Književne novine
?
Istakmuti amreički pesnik, dobitnik ~
| Pulicerove nagrade za poeziju, Arčibald Mek Leiš, u jednom od posled-
| njih bpojeva povodom obustave izlaženja međunarodnog. literarnog .ča-
sopisa »Botteghe Oscure« (u M“OoSslov. nom prevođu sa italijanskog njegovo ime znači »Zabibmi dućami«), objavljuje članak pod naslovom »Rekvijem
za literarno utočišće« Mek Leiš ve-. · hoda istorije, koji preti da prebaci
Truje da će taj datum biti zabeležem u istoniji literature madđa časopis nije imao literami uspeh u uobičajenom Smislu te reči — imao je svega 5000 pretplatnika, a pisci koji su u njemu sarađivali, mada među njima Breht, Kami, Odn, Moravija, Silone, Robert Pen Voren, „Dilen Tomas «i drugi, bili su mlađi i ne naširoko poznati. Ali, časopis je bio značajan i izuzetan po tome što se nije bavio pisanjem o pisanju, već pisanjem za sebe, bio je jedini časopis koji se posvetio (u praksi! „kompletnom piščevom svetu. Štampan u Rimu na gotovo svim velikim evropskim jezicima, prodavao se u svim gradovima od Tokija do Midltauna u Konektikatu, a okupljao je oko 570 pi!saca dvadeset raznih eefonBabeM
· (među kojima je bilo i Novozelanđa-
na, Filipinaca, Korejanaca, Kineza i Indijaca).
U bilo kom periođu svetske istorije — tvrdi Mak Leiš — časopis obeležen tako jasno uverenjem da literatura egzistira u svetu mnogo širem, mnogo integralnijem nego što je politički bio bi prihvaćen i podržavan. U tako fanatički nacionalističko doba kao Što je maše, takav časopis postaje anahronizam!
Koliko gođ đa je samotan posao pisca — a samotnljeg nema — svaki
čovek želi da veruje da mije Sam, 'da postoje drugi, u najlite:arnijem ' iako neđokučivom smislu, pored njega; đa je on jedan od mnogih, jeđan od onih koji sačinjavaju »generaciju« i da je njegovo delo, ako je možda i skriveno od njega samog, na neki meobjašljiv ali neposredan način jeđan deo onoga što i drugi rađe. Pored toga, pisci nalaze pret. hodnike u antipođima na drugim jezicima, a niko ne zna gde će naći brata. Sigurno je — tvrdi Mak Leiš — da veze moraju da se uspostavljaju, a izgleda da se lakše uspostavljaju izvan zemlje nego kođ kuće. Mak Lejš se seća topline Sent-Džon Persove, snage Spenderove, oseća prisustvo Lorkino, Elijarovo, nerovo. Svi su oni za njega bili bliski ma kako udaljeni bili.
Veliki značaj ovog časopisa i njegovog urednika Margarite Kaetani bio je u tome što je u jednom nesavesnom, nacionalističkom i fanatičkom vremenu. paralizovanom mržnjom, održavao u toku internacio. nalnu rečicu literature i dao stotinama mlađih pisaca nadu da će postati generacija, moždđa prva od svih literarnih generacija koja će predstavljati jedan svet.
B. A. P,
ARTS
U poslednjem broju Pol Gijmar u: duhovitom članku »Uporno Uzdizanje Bertolda Brehta«, povodom njegovih dramskih premijera, iznosi svoja, zapažanja o pozorišnoj publici i kritici uopšte:
»L jula 1954. posle premijere drame »Majka MHrabrost« Žan-Žak Gotje „pisao je da mu komad izgleda »doBadan« i da publika, za koju bi naivčine mislile đa je oduševljena, nije mogla sakriti da je u njoj »veći broj ljudi pozorišno nezainteresovanih, već simpatizera levice, progresista, komunista ... i da njeno oduševljenje nema nikakve veze. sa umetnošću«. | -
30. januara 1958. posle prve predstave komada »Kavkaski krug kredoma«, isti Ž. Ž. Gotje priznao je Brehtu »izvesnu vrstu genijalnosti«,
17: novembra 1960, Ž. Ž. Gotje,; na-
' šavši se opet na Brehtovoj premijeri
»Uporno uzdizanje Artura Ui«, video je toga večera »hroniku Koja bi se mogla uporediti sa Šekspirom ...
- originalno delo i izvanredni majstor-
ski podvige.
