Književne novine

NOVA TEORIJA”

ŽŽ

Nastavak sa 3. strane

fiaročito u filozofiji jezika nalaze u tradiciji mnoge značajne prethodnice, na primef i naroćčš to Karl Bile, „koga Marković pavodi i preporučuje naš Buto) jednostavno prelazi preko tradđi «ionhalne filozofije ili, tačnije, ne nalazi mikakav. plodan odnoa prema njoj. Istina je đa su lo• Bgički problemi jezika modđern5 stvar, ali filovofiih jezika je na neki način oduvek bila u dre« dđištu pažnje evropskih mislilaca. Naročito je za ždljenie Što Marković ne Dpokdžuje nikakvo Đrisho poznavahje #tradiclonnl+ nih napora u ovoj oblasti filo žoflran'a, -

| Po Markoviću, „trađićionalne filozofske discipline izgrađivahe su.u duhu iničlektualističke orijentacije koja je ispuštala iz viđa mnogostranost „čovekovoš odnosa prema svetu“ (str. 17). „Klasična filozofija je uglavnom previđala tesnu vezu jezika i mišljenia“ (str, 78), „Za tradic1j nalnu filozofiju, 8 retkim izuze• cima, problem (koji Marković obrađuje) nije ni postojao“ (Uvod), „Problematika jezika bila je zanemarena sve do savreme nog doba“ (str. 388 f{.). Za tradi cionalnu filozofiju karakteristično je „statičko priležehje svim pfoblemima...' Čovek nije shva« čen kao biće ho: e evolučiraln iz drugih „organskih formi. U sklađu 8 fim „ne postavlja se pitanje kako je nastao njieg»v jezik“ (str. 450). Jezik se shvata „kao nepromenljivi izraz totali«

feta ljudskoga duha" (sir. 390) i tako dalje.

Sva ova tvrđenja stoje u skladu sa autorovim „saoseća~

njem sa starim misliocima: haime, Platon se netačno inter pretira (8.888); Hjumu se nekač«no pripisuje pojam prestabilirane harmonije (s.154), Lajbnicov pojam monade bez prozora uzi“ ma kao reč bez smisla (i zabt“ ravlja pri tome La'bnicova reč:

Jezik-živo ogledalo urniverizma),·

Dekart populatno citira i to pć“ prešno, kao razum „(umest). zdrav razum) je slvar najbolie

•

podeljenn.u: svetu (5.450), Hešel' i oHejdeger uwzimaju.kao eklaifan“.

ntan' primer neiagnoće, iako prvi' uopšte nlje nejasan, "a drugiru

filozofiji. jezika i naroč:to is[b< Tičnosti jezika. ima poneku drbgocenu i neobilaznu dijalekiižku misao itd.

Savremeni autor nastoje da mođomu logiku primene u ea šavanju trađićcionalnih filožofskih problema, jet fradliclonaltn filozofija nije defićijentno znanje koje je prevažiđeno: tako misli na primer, Ričard Martin i mnopi američki autori, tako misji Paul PF. Linke ha vfopskom flu. .

· Autor bi morao izbeći izvesna ponavljanja u fiekstu i ispravi“ ti grube stilske greške. On pDi« še na pr. „po pitanju“... (8.400), „Taj i taj „ima veoma nisko

. stvarnost ideala,

tšllenje“ (8430), 6 Tome: tme, Nedovoljno je "reći „u kontekstu literatureć (8885), jer \se

ne zna đa li je ti pitanju nalče

na ili lepa id. literatura, i Šl. Autor imanentiste nav va imanehti (8.902,248), onda bi se verovatno moralo pisati i transcendenti. Materijalna je greška navođenje francuskih iermina u sledećem stavu: „Jezik ni u kom slučaju nije mrtvi unifofmni Bistem znakova (la langue), Već šiva i .kohkretno gspecifihovana praksa ecperisanja zhacima od strane određemih ljudi (le language)“, Jer, leg langues su ibtorijski jezići, kao Srpski, nemafčki itd.,, a le Isnmguage je' bitno odlika čoveka kao takvog, jezik uopšte, \ fr Najzađ, treba izbeći Tiepotreb no i preobilno navođenje prime-

Ta. U Markovićevom {eksta ima

slučajeva gđe dve Uzastopne rečenmice započinju sa: ma primer. Oh navodi i primere i u okviru defin'cije itđ. Međutim, nijeđin

primer mije logički dovoljto

pbrecizatt, a Markovićevi primeri često nemaju đovoljnu pregnathost 1 jednhoštavno he naležu na predloženu misao, Kao primer tih vđavih primera navodim May kovičevo izvođenje veće objektivnhosti doživljaja bnmbardova= nja jednog građa, old doživlj9ja dvoje mlađih u prirođi, iako je doživljaj mlađih potvrđen prakBom celog čovečanstva (Markovićev kriterijum) od kad Čovečanstvo „postoji, Kvalitativnost subiektivnih doživljaja nije ni izdaleka tako beznadežno šingularna, kao što nam to mo-> že izgledati, i iz toga Dprolstiće jeden e”bilian problem •"vremoco= ne logike i teorije nauke, Greške su meizbežne u deli

koje krči jednu novu Oob'Aet. Marković je zaslužhi #filočofai pisac koji prvi tretira nia Ha~

