Književne novine
POZ
Nastavak sa 1. strane
„DIOGENOV PARADOKS“ ILI BURE KOJE PRAZNO ODJEKUJE
Prema predanju Diogen je, izašavši iz svog bezbednog bureta, krenuo po svetu u po bela dana sa svećom u rukama u potrazi za integralnim čovekom, priznajući istovremeno samo sebi taj žuđeni integritet. Prema empiriji, Tome Arsovski, naoružan psihodramskim aspiracijama, umesto bureta rastočio je čitavu jednu višespratnicu i optužio njenom konstruktora za egoizam i aSsOcijalnost. Njegov Diogsen, Wome je prišio zvanje nacionalnog 'Korbizjea, u finalu ove drame bio je predat na milost i nemilost gledaučevom etičkom kriterijumu i neokrnjen je utekao iz zagušljive dvorane. Na sredomedi psihološke drame i moralističke studije ova predstava nije ispoljiila ni dovoljnu dubinu psihološke analize, ni neophodan intenzitet etičke zagonetke.
| OTKRIĆE“ ILI — NEKI SMATRAJE Ca AUT EN'PITČNOG NACIONALNOG ŽANRA
„Otkriće“ je prvo frebalo otkriti. To su učinili Miroslav Be1ović i ~dovan Ćirilov. O ovom delu Dobxtce Ćosića već je u više mahovn bilo reči u opširnim napisima sa čisto literarnom kompetencijom, imajući to u vidu, izostaviću uobičajene, ovom prilikom nepotrebne, pohvale njegovom autoru i zadržaću.se isključivo na razmatranju gladnog teatarskog mehanizma koji se u poslednje vreme SVe češće preodeva u romaneskno – dramatizatorsko ruho. Smatram da izvesni uspeh ove predstave ne treba toliko pripisivati dramatizatorima i pozorišnom Rolektivu koji su asımilirali „Otkriće”, koliko samom „Otkriću“ koje se pokazalo Ssposobnim da asimilira svoje egzekutore, koliko čitavim „Deobama“ koje će, po svemu sudeći, biti u stanju da animiraju i 5ažvaću bar još tuce sličnih pozorišnih kolektiva.
Inače, „Otkriće“ Dobrice Ćosšića, smatram, predstavlja na prvom mostu kompromis nacional– nog pozorišta 5 nepostojećčom dramskom literaturom; ova patetična freska ostaće nam U sećanju na prvom mestu kao otkrovonje pogodnog kompromisa, koi zataškava zabrinutost i pruža iluziju o „kostituisanju autentičnog nacionalnog žanra.“ Teatar, kao i poezija, ne može živeti od kompromisa i trenutnih spekulativnih senzacija.
„HAJKA“ ILI — SAMO SE JEDNOM OTKRIVA OTKRIĆE
Bila bi bajka da je i „Hajka“ uspela kao njena majka! Nikola Vavić, dramatizator poznatogs rOmana Mihaila Taalića, priklonio
se sličnim igceliteljskim imperatianimato?i -– ma?rlodela. Jedina
vima kac i
nete Ćosićevo8 raz-
RJE
lika sastoji se u tome što je Vavić, čedno i tvrdoglavo, naumio da Laličevu buru uhishe u naprstak svoje dramaturgije. Lalićevom romanu neuporedivo više bi pogodovao filmski medijum no voluminozna ograničenost teatra i ambiciozan ski aršinčić. Kada su u pitanju pisci Ćosićevog i Lalićevog formata, treba se koristiti iskustvom Jugoslovenskog dramskog pozorišta — najpametnije je otkidati od njih krajku po krajku — duže će da potraje!
