Književne novine

KRITIČARSKI LIK A. G. MATOŠA —

Matoš nije napisao nijedan članak programskog karaktera koji bi, sam za sebe, bio: neka vrsta njegovog ličnog književnog manifesta, ali je, zato, iz celokupnog njegovog literarnog stvaranja, naročito iz članaka kritičko-esejističkog: i polemičkog karaktera, moguće izvući njegove osnovne stavove i poglede ma literaturu i-na umetnost uopšte. Jer. svakim svojim: člankom -on je potvrđivao sebe kao pisca i kao pesnika, svugde unoseći svoj superioran stav prema :ovom ili onom pitanju umetnosti i života,.o'odrazu života u umetnosti. posebno u literaturi i-:o odTiosu literature i života. Kod Matoša se·'njegov osnovni stav prema životu idemtifikuje s njegovim osnovnim stavom prema literaturi, I u životu i u literaturi pridržavao se i neprestano isticao estetičko osećanje, ustajući, kad god je za to tvylo prilike, u njegovu odbranu.' Po tome se om izdvaja ođ ostalih literarnih stvaralaca svoga vremena, koji su odviše težili sociološkim problemima, kroz njih tumačili književna dela, od njih upravo uvek polazili. Otuda velika neslaganja između njega i Skerlića, koga je smatrao preteranim moralizatorom, i između mjega i Marjanovića, čija su shvatania literature bila utilitaristička. Jeđino nešto sličnosti postojalo je između Matoša i Livadđića, koji je „konsekventno naglašavao autonomiju umjetničkoga stvaranja“, ali je i Livadić — i tu se njih dvojica razilaze — često isticao „vezu između pojava književnosti i pojava socijalnog života“. ·

_ Takav stav i odnos prema životu proisteky su iz njegova ličnog iskustva, iz njegova življenja života punom snagom, svom dušom, iz otimanja nemilostima života, surovostima i grubostima. U tom, svakako, ima i nečega nedoživljenog, nečega čemu je, živeći život, težio, pa otuđa kođ Maftoša i izvesnog neboverenja, skepticizma i. u izvesnom smislu, pesimizma, a u tom pesimizmu nalazi se „niegov osnovni osječaj života“. Otuđa kod njega beg i odbrmna istoricizma, s jedne i utapanja u lepotu, tra-

A. 6. MATOB i YFOTOGRAPFIJA IZ. 1013, GODINE

ženje lepote, negovanje forme, svega što je sklad i uzvišeno, s druge strane, To, čini se, daje njegovim delima i njegovom đuhu roman= tičarsku notu, boju i ton; to ga čini „aristokratom duha“ koji je u svome vremenu bio nesrećan i neshvaćen. Maftoš stoga ume da 'se saživi s Bodlerovom patnjom i bolom, s Bajro= novim romantizmom i traganjima za lepotom i smislom i da se divi sklađu i grandiogznosti Stenđala i njegovih dela. Pišući o tim stvarao= cima, on je, saživljen sa njima i njihovim ostvarenjima, znao da kaže i istinu o sebi, da da upravo osnovne karakteristike sebe, svoje ličnosti. i svoga kniiževnog dela. Tako završavajuči svoj esej o Stendalu, Matoš je rekao: „On (Stendal — pr. T. Č.) Je mođeran, jer je velik, jer je kozmopolita, jer je subjektivan, jer je pravi individuališta, dekadent, tj. imoralista. Svojim kultom volje, ličnosti, ljepote postaiu Stendđalova diela ponajmilijim ljudima samotnicima, aristokratama, umjetnicima, koji u gajenju energije gledaju spas od sverazornosa sumnjamja i hamletske mlitavosti, u individualizmu zaklon od tiranije mase i mlakijeh, me= Gokriteta, a u kultu ljepote ono što je Stendal tražio: utjehu i okrepu“.