šem jeziku „preblem"f'ki »hhčenja. Milan DAMNJANOVIĆ

Teze za nova 'i.Lerpretaci u.&:

- NaBtačdk sa 5. stršne”

kojoj je meri savremeno delo u kome je taj odnos izražen'na Jjedan nov # vitalan način. U toj švetlosti, sama Antigona ukazuje nam se kao poetski simbol koji personificira svu užbudlivu nedok Kreont: i ostale ličnosti, izužev Paža, oličavaju egzistenciju u času kad ona, bostajuć okamenjena i konačna, prestaje da to bude i dra~

„ma”'čno se suprotstavlja Išsmeni-

noj. gorkoj, krvavoj i prevashod-

.fio aktivnoj ljudskoj drami, Osta–

je mi, nafavno, da u nekoj drugoj prilici rapvijem ove teze. Povodom Ahntigone I Kreohta treba, dakle, razmišljati o Is«m”ni. Vladimir STAMENKOVIĆ

Saat trepaai i IJA KVARA pgmn —-— |

o hekoj Sšintezi?

ž • B i 8 = B E a o : E : » # a E | S ; B a š o

BELEŠKA 0 ISTINITOST

Nastavak Ba 1. Btrane

nejakog ili uticajnog. Žbog toga, moraćemo da se podsetimo one smelosti koja se he plaši brodte u svaki detalj, ali koja će, takođe, težiti sintezi. Može li biti nešto smelije od moćne, umetnički posebne sintegze, . podFazumevati prave, glasne, raznovrsne i Uti* cajne diskusije? I obratno: možemo li polazeći od prave diskusije da dopremo do ideje o delu,

od dela koje: će .

Samo prava, duhovna Mmlađost može da 15= traje ka nekoj sintezi makar i uz žrtve od kojih kasnije ne mora ni da pepeo ostane, Takva mladosti ima veliku šansu, Ona, je daje i dru*> gima kao izazov, poziva ih, sve te druge, jalove, nesmele. inerine, na takmičenje u kome će ona pobediti ili bar pokušati da pobedi Ostali će, uglavnom, ostati u blizini svojih nekadašnjih mesta, režignirani i žajedljivi, bađavadžije 1 za« štrašene inadžiie, kojima bi jedina satisfakcija bila alto bi viđeli, potbun boraz mladosti i njenilx

| ambićija. f šta se tu može? Duhovna mladost neče bošustaii i kada deluje „pozitivno hihilistički“. Ničho iIšifajavanje na stalnom razviianju izv. unutrašnjih diskusija, sa sobom, sa delom, sa svim što u duhovnim aktima postoji i dela, put je ka Sšintezi, Đut i ka novoi mladosti. Svako piščevo đelo, koje je pokušaj sinteze ili sinteza, istovremeno je but ka novom delu i sintezi. TI od tih wautrašniih plodnih diskudiia do onih na Ššifem planu, i2žmeđu faznih pisaca i dru . štnvB, filje thkho nepremosštiv ia kako Re čini ohima Oli w sebi nisu osetili i iskusili stvavalačku plodnost, betnju | privremenu vedrinu” ibkvih diskusija | WWiovć& Moli stFeme Yelmtivno hepo?nntofm, he{vP8hom, Mladost, doista, Veruje i dela u bravcu Bfiteze, istralna jč u tome kao da hloi nema kraja, kao da „Ćeo svet poštoji pred njom da bi ga ona obuhvatila ili bat ošetila. Zar se tako he bormaša svali Dfavi pesnik?

i svaki Sštvavalhć, BStovko LHFOVAGC

ie MN

NE KNJIŽEVNE GODINE

LIZ]

s... S 4000 ...,;,

|| ODBRANA KRITIKC|

lo If|| O ae SO

a arvaĆa e dk:

ir i:

er... eri

= „M we ; “o a S S.

O SC Nit WU AAA : Ha la oba

KARIKATURA ALBESANDRA KLASA

SVIM SVPJIM ČITAOĆIMA, SARADNICIMA | PRIJATELJIMA „KNJIŽEVNE NOVINE“ ŽELE MNOGO USPEHA | SREĆE 7 U NOVOJ 1962. GODINI |

bravi

BORBE NAŠB...