„BIBERČE“ ILI — PRIMER KAKO REDITELJ MOŽE DA ZAPAPRI ŠOLJICU SUTLIJAŠA
Uz iskreno žaljenje što Prokrustova posteljica, na koju će se ovaj napis smestiti, neće biti u stanju da podnese i interpretacijske analize sa Sterijinog pozorja, dužan sam ipak da izrazim iskreno divljenje intervenciji Miroslava Belovića na stihovanoj bajci za decu Ljubiše Đokića. Belovićev postupak dovodi u sumnju učestale tvrdnje da se rediteljev primat u teatru postepeno gasi. Đokićevu .bezazlenost on je preobratio u satiru, zaoštrio mu strelice s vrhovima zamočenim u med, parodirao mu najdraže ličnosti i glorifikovao negativce i prokažene. Kada bi se na Sterijinom pozorju ustanovila specijalna nagrada za duh i ironiju, ovog puta ona bi neizostavno bila dodeljena Beloviću.
„AFERA“ ILI ALHEMIJA TEZA I ANTITEZA
Uprkos iskrenoj želji i stvarnoj potrebi, ni ovom prilikom nisam u mogućnosti da argumentovano izrazim svoje estetsko, pa i etičko, nesaglašavanje S prvenčetom Primoža Kozaka, ali se nadam da će mi se uskoro pružiti mogućnost da opširnije razmotrim ovo delo koje zaslužuje najozbiljniji tretman, uprkos svojim mnogobrojnim nedostacima. Prejudicirani pobednički
Kozakova inteligencija i doista britka kontemplacija pokazale su se nepodesne za pozorišni medijum koji po pravilu simplificira misaone ljudske manifestacije. „Afera“ bi u drugom medijumu, na jednostavnijoj i prodornijoj tribini, u mnogo izdašnijoj meri pružila satisfakciju svom itvorcu. Problemi „Afere“, ako se tretiraju na angažovan Kozakov način, dublje bi has prodrmali da su izgovoreni u polemičkom publicističkom duelu, u debatnom klubu ili političkom traktatu. Ovako, zapretani u niti teatarskih arabeski, dospevali su do nas, u najčešćem broju slučajeva, nebulozni i zamagljeni kao defo»misani eho prekomplicirane političke jednačine. Posebno je pitanje ispravnosti Kozakovih etičkih oslonaca u ovoj drami koja razmatra nezgrabno formu~– lisanu dilemu „etatističkog utilitarizma“, ali u ovoj prilici za io. na nesreću, neću imati dovoljnog prostora. Pozorišni komad teza i antiteza zahteva mnogo postojanije transmisione 0oslonce no što ih je Primož Kozak pronašao. Umesto analitičara i krtice, on nam se predstavio kao alhemičar.
„OKAMEBNJENO MORE“ ILI MATERNJI JEZIK TRATRA Pozorišni prvenac Velimira Lukića u toku nekoliko minulih meseoj, u istoj mefi kao i „Afera“, bio je predmet sukobljenih mišljenja, negacija i bezrezervnog odobravanja. U ovom
dramatizator-'
/
•
Do bre nekoliko godina trajao je u turskoj književnosti proces pretvaranja iz osmanske, klasične poezije, sazdane na tradicionalnoj arapskoj prozodiji i muetrići, u savremenu. nastalu pod evropskim uticaiem. Ova metamorfoza ie, razumljivo, prouzrokovala borbe i deobe, tim pre Što je bila povezana sa pitanjem književnog jezika u najširem smislu, kao i sa problemom oformljenia autohtone nacionalne kulture. Jezik ranije poezije, takozvani „osmanski“, bio je krcat arapskom i, naročito, persijskom leksikom. Dvadesetih godina, još, bilo je pesnika čije stihove današnji čitalac može ražumeti samo pomoću persijsko-turskog rečnika. U ovakvoj „divanskoj“ poeziji vladao je kult slike i opisa i ona je, u suštini, bila prazna i ograničena na manje ili više uspele imitacije turskih pesnika iz rahijih periođa. Čak i kod najznačajnijih predstavnika ovoga pravca, kao što je Jahja Kemal Bejatli, koji je, uostalom, pokušavao da u tradicionalne forme ulije nov sadržaj, deskripcija je bila primarna, a slika, kao simbol, dominanina. Tako, i pored nesumnjivog talenta i ostvarenja traine vrednosti, značaj OVOB peSsnika umanjuje činjenica da
je njegova vernost arapskoj metrici („aruz“) doprinela da se duže održi ta fopma koja ie sputavala dalji razvoj turske poezije.