. Matošew pogledi na umetnost i život, na njihove međusobne odnose, odnos prema pesim'zmu, stvaraocu i društvu, te o: odnosu „između umietnika i njemova. diela“..najbolie ·se. uočavaju.u ovom odlomku iz njegova članka· „Realizam i artizam“: „Propagiramo · posve pbrirodnu ideju da umietnik mora priie svega biti umjetnik i da književno djelo ·mora, biti prije svega. umšetnina. . Artizam niie. ništa. .drugo no emancipacija umjetnosti od svih onih:elemenata koi nisu umietnički i. koi nisu. oslobođenie umjetnika od svih, umjetničkih ' obzira. ·Ozlogla=

šena lozinka art pour: art znači tek to da. cilj umjetnosti može biti samo umjetnost, samo ljepota, đa je umjetnost tako' slobodna i·nezavisna

kao nauka i da je jedino''mjerilo umjetničke vrijednosti snaga estetičke':sugestije, Djelo u kojemu šestetični · momenat, 'čisti umjetnički momenat nije najjači, nije·:jači od: momenta etičkog i intelektualnog, nije umjetnina, čista

· umjetnina...“ I' dodaje, ispovedajući i dalje,·u

istom članku, svoj literarni::credo: „Cisti arti« zam, ·kako se' očituje u djelima i uvjerenjima jednog Gotjea, Flobera, Gonkura ili Lekont de Tisla je uvjerenje đa život za pravog umjetnika postoji tek kao materijal za umjetninu, da .se umjetnina. stvara samo apsolutnom savjesnošćiu kođ rada, da je glavni i jedini cilj umjetnosti estetičan i da, prema tome, sve iđeje mogu služiti umjetnosti, dok ona ne smije robovati ni jednoj, pa bila ona i etična. Artizam je u stvari tek oslobođavanje, emancipacija umjetnosti od svih stega i uvjerenja, da je umjetniku djelo sve, da ima samo jedan jedini način dobrog izraza i đa za posvdzanje toga jedinstvenog stila ireba osim falemta i rijetkog ukusa apsolutna, ustrpljiva i neumoma pređanost umjetničkom poslu, onakva nezavisna i postoiana radinost kakvu pokazaše savjesni artisti kao Bodler i Heređia. Artizam je reakcija proti literarnom industrijalizmu, proti tendenciiskom utilitariz= mu, proti pokušajima da umietnik buđe širiteli izvjesnih moralnih i socijalnih ideia na štetu umjetnine, da bude propagator i publicista. Zato je čisti artist aristokrat, individualist, indiferentan u moralnim pitaniima, naučan, O-> rirynalan i protivnik fraze i klišeja, što manje osoban“,

Kao ni jeđan dotadašnji i tađašnji hrvatski kritičar, Matoš je izuzetnu pažnju posvećivao kritici i bavio se njome celo: vreme svoga literamoga stvarania. Kniiževnu kritiku nije izdvaiao od ostalih književnih rođova; naprotiv, smatrao ju je čistom i pravom umetnošću. Kritičar je — veli on — prije. svega umietnik, umjetnik osiećaiem i stvaranjem. Kao umietnost što je život, realnost transformirama kroz

prizmu inđividualnosti, tako je kritika dojam.

umjetnosti na umjetnika... Moderni umjetnik,

sad 'više sad manje, stvara analizom, uspoređi~

em, dakle kritički, a moderni kritičar sin-

vanj ' tetiše, slika, oživljava umjetnički“, Polazeći-:od

toga svoga stava prema kritici i takvog shvatanja. funkcionalnosti kritike, Matoš je napisad veliki broj 'kritika o hrvatskim i srpskim pri= poveđačima i pesnicima, dramskim piscima, te o raznim izložbama i muzičkim koncertima. Po njemu, svak ne može da bude književni kritičar; pored osećanja za analogije, za ideje, za uopštavanja, on je tražio i zahtevao ođ književnog kritičara da ima čulo „i za pojedinosli, za čovjeka, za stil“. Samo čovek sa širokom kul. turom, sa đubokim poznavanjem filozofije, sociologije, . psihologije i istorije može da snvati i razume „umjetninu u njenu postanku, odnošaju sa društvom 1 autorom, transformaciju i. evo= luciju :starih u nove, originalnih u općčenite:i