'Preba li donositi neki zaključak o ovom pobolišanju Breh ove umetnosti ili promeni ukusa Gotjea? obe
8,
Apoli-
hipoteze su nezgodne i ne zađovo-
ljavaju Mwitičke duhove, 'Kritičar »Pigara« Ž. Z. Gotje ne krije da je on samo odjek 476.900 čitalaca podeljen sa brojem. 476.900, Ni pisac ni kritičar nisu se promenili, već publika, Sa svojih nebeskih visina, gde se sada Brehtova duša. odmara, ako
ona tamo čita parisku štampu, zna-.
će da je om samo za vreme od nekoliko gođina, prešao iz najsumnjivije avangarde u. najburžoaskije pisce. To je novi dokaz ubrzavanja
i nadzvučnu brzinu.
- · Samo slikarsko umetmičko područje izdvaja se iz te jumjave, tamo su hrabrosti dužeg daha (u nedostatku velikih vernosti), i Čista gramofonska ploča okreće se Kroz više generacija ...
Tako sada Breht uživa poštovanje ljudi sa prve galerije, a i svoje kućepaziteljke. To je srećna novost, ali ja se bojim da tamo negde, u potkrovlju ili u devojačkoj 'sobi, neki student već oštri svoje pero da »Majku MHrabroste nazove melodramom, a »Artura Ui« nekom kamufžliranom »limunađomc.
I to bi već bilo ođavno da je Bertold Breht izabrao film umesto pozorište, jer »Mladoturci« iz sedme umetnosti brzo bi već izćuškali svoga protivnika sa filmskog ringa. Eto, baš prošle. nedelje, čitao sam iznad potpisa Žana Domaršija epitete, kao »Stara garda«, pa »stara raga« i »oftrcana pseudo-poezija«, koji se primenjuju na pesnike, kao što su Karne i Žak Prever. Danas je u modi igra na kuglani: onaj koji obori najviše kegli dobija igru. Ali isto tako ne treba dopustiti da se ispusti lopta iz ruku, a ne bi trebalo ni da se
uobrazi da se može sa nekoliko reči
sahraniti pesnik zbirke »Paroles«. Bulevar Sen-Žermen osigurao je uspeh Preverovoj »Deci raja«, pošto se ljutio na njegov film »Smešna drama«; tako isto danas pljeska »Upornom uzdizanju Artura Ui«, pošto se nije hteo ni da osmehne na »Majku Hrabrost« Sad ne neđostaje ništa drugo Brehtu, nego samo da ga se odrekne nova »avangarda«.
: PT: les lettmes fFrancaises
U poslednjem broju ovog književnog ista, u članku »Da li je moguća jedna sociologija kmjiževnosti?« bostavlja se zanimljivo pitanje »Problema sociologije književnosti« povodom istoimene. studije Albera Memija. Ze : ·
· Aktuelna sibuacija, uslovi sociologije Književnosti, perspektive ispitivanja — osnovna su poglavlja ove studije, koja podvlači da sociologija Književnosti još nije ostvarena. Memi naglašava da trađicionalni načini u ovoj oblasti (marksizam, psihboanaliza) „uništavaju · „specifičnost književne procedure, svodeći je samo na jeđan socijalni vid, na jedmu psihoanalitičnu proceduru. Reč je o postavljanju književnog stvaranja na sociološke perspektive. A izučavanje uslova jedne književne sociologije postaje ustvari „izučavanje „uslova specifikacije Književne procedure. Perspektive izučavanja označenih ovde ustvari su odnosi pisac — delo — bublika. Za pisca: ekonomski statut, profesionalni statut, socijalna klasa, književna generacija. Za delo: sociologija vrsta i oblika, sociologija tema, sociologija karaktera i ličnosti, sociologija stila. Za publiku: ana-
liza publike, komunikacija, uspeh, kritika. Mislimo da su istraživanja ovde
sugerirana od velikog značaja. Tiče se studije ekonomskih i društvenih materijalnih uslova stvaranja i studije socijalnih. posledica stvaranja, studđije koje bi trebalo da budu sastavni delovi istorije i kmjiževne kritike, ako njihov predmet pomaže a– nalizi književnih fakata. Književno stvaranje \'sadrži zaista suprotnosti između kolektivnih socijalnih podataka koje unosi u delo, indiviđualnog stvaranja dela i projektovanog rezultata, pomoću socijalnih sredstava ka društvu ili bar onim delovima društva koji su njihova publika. Na kraju tog procesa pisac dobija jednu novu sliku dela koje je stvorio; i pitanje koje se postavlja posle čitanja Memija jeste: da li je to izučavanje tih međuakcijija jedna nova autonomna nauka, sociologija Kknjiževnosti? A ako se hoće doći na to, odnosno: uputiti ta izučavanja ka upoznavanju društva, ne bi li predhodno trebalo doći na ono što Memi želi da izbegne, „svesti književme činjenice na njihovu socijalnu sadržinu?7 Veliki marksistički istraživači, u okviru svojih radova, fražili su u književnosti socijalne dokaze. To ih nije ni najmanje sprečavalo da u zgodnim prilikama podvlače »osobenostie književnih činjenica; kao talenat, genijalnost, što inače nije bio glavni cilj njihovih analiza. Možđa je to neki put dovodilo i do prebrzih generalizacija, do šematskih objašnjenja. Tako, na primer, kad Aragon analizira izvesne aspekte Književnog stvaranja, on io čini kao marksist, a ne kao sociolog.
