Književne novine
INOSTRA
YO
Generacije ruskih pesnika ko. je danas osvajaju svet razvijaju
se sigurno u neuporedivo povolj-
nijim književnim „uslovima od onih koje su im prethodile. Jedno — što su one ranije, ako su htele da računaju na svoj vlastiti profil, morale da se hrvu s
uticajem jednog tako velikog pes”
nika kao što je Majakovski, koji
tek što ih je napustio, drugo —
što je tim generacijama, odnos= no pojedinim njihovim predstav nicima, kako to reče Tvarđovski, pesme u usta često stavljao sam Staljin. Danas zato tim dragoceni ji izgleda doprinos koji su ruskoj poeziji dali neki od predutavnika tih generacija kao što su. Vladimir Lugovskoj, Seljvinski, Ščipačov, Svjetlov, Antokol ski i još neki. Oslobođena onog za: poeziju često pogubnog žurna> lizma na temu dana a ipak sva u tom danu, koji, međutim, nije posmatrala pogledom tuđih očiju, ta mala četa velikih pesnika đanas je sigurno jedini most koji na razdaljini od triđesetak godina spaja generaciju Majakov Skog s generacijom Jevtušenka. Njoj treba da priključimo i neke koji su, dugo vremena potisnuti u drugi plan, do izražaja došlj kasnije, mađa datumski otprilike pripađaju tom kolenu.. To su pre svega Nikolaj Zabolocki i Leonid Martinov, čiji su se snaž ni talenti razvili tek u onim DO voljnijim uslovima posle 1956. Na žalost, Zabolocki je uskoro morao da se oprosti od. svojih živih: drugova da bi prišao mrtvim.
DANAŠNJI
MILIĆ STANKOVIĆ: DOŽIVLJAJ NA SVETLOM BRDU
Njegove knjige ostale sa đa ga žale i brane pred rušilačkom stihijom vremena.
Generacija koja je došla posle njih (a kojoj na izvestan način pripađa i delo Konstantina Simonova i Evgenija Dolmatovskog,. koji su baš u svojim ratnim izveštajima u stihu stekli sveopštu popularnost i priznanje) i koja je još prisustvovala izvesnim najvećim usponima svojih očeva, bila je ona koja je takođe u literaturu ušla s vojničkim šinjelom na sebi. Jedan od naj-
Maksim RILSXI
JABUKE SU SAZR
Jabuke su sazrele, jabuke crvene! Idem, s tobom, po vrtu sve tišem.
Tri ćeš, mila, odvesti daleko mene, poći ću, ) možda neću doći više.
Ljubav''je. sazrela kao plod w vrtu
taštatisurje YTadosna odbrala, (ausgade srcu, Tiešto igra, drhti
kao ma suncurgrana,\zlatna;imala.
Orač u polju jedva se, jedva vidi, mebo se plavi, raonmodušno do boli. Poljubi, zagrli poslednji put — ba idi, ume se rastati ko je umeo da voli.
sr'eal
. Qlvoute nn
LIRIKA U PREVODU +
RUSKI
boljih, Mihail Lukonjin, je još 1944:
pevao
U onom požaru betrobitot izbor mije bio velik, ali bolje je doći : š s praznim Yukavom mego s praznonv dušom Tema rata ostala je i dugo godina posle njegovog uspešnog okončanja, dominantnom temom ove generacije. Lukonjin je upozoravao da treba živeti isto onako nesebično kao što se živelo u ratu. Boris Slucki (čija se prva
Robert ROŽDESTVENSKI
ELB Treča Muzička, da li se sećaš ili me mršavog š mucavog,
kuršista.! PO dvanaestogodišnjeg Odmah, su mu dalš
ogroman bas-helikoy —
kao zmijski ca,
uklupčam, gutao me je OV... I marširqnja, nmawuka
A,
Uz to svirali smo game,
teškom, smo sticali mukom.
TREČA MUZIČKA
podstšicani od, altovba. Kglarineti su očajno piskali, ali glasa bi im ponestalo čim bi. dowel taj prolavmike named: s. Taspalio .bubanjl Sve to letelo je u leto nad šumom barjaka... Trube su trubšile, a flaute udarale u pseću ciku. Preznoiavali smo se kao miko, kamen pod monom je postajao mek.
U grudima kursista
PESNICI
VOA O TRIO TIE
iInjiga pojavila tek 1957) sećao se svojih drugova čija izboden8 tela počivaju u pet susednih zemalja. Evgenii Vinokurov dozivao je u sećanju seržanta Denisova koji je u retkim trenucima primirja, svirajući na usnoj har monici, opominjao na lepotu kojoj sa svi težili a koje je tih godina bilo tako maio.