'općenitih u originalne ideje“. Jer, zaključuje

Matoš, „kritika je u najvišem svom obliku sa= vršeno :poznavanje čovjeka, djelo enciklopedij= skog umjetnika i zato postoji samo kao torso, slika, dojam, pokušaj“. :

U: osnovi Matoševa književna kritika je Impresionistička, kazana u jednom dahu, u jeanom

· raspoloženju, u jednom trenu. S obzirom đa.se

„čovjek (...). mijenja svakog sekunda“, menla se i kritičar, koji je u stalnom traganju za nenatrunjenom · lepotom; kritičar brani umetnost od banalizovanja njene lepote, njenoga smisla i njenog značenja u čovekovom životu i društvu · uopšte, U Matoševoj impresionističkoi kritici krila. se jedna izuzetna estetska analiza dela, naravno u onim kritikama kada ie uspevao da se oslobodi ličnog momenta, obračuna s piscem iz ovih ili onih razloga. Jer, dešavalo se da je on pisao povodom dela o piscu kao čoveku. sa čijim se pogledima na svet i život nije slagao, Otuda. kođ niega verovatno onoliko netrpeljivosti· prema Jovanu Skerliću, sa kim nije imao ništa zajedničko u interpretaciji kniiževnog đela. Matoš kao impresionist nije trpeo analitičku kritiku Skerlićevu. Zato su niemu, od srpskih kritičara, bili bliži Ljubomir Nedđić, Marko Car i Bogđan Popović. a „među hrvafskim moderntstima držao je kritičarima samo Nehaieva i Krnića“. Od stranih kritičara imponovali su.mu Sen-Bev i Lemetr, dok je Tena i Brandđesa, i njihovu kritiku, nipodaštavao.

Pridržavajući se svoga principa — 1 to je osnovna karakteristika Matoševih kritika — da kniiževno delo tretira kao umetnost. tražeći u niemu umetničke elemente, on je nužno morag biti strog prema svoiim snvremenicima: nemilo se oborio na Janka Veselinovića, Jašu Tomića, Rikarda Katalinića, Jovana Dučića, Janka Po-

Nastavak na 11. strani

Tode ČOLAK

SAVREMENA PROZA Erih KOŠ

OBA DAN. DRUZE

PETROVIĆU

Bila je subota. Zatvarale su se fijoke, kase, ormari, i vrata sa treskom. Hodnici i stepenište već su šumeli od koraka. Kao iz širom otvorene slavine izlivali su se na ulicu službenici nadleštava i rasprskavali se na sve strane. I baš kad se Dragče Petrović, načelnik odeljenja Dirčkcije za opšti promet, spuštao niz poslednja.tri stepenika pred glavnim ulazom, naišao je .na

generalnog direktora Plečaša, koji seu. tom tre- .

nufku izvlačio iz automobila. Učinio je. kratak i nesvestan pokušaj da. ga izbegne. Nije, mu

pošlo za rukom. Sreli su se licem u lice, pozdra- . .

vili se i mimoišli. | ou, ee

Docnije, kođ kuće, za ručkom, Petrović .je blo rasešan i jeo namrgođen. Brecnuo se. nekoliko puta na ukućane, 8a poslednjim, još. sa nesažvakanim zalogajem u ustima i sa novinama u ruci pođigao se od stola i prešao u drugu sobu. Pa pošto je žena unela kafu, i, sedeći prema njemu, očekuiući strpljivo da najzad oduši. polako punila šoljice, ni on više ne izdrža 1 onako nemarno, preko novina i naočari, kao uzgređ kaza:

„Sreo sam danas Plećaša. Na, stepeništu, baš

kađ sam izlazio. Mislim đa se juče vratio.sa slu-

žbenog putovanja.“ || Srknuo je kafu. Učinila je to i žena. Zašu-

štali su listovi novina, zvecnula je šoljica:o ta-

njirić i prosulo se nekoliko kapi. Drhtala mu je ·

ruka. Žena je ćutala. Za je da to nije bilo ve Što je hteo đa joj kaže. e ZEae pitala je Kota on nije nastavio. „Da Ti je bio neliubazan? Ili te nije pozdravio?