BELFAGOR
Medu prilozima koje ovaj veoma ozbiljni časopis za književnost i kul turu objavljuje u jednom od posled. njih brojeva naročito se ističe razmatranje Fausta Kodina o religioznim „shvatanjima i komično-realističkoj tendenciji u Homenrsioj mitologiji. Značajan i kao egzakitni, čiSto naučni doprinos poznavanju antičke književnosti, ovaj esej je još mnogo važniji kao dubok i organizo-' van mislilački zahvat u otkrivanju idejnih i socijalnih suština i međusobnih veza događaja i junaka Homerskog eposa i doba u kome je pesnik živeo. %
»Homerska mitologija, kao jedna poetska konstrukcija različita od grčke religije svoga vremena, čak i ne
podrazumeva neku, makar i neJasnu, jeđinstvemu religioznu „koncepc!ju«. Razumljivo je, kaže autor, da Jeđan epos sačinjen od literarnih materijala sa različitih istoriskih i geografskih izvora nema jedinstven teološki sistem, ali bi se bar očekivala od njega ona tendencija ka shvatanju božan. skog sveta kao sveta autonomnog, odvojenog od ljudskih stvari, i Zevsa kao stvarno vrhovnog boga i čuvara pravde. Pa ako se u »OdiseJ« 1 nalazi traga takvom shvatanju, u »I!jadja se omo samo može. naslutiti i to jedino u izolovanim gnomičnim frazama a nikada u samoj epskoj naraciji. Ne samo da bogovi u »Ilijadi« nisu moralno superiomi u odnosu na ljude, nego su, kako su već dobro primetili Grci nekoliko generacija kasnije, inferiorni. »Ova ınjihova amoralnost ogleda se ne samo u narušavamju jednog predpostavljenog etičkog zakona (preljuba, surovosti, laži) nego još više u nedostatku bilo kakvog principa ili norme koja ih rukovodi u njihovim akcijamae. Dok ljudske istorije kođ Homera imaju jeđan nužan razvitak i jedam „tragičan sadržaj, bogovi se kreću slučajno, prema kapricu situ. acije. Sukobi među smrtnicima imaju uvek svoj smisao, odgovornost, odvijaju se prema jednoj neminovnoj logici, i realizuju se do Kraja, prelaze sa reči na dela. Ahil i Agamemnon imaju realne interese u sukobu i jednu definitivnu poziciju u društvu, sintetski izraženu u ideji »časti«. Kod bogova su pravi sukobi nemogući već i zbog njihove besmrtnosti. Oni se ne mogu založiti do kraja i po svaku cenu, po cenu da izazovu neki odlučan preokret u svome društvu, po cenu da ubiju ili budu ubijeni. Oni se ne ponašaju kao uzvišemi i tragični aristokratski heroji, nego kao jedna razdražljiva malograđanska porodica. Njihovi se sukobi moraju ograničiti na grdnje i pretnje, te time cela stvar dobija jedan Wkomičan i karikaturalan vid. Bogovi su u »Ilijađi« često komični. Bogovi u »Ilijadi« ni na koji način
ne deluju božamsdici. Još kada se na” laze u dođirmu s ljudima dolazi do izražaja, pored njihovih tipično ljudskih slabosti i njihova strahopoštovanja dostojna svemoć. Ali kad m sami u svome svetu potpuno su svecdeni na nivo smrtnika. Među njima čak ne postoje ni tačno određeni odnosi (autoritet Zevsa je još uvek problematičan).