Ta generacija je svakako obezbedila prodor čitavom nizu novih pristupa poetskom delu, ma đa je, u većini slučajeva, što je sasvim razumljivo, ostajala prj onom što je kno sadržaj dominiralo i u većini pesama njenib predhodnika. Uostalom, ona još nije rekla svoju poslednju reč i evo je kako rame uz rame kora= ča s juče propevalom studentarijom koja je, takođe, već počela da dobija prve bore i prve sede.
„Književne novine“ su, a i autor ovih redaka, u više navrata pisale o jednom od najmoćnijih glasova te najnovije poetske eki pe Rusije, Evgeniju Jevtašenku, i nema nikakvog razloga da ovog časa „ponavljamo već napisano Neđavno, Jevtušenko se vratio s puta po nekim zemljiama Evrope, Afrike i Amerike ođakle je doneo nekoliko nezaboravnih pesama koje su na njegov dosadaš nji opus bacile i jedno novo svet lo, predstavivši ga kao jednog od onih pesnika tribuna kakav je svojedobno bio i Majakov:iki. Tih poslednjih godina na memorijal– nom nebu počela je da svetli i zvezđa Andreja Voznesenskog.
„Bruka je to, drugovi...“ ocemu je davao. „''reba da se shvati #% danoj etapi Jedi: RA či i LU : “s pakom"iaštrumentua ma život je dato pravo! U svakom od njih mek se 2ma živa duša odzvanja... Teško je tutnjavom instrumentu, zameniti dušu“. Gubili smo namah volju Nije nam se na Tučak dalo.
OI
Ht „OMR ML |J
Danas, taj mlađič, arhitekta ko> ji je prešao u pesnike (na portretu knjige koju mi je neđavno poslao — skoro dečak) iza. sebe ima dve vrlo zapažene knjige lirike od kojih je jedna zapravo prošireno izđanje druge. Pojavile su se iste godine da bi svom autoru odmah, i pored najoprečnijih mišljenja, pribavile vizu za ulazak 'ı drušivo najboljih.
Jevtušenko i Voznesenski na> ravno nisu jeđini u toj generaciji koje treba posebno istaknuti. Tu je i melanholični Vladimir Sokolov, zatim Bela Ahmadulina, posteša koja se po senzibilnosti svoje pesme sve više približava svojim slavnim prethodnicama kao što su Ahmastova i Vera Inber; tu Robert Roždestvenski, koji je i samo zbog pe sme „Očekivanje“ (o kiši koja ne pađa, mađa je danima već če ka čitavo selo, i o devojci iz Moskve koja mu piše da su joj već dodijali ti moskovski pljuskovi) zavredio da uđe u sve antologije ruske posleratne poezije.
Ova generacija je sa svim ličnim koje nosi u sebi i te kako uključena u život čoveka danas i mađa ne želi da ponovi i ne po navlja zabluđe nekih pesnika iz četrdesetih godina, ona ni u kom slučaju neće da buđe ravnodđušan, narcisoiđan posmatrač u zbi-
vanju epohe. Da se, uostalom,
radi o zaista značajnim pes- ·
nicima, o tome, pored ostalog, govori i sve veće interesovanje sveta za njihovu poeziju. |
TRIBINA
ı Pavle ZORIĆ
| deka prazmih reči |
Za razvitak i rast „jedne književnosti neobično je važno da ne postoji nikakav poli= tički ili estetički dogmatizam, nikakva wpoljna stega koja bi 'gušila spontane stvaralačke podsticaje. Naša savremena proza i poezija postoje i razvijaju se van svih kalupa i normi etatizma i u tome treba ·gledati njihovu veliku šansu. Prvih posleratnih godina bile su pod snažnim uticajem soci= jalističkog realizma, ali su se postupno pedesetih „godina tog uticaja sasvim oslobodile,
I šta se desilo? Došao je no vi zanos umesto starog, istina, u umetničkom smisli daleko plodotvorniji, ali ipak u krajnjoj liniji jednostran. Avangardistička umetnost Zapada zavladala je duhovima, a nad· realizam, njen najznačajniji izraz, bio je vaskrsnut zahvaljujući, između ostalog, i io me što su naši pesnici nadrealisti razvili neobično živu aktivnost u propagiranju svojih shvatanja. U klimi pot“ pune duhovne slobode stvarala su se značajna književna dela. Ali već danas pokazuja se izvesni znaci umora, sumnji i krize. Kad su se stišale prvobitne egzaltacije