„Ne. Naprotiv! Vrlo se liubazno javio, Kazao je 'Dobar dan druže Petroviću! i osmehnuo - lazu.“ u O GtUPUTB su vrata u stanu i sasulo se neko staklo. Žena je morala đa se podigne da bi videla šta se to napolju dešava. Kad se vratila zatekla je muža kakn čita novine. Ali ie dobro znala đa on to ne čini i đa samo gleda u njih i u ređove koje ne razume. „Staklo na prozoru! Ne može više da se izdrži sa ovim sustanarima. Molim te. reci još jednom, nisam đobro razumela. Šta ti ie kazao ır stvari? 'Dobar dan druže Petroviću” Je li tako?“

„Tako je! Pozdravio je ,Dobar dan druže Pe-

ftrovićn!” nodigao Šešir i naklonio se.“

„1 onda?“ i

„Ništa. Prošao je pored mene i popeo se- do kapije ređu! Pa šta je sa time hteo đa kaže?“

"Ne znam. Ne razumem. I ja se pitam

Sedeli su opet jedno prema drugome i gledali se Kafa se ohladila. izgubila ukus i nisu ispili šoliice do dna Ostavio je novine, skinuo naočari i igrao se s niima u ruci. Prošao ie PRI boli poslenodnevni trenutak i nije više halo smisla ni da leže. T onako ne bi mogao da Zan

„Trehnlo ie odmah da mi to knžeš. I OON sam, čim si došao. poznnla đa se nešto EGO; Pa i posle. za ručkom. Sigurna sam da ne zn

maložas ieo“

Lo A šta đa ti kažem? T zar ie to nešto važno? Rekao sam ti, pa šta je sad bolje od toga?

wNJIŽEZTMNM NOVINE

še

_-——

cu |

if 1

TLUSTRACIJA SLAVOLJUBA BOGOJEVIĆA

| „Polako! Možda baš i nije nevažno. Jesi l

mu se zamerio nečim u poslednje vreme?“ „Nisam. Rekao sam ti da je bio na službe-

nom putovanju. Ima mesec đana kako ga nisam

. viđeo.“

„Znam. Znam to. Ali možđa si kazao nešto pred .nekim od kolega u kancelariji, pa mu je on to sađ đostavio? Ne umeš da ćutiš i suviše si lakoveram. Šta veliš? Razmisli malo.“

„Nisam. Veruj. Ni sa kime, ni reči. Nema šta da razmišliam.“ kazao je, a pri tom već prebirao u glavi sa kime je i o čemu govorio u poslednje vreme: U kancelariji, sa poznanicima na ulici, i sa drugovima u kafani. Ko zna šta je sve kazao :i šta su mogli đa dostave? Nije bio

ubedljiv i žena ga je posmatrala ispitujući i po-

dozrivo. „Sigurno?“ pitala je. „Da nisi možda nešto kritikovao?“ }3

„Ne boj se. Nisam više lud. Dosta mi je bilo ono prošlog puta.“ |

TI. nesvesno sabili su glave, spustili glas 1 razgovarali gotovo šapućući. Tako ih je zatekao đečačić kad je provirio na vrata. Ušao je i nije se đao više isterati. Osetio je đa se ovđe nešto važno i tiaino rešava i hteo je da čuje o čemu se rađi. „Mišo, pusti nas malo nssamo! Vidiš đa Imamo nešto važno da razgovpPramo. Haide, poslušaj. Iziđi. Ođmah:. ću doći!“ Htela ie.da ga uhvati:za ruku ali se: on izmakao i, pretvarajući se da je ne čuje, opioavao sve stvari po sobi kao da ih prvi put vidi dok: naizad nije, zakačio poslužavnik, oborio čašu s'vođom i razbio jeOnđa su i rođitelii skočili, izgurali ga.i izbcnili iz sobe. Kupeći krš sa poda i majka je. bila blizu suza. „SMO rei a yrčerag J