Virtuozno odabirajući primere ko. mičnog u prikazivanju bogova kođ Homera Kodino zaključuje: »Ova komika je samo jeđan od aspekata Homerske nfitologije. Ali je i najkarakterističniji, izražavajući sa maksimalnom poetskm efikasmošću onaj nereligiozni (u smislu teološko-sistem skom) stav koji đominira »Ilijađom«. Heziod će pokušati da idealizuje božanski svet i on će se približiti religioznoj sferi, ali kodđ Homera je. u pitanju jeđino epsko pesništvo koje se pokorava samo svojim, realistič-e kim zakonima. Božansko društvo u »IlHijadi« rađeno je po modelu ljudske aristokratije i ono je zapravo samo jedno produženje uvis ljudskog društva, jedam njegov viši stepen. AI.
.jer je to ljudsko društvo tek u for-
miranju, nov aristokratski policentrički sistem koji je zaboravio mikenski monarhistički centralizam ali još nije kodđifikovao norme novog žIvota, to i jedinstvo i superiornost Olimpiskog sveta mora biti čista fikcija, i Homer ga nije mogao organizovati u jedan stvaram hijerarhijski sistem jer mu savremeni život niJe za to pružao nikakav model Otuđa se, Zbog nesaglasnosti rellgioznih predpostavki i rukovodećeg realističkog principa, i javlja baš u, prikazivanju bogova taj elemenat komični, 1 čak groteskni, koji ne nalazimo u prikazivanju ljudske aristokratije (Terzit i Dolom ne spađaju u mju). »Ovo je« — kaže autor — »ekstremni rezultat one rigorozne realističko-poetske dosleđnosti koja u »Ilijadi« kontinuirano uništava svaki trag prave religiznosti«.
a. KC, *
PARTISAN REVIEW
Pod naslovom »Jedno uzbudljivo razočarenje« Piter Merin u najnovijem broju objavljuje kritiku neđavno izišle knjige »U odbranu neupućenosti«, Karla Šapiroa, poznatog američkog pesnika i esejiste, apologeta prirodne, spontane poezije i necgatora intelektualne Kliota, Paunda i drugih,
VINJETE NA 8. I 98. STRANI IZRADIO PETAR MARIĆ
Ova Knjiga je uzbudljiva, smatra Merin, jer je oslobođena uobičajene kritičarske bombastičnosti i hipokrizije, hrabra je i strasna, sa svim
»DEKAMERON«e KAD PROČITA OVE. KNJIGHE...
| dobroj mtazi koja sama po sebi nije
onoliko koliko on misli. Merim veruje da su Šapirove konstatacije u esejima tačne (na Pr. »Eliot je stvorio literarntu situaciju veštački; on i njegova »situacija« Su fabrikati „.. Ellot je izumeo jedan moderan svet koji egzistira samo u njegovoj sopstvenoj verziji o njer mu), veruje da postoji mreža od pogrešnih koncepcija i pogrešnih izražavanja razapeta nad modernom literaturom, a Šapiro je taj koji želi
“da je raskida. »I potrebno je da budđe
raskinuta, ali Šapiro tom zadatku prilazi bez nužne preciznosti i pažljivosti, u njegovim esejima oseća se nervoza.ć
To bi se sve moglo nazvati žustrom polemikom kad njegovi eseji ne bi tq poricali mneskladnim, nepravilnim, zapetljanim izlaganjem argumenata. Robert Grejvs je o istom predmetu pisao mnogo bolje, a PF. R. Livisova detaljna disekcija „Eliotove Kritike bila je zbog svoje dokumentovanosti mnogo efektnija. pB. Ax:
(br New Jork Cimes Dok Meyiri
U broju od 11. XII poznati kritičar Donald Ađams raspravlja o problemu engleskog jezika koji već vekovima, s vremena na vreme, ulaganjem većih ili manjih mapora, rešava emgleska kultura. Najveću pažnju javnosti izazvala je pozamašna suma novca koju je ostavio Bemarđ Šo za rađikalmu reviziju pisanog engleskog jezika; Šo je želeo novu azbuku ji što je mogućno uspešnije ostvarenje pravila »piši kao što govoriš... Samo isključivanjem dodatnih vokala i konsonanata, tvrdio je on, mogle bi se prekoračiti nedoslednosti, upropašća=vanja i apsurdmosti uobičajenog pisamja. Donald Adams vrlo koncizno informiše o glavnim epohama u kojima je nešto vidno učinjeno na tom polju, a što nije naročito poznato Bl, roj publici. To Je pre svega Elizabetansko doba kađa je postignut značajan stepem pojednostavljenja i stanđarđizacije jezika (naročito u izostavljanju nepotrebnih slova) koji je postao evidoentan u poslednjim dekadama XVII stoleća). Drugi značajan pokret odigrao se u Americi kađa je u tadašnjim kolonijama narod počeo da stiče sopstveno narečje. Malo kome je poznato đa je Bendžamem Franklin svojoj. mnogostrukoj delatnosti dodao i interesovanje Za reformu jezika (sa vrlo sličnim iđejama Šoovim) izraženo 1768. u delu »Sema za nov aljabct i reformisan način pisanja, a još manje da se Noah Vebster U sastavljanju svog rečnika 1828. inspirisao: nekim njegovim iđejama. Pre: više od pola veka predseđnik Teođor Ruzvelt podržao je reforme (koje je činio nov način plsanja oko 300 reči) i čak izdđao naređenje da ih štamparije primenjuju.