pojavilo -se pitanje: možemo li se mi literamo izraziti na izu zetan i originalan način držeći se slepo estetičkih teorija zapadnoevropskog avangardiz ma, koje su za mnoge intelek: tualce dobile značaj i smisao nepogrešivog kanonskog teksta? U takvoj situaciji nije ni malo slučajno što Josip Vidmar i Eli Finci, (a njih niko ne može optužiti za konzervatizam) dižu „glas protiv provincijskog idolopokloničkog odnosa prema Zapadu i nestvaralačkog podražavanja, pro tiv hermetizma i totalnog apstrakcionizma koji prete da postanu nova dogma, nova ortodoksna mera, novi vladajući stil koji umetnik mora prihva titi bez pogovora ako neće da se izloži napadima zbog navodnog primitivizma ili jeresi, Bilo bi vrlo neinteligentno
misli i stvaralaštvu. Ono što se nameće kao neizbežan uslov daljeg razvijanja jeste ve ća samostalnost u odnosu na strane uzore, znatnija mera vlastitih napora i originalnih ličnih poduhvata u kojima će biti angažovani ne pogledi ove ili one škole već individualna
Nastavak sa 2. strane GOO ar + teško bila, Bu Hvala ti, kreativna moć pisca. Mi nećeme vid:m da se takva prijatelj- štaloisdbo ne pluća Treća Muzička, mo obogatiti riznicu evropske siva lako ruše, zato što se lako nap Sie već meh! hvala! kulture ponavljanjem tuđih
napuštaju stara shvatanja i us- 4, dogodi, 1}, se Duvali smo ludački. misli; pokazaćemo, iđući tim
da kroz grad
Ž.k šaš ; bni asivajaju nova. U to me, sticajem x Melođija nas je nosila... |C O putem, da smo sposobi |okolnosti razuveravaju polemike ŠhOiG prođe u maršu — Od. napora modra, ZNESENSK obe da OobaNa kina“ Ode
: R :. \ # — : \ Ž Važna da ime JeRĆEĆ pal davala, se ulicom je Andrej vo“ - I met na ačene lekcije, ali da li
„dugogodišnjeg vođe srpskih nadrealista i „modernista“, Taj Uuporni zagovornik „apsolutnog
+ vođu mašem
prolazila muzika!... fa prilika retka —
Za nama Su ·trčala deca
ćemo koga ubediti da smo i stvaraoci? Moramo se oslobo-
GOST LOGORSEKE VATRE
~
. slabmneti ·. A s\pbneti iman
modernizma“ odjednom je u oč:ma svojih bivših prijatelja p3stao tradicionalista, racionalista i nepatriota (ako sam dobro r„zumeo primedbe kole mu se upučuju). Kako je nestalna sudbina kniiževnih ideologa u sredinama koie se tako malo rukovode ideologijama u Rvojim književnim stavovima i odnosima! Od pisca koji ·e uneo jedan novi duh u našu kniiževnost i tešnie ie pove7ao s evropskom kniiževnošću, ireži se da menia perspektivu uprkos SVO jim jasno izloženim shvatanjima o moralnom i političkom smislu poezije i da pokaže veće ra?7umevanše za „nacionslne vred= nosti keo da one nisu deo uni» verzalnih vrednosti (i obrafno). Treba meriti i „oceniivati ono što je čovek učinio, 2 ne Ono što bismo želeli da ie učinio. Ty je, mislim. ieđan od osnovn:}i postulata kritike.
Na kraju, ra one koi će na=stoiPtfi da u ovm mošim krnfkim oqvrfma nn nele nPše probleme ili „otnove“, keko bi rekmo Dnvičo. nan neko iasno knijževy7no-noltčkn onrede!ienše. moram da PpeŽžem dn fnPen opređelien:e ne freba frpžiti. Cili ovog naoi-
. sa nmiie mifi da nekog ližno na-
padne niti da. nekng lično brani. neso da snmn fiksira neke neše Wniževme lime svuda, u SVisro „taborima“. Sve ovo “napisao sam snmn u Žželii ds ovih slabneti hd Što manie u sledećoj, 1962. godini.
nragan M. JEREMIĆ
o, kako smo zapinjali tad ~
veći se me da! Nije to bio samo Tad već ostvarenje smo. Snažno 8%w% rTiđali tromboni,
zoavidljibo i bodro...
U školski smo krug stupali
beskrajno gorđo.
Ali vodnik Ivaščenko,
mesto pohvala obilutih:
O Evgenij JEVTUŠENKO
Vodič mi citira Verlena svojim, glasom, tako umiljatim
i dok citira tog trema
š kiša ga, evo, počinje da prati. I te strofe žubore nepovratno kao nekm zvezdama voda.
„Mesje, , no, kako:
zar nije prijatno?"