„Fto, još i to. Pored sve naše muke. Pa đobro. šta ie onda: hteo, tim svoiim Dobar dan, druže Petroviću” Niie valida, želeo. samo da te pozdravi? Uostalom, ne ljuti se. ali moram ti reći đa si mogao bolie đa se snađeš kađ već nisi izbegao da se sretnmeš sa njime. Što ga nisi unitao šta mu to znači. Ja bih to uradila na tvome mestu. Naprosto bih mu prišla i ubitala ga: 'Ooprostite. šta ste time hteli da. kažete, druže direktore?“

„Da ga upitam šta je mislio sa tim svojim "Dobar đam. druže Petroviću! Jesi li to htela da mi predložiš?“

„Ne to i ne tako. Nisam valiđa luđa. Ali mogao si i ti nieča, na nrimer, đa pozdraviš, "Dobar dan, druže Plećašu!“

„Pa šta ie sa time? Šta bi time mnostigao? Baš ie niemn stale do mes pozđeava i đe onog što mu ja mislim, Zna onm' da ja njemu ništa ne mogu, a da on' meni može.“

: . „Mogao si zastati i upitati ga "Kako ste? Kako je bilo na putu? 'Kako vaši kod kuće?“ „Taman posla! Pa da pomisli da mu zavidim zbog putovanja. Da znam za njegove neprilike sa sinom ili za vezu sa Krekićkom, ·tu, susedstva“ Ne Dete je napolju još jednako plakalo i žena je morala da iziđe da ga umiri. Krupna, već

' postarija, u sivoj neurednoj kućnoj haljini i: za· rozanim iččarapama. Proseda i raščupana. Tako ju

je bar on video dok;je izlazila na vrata. Da.li zna nešto o onom što on-od neko doba ima sR sekretaricom? A Plećaš možda? Da li je to hteo da. kaže pozdravom? I onim smeškom koji mu je primetio u ocima? i .

Kad, se žena vratila muž je opet držao novine u rukama. Primakla mu se bliže, sela, i dohvatila ga za ruku, Morao je.da otkrije lice. Žalila se na kćerku; još se nije vratila iz škole, a trebalo bi da, je došla još pre jednog sata. I ona se, eto, nekud skita. Gledala ga je u oči, toplije, prisniie i prijateljski.

„Slušaj!“ kazala je. „Meni sve možeš da kažeš. Nema smisla da išta preda mnom kriješ.

· Ako možda nešto u kancelariji. nije u redu, ako

novac nije sasvim na broju, bilo šta drugo i ma kako neprijatno. Bolje da meni kažeš: ja Ču ne samo razumeti već i pokušati da pomognem. Nije valjda toliko nezgodno i neprijatno da ne bi bilo pomoći?“ i

„Je li dragi?“ pitala je,' vodnile. OM,

„Ne, nije to! Ništa od toga!“ odmahnuo je glavom... „Šta se toga tiče možeš biti sasvim mirna“. rekao je, dirnut. mada je znao da bi se, kad bi sebi sve priznao. našla cela lista grehova i grešaka, istina ne baš krupnih ali. opet, takvih nekih propusta koje bi neko zlonameran mogao naduvati. Dešavalo se, na primer, da „prilikom službenih putovanja pripiše još neki dan ili čas, koliko da zaokrugli sumu i uštedi nešto na dnevnicama. Da zadrži. kod, kuće i koristi listove hartije koii mu preostanu prilikom: pisania referata. da se kao pre neki dan, kad opet niie imao pri ruci koverat i marku za privatno pismo, posluži kancelariiskim. „da pomese Kući stari telefonski imenlk. kalendar ili nož za sečenie hartiie. I tako dalje. Može li mu se to pripiseti u greh, baš niemu koji često, bez. naknađe, ostaje u kancelariji i posle radnog vremena. a sa SsVOg, privatnog telefona obavlia i službene razgovore. Pa i to sa sekretaricom ili takve sličme sitnice kađ se dnrumwiman gleda kroz prste i zbog daleko krupniiih stvari.

„Tstina? Mogu biti mima?“ gledala ga je u Oči.

a oči su joj za-

„Možeš, Što se toga tiče, sasvim mirna“.

