zanimljiv dekor Dušana Stanića reljefno oživljavao izolovanost jednog domaćeg enterijera izgubljenog u snežnoj pustoši, a diskretno izražajno osvetljenje nagoveštavalo neku nedovoljno definisanu ali stalno prisutnu opasnost. Osim toga,

| Dinulović je precizno analizirao

razvojnu liniju komada i pažljivo izgrađio nekoliko dramskih

| akcenata koji su razbijali mono

toniju zbivanja. No reditelj je imao znatno manje uspeha u ra du s glumcima: nastojeći da sva ki lik doprinese porastu tajanstvene napetosti, Dinulović sugerirao glumcima da izbegnu kamerni stil glume i da upotrebljavaju prenaglašenc pokrete i govorne intonacije, koje sU,

doduše, pojačavale misteriju, ali u isto vreme oduzimale likovima ona tipično engleska obeležja kao što su suv humor, ironi• ja, nespretna stidljivost ili ledena uzđržanost.

Vlađimir STAMENKROVIGO

|. neveštu i nefunkcionalnu ekspo · i ziciju, da su junaci

klišetirane ličnosti, i da komađu nedostaje jedna dublja dramska '

je .