Jo, klimam glavom: „Prijatno...
po jeden, Verlem. Jer, zaboga,
šta prijatnije nego popivši džim sa džusom, !i unapred uživajući u krepkom, sn,
citirati maglas sa ukusom
Verlena uz kiše Šum.
Prijatno, da?
Da...
Sta kraće nego pamćenje Pariza,
i sad, kao da je to maređemje samog boga, vw, biržuja svokog na policama,
VERLEN
Ispucala usta. Vatra.
Kolo. Mladi smo i gladni kao sto đavola! I Ljalika, Ljaljka, 4. majici, utenruuta, nosa kao Lajka, kikoće se kroj kazana.
Hoćeš — mećeš, prost — ne Dprost, on je gost! e e e a e a a a a a e To e. “i,
Ali pamćenju Pariza
ja dodajem, svoje u ovaj čas.
Setite se koliko vas je om stajao mvuka, gospodo, dok živ je koračao kraj bas.
On mikako niie mogao da stame w ramobe vaših laži i intriga. S čašom, u Yuci, dok me svame,
on je bio večni izbo? vaših briga. Možda je moj sud previše magao?
Prijatno. da?
Bilo kako bilo,
njega je sve to tb smrt materalo, sve to skupa mjega je ubilo.
Njega je ubilo sve što je podsećalo wa, 9aš smeh, za uglom što zvomi podmuklo,
sbe što se zvalo bašm, moralom,
sve to skupa njega je dotuklo. Prijatno. da? · Uostolom, na kraju,
ja .s tugom. mislim o tom:
pesnike često ubijaju da bi ih citirali potom.
a A... emnunseiqumignuy eng sumar mm ————
STIHOVE RUSKIH PESNIKA PREVELI SU: ZRELE“), SERGEJ SLASTIKOV (PESME „TRE.
DES ANKA MARSIMOVIĆ (PESMA „JABUKE SU SAČA MUZIČKA“ 1ıI „GOPT LOGORSKE VATRE“ I.
IZET SARAJILIĆ (PESMA „VERULEN“)
a seneuuna nan au Ia OR NUNYENA RAR AIR II em,
I gost u maljama,
sa izrazom, očajnika —ı da bi izgledao stariji, seđa do čajnika.
Čorsti joj obraščići
bukte kao plam.
... — Konda smo vršnjaci, av — jeretik sam. ;
Mi smo mayaštaj suvišan. Maske smo bez lica. Srce — me privlači više, privlače nas — Krpice.
Nas su ljubavi učile matorke, + vino. Otud u nama i žuč, š u krvi praznina.
U doba”izotop,
reaktora, plastmaše, .
ja sam, — živo zakopam,
ja — cro. A vi o Marsti...
Deca smo „Hula-hupa"... I kad je pao mrak,
gost je zašmikao
ko raskvašem opanak.
A Ljaljka, Ljaljka, Ljaljka, ah, sotona! Metalnom, od ruksaga alkom po nmjušci mu: Na! Na!
Novine su — propaganda?! A Bratsk? A Volgograd? Pa ti si bitamga! Gad jedan! Gad! Gad!
O. kako ga je tukla... A posle, na žar što tinja, suze je romila,
gorke suze, detinje•.«
tražiti od naših „književnika da se izoluju od strujanja u savremenoj svetskoj literarnoj |'st i š diti kompleksa manje vrednosti pred kulturama Zapada š ili Istoka, moramo raskrstiti sa pogrešnom idejom da ćemo sa imitiranjem poistovetiti s
š njima, i to imitiranjem redov no onih ekstremnih književnih i umetničkih pokreta u svetskim „metropolama, koji „naročito uzbudljivo deluju na periferiju zato što podsećaju na ·poslednji krik mode? :MO ramo jednostavno prestati. da se stalno i u svakoj prilici o5'vrćemo napolje, da svoja OS” tvarenja merimo Zžđaršinima drugih, da marširamo i pevamo, preterano glasno i često nepravilno, po taktu muzike koja nije za nas komponovana ni nama namenjena. „Misao Zorana Mišića o potrebi održavanja našeg kulturnog kontiniteta i autonomnosti čini mi se tačnom. Na kraju se
#* uvek pokaže da su najistaknu
| se imitiraniem poistovetiti s u isto vreme i naiviše evropski orijentisani, bili oni koji su crpli teme iz našeg tla, koji su govorili o ljudima i shva
tanjima svoje sređine. Dobar deo naših savremenih prozaista obuzet je više prob= lemima šstilistike nego. živo tom. Množe se pripovetke i'ro mani veštački RKkonsiruisani, tropima i figurama dekorisa= ni, nakičeni, stilski nakinđuS reni, bez stvaralačkog impuls
peer ar errarr rare Žib
KNJIŽEVNE NOVINE