Nastavak sa 1, strane vjeravat i zadatak da svojim kre acijama reprezentira našu u-

mjetnost u svijetu, jer napokon svljetu treba da postane bjelo-

- dano kako naša umjetnost više

ne kaska za evropskom sa pedesetogodišnjim zakašnjenjem, kao

. nekada, i da mhogoglasju. novih

tendencija ı mi dajemo svoje O* riginalne priloge, | Minulo je desetljeće polemič+ kih okršaja i dogodilo se nešto Wotovo nevjerojatno: đa su ha sarajevskom kohgresu književnika 10431. za istim stolom sjedili

kritičari iz različnih tabora, i oni.

izvan tabora, u dobrom raspoloženju i mirnoj diskusiji bez žuči .ı netrpeljivosti, i da su neđavno također za jednim stolom u Beogradu ujeđili urednici časopisa različite „teoretske orijentacije, „vođeći diskusiju koja havješćuje'topliju klimu i konstruktivnije odnose među piscima Što izgara» ju na istom podvigu u borbi za istinu, ža novo.

"fo ne znači da nema više su protnosti; naprotiv, to samo zna> či da će.postojeće suprotnosti bifi oslobođene balasta ličnih netrpeljivosti i klikaških interesa...

Formulirao sam to kao da vje+ rujem da se to već dogodilo ili đa će se sagvim sigurno i doslovho tako nešto dogoditi, a zapravo — izrazio sam samo želju da se ostvari nužna pretpostavka zdravije atmosfere u našem budućem književnom životu. Žasad mi riječi nekih učesnika u spomenutoj disku:liji djeluju preura« njeno, (đa ne kažem prijetvorno), jer oni tvrde kako se ne ra= đi više o klikaštvu čak ni kao ostatku, a ipak kao urednici provode politiku za koju ih ja čikam đa je teortetski objasne kao neklikašku, uz uvjet da kao dokaz neklikaštva upotrijebe:

Primjer pisca koji je o jodnome od urednika, suđionika u toj diskusiji, izrekao oštar sud, pa

. mu nakon toga ni jedna od osam

knjiga nije ni spomenuta, a kamo li recenzirana u dotičnome meklikaški „uređivanome časopisu, i drugi primjer pisaca (drugoga: pisca), kome je već primljeni rukopis vračen iz poduzeća u kome odlučuju prijatelji i isto=

· mišljenici urodnika o čijij je knji-

zi taj" nesretni pisac napisao ne-

što manje povoljan sud nego što je io bilo, po_,vqlji adoririnome autoru, . x

i treći primjer irečeg pisca o kome Je u spomenutome časopišu objavljen vrlo afirmativan sud, da bi ubrzo žutim bio ignoriran· izjavom danom što je uredhik pročitao (u časopisu što ga uređuje taj treći pisac) prilično nepovoljan sud o jednom dijeiu svoga opusa,

Nije kođ toga svega važno, da li 8u nepovoljne kritike bile opravđane ili ne, i da li jedan od te trojice pisaca govori u ovome času pro domo sua, nego je Važno da i dotični urednik i svi budđući Budionici u diskhusijama Usamjerenim protiv klikaštava uvide, kako će u daljinjem razvitku naše litefature biti heophodno, da. se odnosi među. piscima humaniziraju i da se he dožvoli pojeđincima đa s narodnim parama, što ih dobijaju u obliku subvencija i dotacija, namiruju vlaštite račune,

U vezi s poslednjom rečenicom htio bih (Hast but hot least) habaciti pitanje: zašto većinu i glav ninu tfedništva naših čašopisa 1 listova sačihjavaju ljuđi, kojima kritika nije životni poziv, i koji prema tome kao urednigi često bivaju ili odviše tolerantni ili pak sasvim netolerantini, što kritičari na njhovom" mjestu nikadu ne bi bili. Buđući da ne vjerujem da se unutar pojedinih redakcija nekih dosad teoretski suprotnih časopisa mogu posve neutralizirati sve negativnosti nefrpeljivog odnosa prema neistomišljenicima, plediram vža pokretanie takve kritičke tribine, koja bi okupila najznačajnije suvremene jugoslovćnske Wriličare, dijelom kao wrednike, đijelom kao saradnike, Držim da bi takav časopis, ili revija (zašto đa se nežove jednostavno „Hriti ka“), mošao odigrati važnu UuloBu Mrbitra ne samo fekuće literatute, neBo l naše hovije literature uopče, isifahmuvši kao glavni zadnmtah borbu za moraliu čitsotu Writike | afitmaciju jedino istinških umjetfničl:ih vVrednoftn, bez obzira hu teore!ske premise i grupašku pripadnost pojedinih »utorm. knmljajući kritičare na bazi kvalitetn, a ne istovetnošil mišl'ehia, 1akav bi ča80piš tieMdMmn mogšać otvoriti štraniće za diskusiju u kojo} bi u prvom planu bili argumenti, a ne ličnosti. | i Vlatko PAVLETIĆ

eNJTIDBVNB NOVINE