Otrpeo je pogled. Odmakla se, ispustila mu ruku. Ni sama nije znala da li da bude zadovoljina ili razočarana ovim što je čula. Razmišljala je i ništa joj više nije padalo na um. Ničeg više nije mogla da se soti.

„Dobro, molim te, šta ti onda misliš? Kako ti to tumačiš? Najzad, nije mene pozdravio „već tebe. Tvoj je šef, a ne moj. Šta ti smatraš da znači taj pozdrav?“ naljutila se, a on je slegnuo ramenima i spustio glavu.

„Možda neka reorganizacija u našoj direkciji.. Već odavno ih nije bilo. Možda će “umedto mene nekog drugog unaprediti, može biti da ·je namislio da baš mene nekud premesti, a, ko zna možda se spremaju i neka otpuštanja?“ rekao je gledaiući je ozdo, iskosa, i namerno preterujući. Očekivao je da će ga ona tešiti i umirivati i želeo je da to uradi.

Na ona se istinski uplašila, probledela i pobunila. „Kako sad to? Zašto baš tebe kad se zna da imaš porođicu i sitnu decu. Uostalom. Što se nisi raspitao? Bar onako ispotiha i izokola, da se ništa ne nasluti. Ja bih već saznala o čemu. se radi“.

Kazao sam ti đa sam ga sreo kađ smo izlazili iz kancelarije. Koga sam mogao da pitam; znaš da uvek izlazim među posledniima. Trebalo mi je da se osvestim i saberem posle onog ·što sam čuo. Uostalom, upitno sam uzgred dvojicu, trojicu, šta to može biti i šta to znači, pa. ni oni ništa pametno nisu umeli 'da mi kažu. Samo su slegnuli ramenima i vrteli glavama.“ :

„Slušaj, setila sam se nečeg!“ kazala je, dohvatila. ga opet za ruku, a lice joi naglo sinulo. „Možda nešto sa niime niie u redu! Može biti da i on ima nekih nevrilika pa sad traži saveznike, a ko zna u kakvoj je nemrilici dok se rešio đa pozdravlja prijatelje. Možda si ti. njemu sad potreban?“

„Ne veruiem. Neće biti. Znalo bi se to, u direkciji. A baš danas sam video da je predložen za odlikovnmnie i unapređenje“.

„Znači, nije ni to?“

„Niie. Siguran sam. Poznalo bi se to na njemu“.

„Čekaj onđa, da vidimo još jednom. Rekao je, kažeš, "Dobar dan, druže Petroviću' I, šta je još uradio?“ '

„Dohvatio je rukom šešir, koliko sam viđeo, i čini mi se malo se osmehnuo. Prošao je poređ mene uz stepenice“.

„Ljubazno i priiateliski dakle, a mogao ie biti neljubazan ili bar hladan kakav ie bio pre ođlaska na pufovanie. Čini mi se da si se i tada fužio i pifao šta mu to znnči“,

„Mogao je! Mogao ie samn klimnuti glavom. Ili podići šešir i proći ćutke“. |

„Mogao je reći samo Zdravo” ili Zdravo Petroviću“,

„Ili "Dobar dan! pa baš ako je hteo i 'Dobar dan, Petroviću” Šta mu je trebnlo omo Druže Petroviću! Šta misliš da ie time hteo da kaže? Šta mu tan treba dn znači?“

Grizla' je nokte. „Ne znam. Ne razumem“. priznsla je najzađ i ona.

„Ni ja. Ne znam šta da o tome mislim“ Ostavio je sa uzdahom novine. Podigao se i zakopčao kaput. | „Nemiran si? Nećeš da odremaš?“ pifala je videći da se sprema. „Hoćeš li da iziđeš i prošetaš?“ „Malo. Možda ću nekog sresti. Može biti da ipak ima nešto novo. Nešto što mi još ne znamo“.

„U redu!“ kazala ie. „Nemoi samo dugo“, -

Priđržala mu je kapuf u hodniku i baš tsda je ovet nešto tresnulo u kuhinji i čuo se dečiji vrisak.

„Oh. živote!“ jauknula je i požmrila da viđi šta je dok'je on već izlazio na vrata.