U naše vreme promene idu vrlo sporo: Kmglezi i Amerikanci manje ii više rezolutno, poštuju razlike koje u njihovim jezicima postoje, no ipak, čak i trađicionalisti Englezi sve više prihvataju promene koje vrže Amerikanci. Reforma će još dugo trajati, misli Adams, i biće postepena kao što uvek i biva.
B. A. P.
SVBČANI MARŠ?! i
Novembarski broj Ovog mesečnika dramaturgije i pozorišta posvećen je molstoju. Između ostalog u njemu se moe pročitati opširan napis Alek. sandra Amiksta wTolstoj negator Šek, spira« u kome auftor pokušava da objasni pobude negativnog 'Tolstoje. vog stava prema Šekspirovom stvara. laštvu. Po njemu, T'olstojev stav pre. ma vrhunskoj umetnosti i istup pro. tiv Šekspira ima psihološke, socijal. no-kultume i estetičke korene. To je, kaže on, kapric genija, drskog uma, koji ne poštuje neprikosnovene svetmje kad je u pitanju »častan, čist, lep i pravedan Žživot« za sve ljude. Sve što nije značajno za o. stvarenje i održanje takvog života, čak 1 kad je reč o kulturi i umetnosti, nepotrebno je. A poznata je stvar da je Tolstoj bio sposoban da uđe u dušu stvari i bića i sasvim je mogućno da je na umetnost Rafaela, Betovena, Šekspira, gleđao očima o„bičnog kmeta. Tako je mogao da najveće tvorevine najvećih genija proglasi praznim, nepotrebnim, čak štet, nim besmislicama. Tome treba dodati da je teoretski zastupao mi. šljenje da umetnost treba da bude dostupna svima. e
Međutim, treba imati u vidu da Šekspira ne kritikuje Tolstoj-umetnik već Tolstoj-ideolog patrijarhalnog života, koji s pozicija jednog Diogena ili Rusoa negira prodđukte civilizacije. Njegov članak »Šekspir i drama gija« zamišljen je kao predgovor knjizi američkog šekspirologa Kroz“ zbija »Šekspir i rađnička Kklasa« u kojoj se dokazuje da je Šekspir prezirao narod kao »nisku i tupu gomilu«. Po svom značaju 'Tolstojev članak, kaže doslovno Anikst, prelazi granice estetičke problematike, On obuhvata pitanja koja su značajna za čitavu kulturu.
Kada se sve to uzme u obzir nije teško objasniti zašto je T'olstoj Šekspirovoj drami »Krali Lir« predpo>stavio njen prototip. Jer Šekspir kao đa nije ni primetio onaj patrijarhal> ni moral koji je jasnopoljanski mislilac propovedao u svojim »narodnim< pričama.
No ovakav stav velikog pisca ne sme se bukvalno uzimati kao greh. Jer to je još jedan dokaz bogatstva njegove ličnosti, njegovih traženja 1 rastrganja. Kao umetnik za svoj kredo proglašava »neumitnu istinu umetničkog oblikovanja«, kao čovekoljubac zbog toga kritikuje Šekspira; kao veliki realistički pisac on veruje da realističko ostvarenje mora da sadrži sve ono što pokreće moralna osećanja čitaoca, kao propovednik 4 moralist on traži od Šekspjra.da .Či” taocu prstom pokazuje, .đa mu. dijctira moralno ođređenje prema postupcima umetničkih likova. Veliki pesnik Kao da ne primećuje poeziju Šekspirovih drama istupajući kao da nema osećaja za jezik, peđantski odbacujući poređenja, metaofre i hiperbole Kkojima i njegova dela obliuju.
Stav Tolstdja prema Šekspiru Anikst Šekspir živeo i stvarao u veku poe-
objašnjava činjenicom. da je
zije i đa je kod njega ne samo stih već i način mišljenja poetski, dok je Tolstoj u veku proze bio primoran
S:'B:
đa misli racionalističii.
000,00
i
(DR {