Tek posle Ataturkove revolucije počinje u Turskoj borba protiv arapskih i persiiskih izraza i traženje narodnih reči. Bez strane leksike arapska metrika, koja nije odgovarala glasovnom matevijalu turskog jezika, nije se
mogla održati i ustupa mesto silabičkoj metrici („hedže“), poznatoi još od pre
potpadanja pod kulturni uticai Arapa, a odmah zatim i slobodnom („serbez“) stihu. Razvoju turske književnosti Žžnaino je doprinelo uvođenie latinice (1928). Prva zbirka najvećeg savremenog turskog pesnika | Nazima Hikmeta, „835 stihova“, „pojavila se 1999. godine, i ova Slučajna koincidencija predstavlja simbol koji ukazuje na novi smer tazvoja turske literature. Treba, međutim, priznati da je u ovom procesu eVvropeizacije proza otišla dalje.
Nazim Hikmet (rođen 1902) svakako je centralna figura savremene tiurske poezije. Na njegovo rano stvaralašivo uticali su ruski konstruktivisti, u čiji ga krug za vreme boravka u Sovjetskom Savezu uvodi Bduard Bagricki (koji
lirika i prevodu
ga prvi prevođi na ruski jezik). Bvidentan je, lakođe, i uticaj Majakovskog na Hikmetovu poeziju. Pošto ie posle dugogodišnieg tamnovanja otišao iz Turske u političku emigraciju, njegovo stvaralašIvo dobija sve više internaciohalan karakter. Hikmetova poezija, i kad je neposredno angažovana (a gotovo uvek je takva), ne prestaje da bude lirski meka, pa čak i sentimentalna. Značajan je i njegov defamski opus („Josif Pre-
· lepi“, „Da li je postojao Ivan
ivanovič“ i dr.); njegov književni rad je, inače, mnoBostran, a bavio se i žurnalistikom i prevođenjem. , Uz Hikmeta se naročito ističe grupa trojice pesnika: Orhah Veli (1914—1950), Melih Dževdet (rođ. 1916.) i Oktai Rifat (rođ. 1917), od kojih je Veli najznačajniji. Pisao je karakterističnim slobodnim stihovima, zasnovanim na BOvornoj fraži, kojima ic duim brušeniem davao maksimum izražajnosti i melodičnosti. Zahvatao je najčešće socijalnu tematiku, hkao dosledan hroničar gradske vreve al ijudi izgubljenih u njoj. Čas je preverovski duhovit, čas gorak, blizak nadrealistima, sklon igri reči i crnom huwiotu. Dugo je radio nad SVOjim stihovima i ostavio je,
PUTEVI SAVREMENE TURSKE POEZIJE
obimom, relativno malo delo. Slične tendencije U lirici za= stupali su i Rifat i Dževdet. Oktaj MHRifat kasnije, u Ž irci „Čubasta ulica“ (1956), nastav lja sa ehksperimentisanjem ž žalazi u predele hermetičke poezije, vršeći pritom uticaj na neke mlađe pesnike. Ovu trojicu pesnika povezivalo de i lično prijatelj; MOB najuspelije Velijeve P :hdhyiijn se „Pisma Oktaju“., „Ovih dana Melih i ja, volimo istu devojku“ — piše on u |ednom od tih „pisama -” pesama. O od predstavnika stari e gemeracije značaini su još pesnik i pripovedač Osman Zija (1910—1957), Ahmet Muhip Dranas (rođ, 1909), Halim Jagdžioglu (Rod. 1910) i drugi. Mlađa. poetska generaćija, nastavljajući delimično socijalnu ahgažovanost svojih prethodnika, nastoji da uhvati korak sa tokovima moderne poezije u Tivropi i ispituje dalje izražajne mogućnosti turskog jezika. Ako iz većeg broja imena izdvojimo neka (recimo, sasvim subjektivno, Kemal Ozera i Ulku Tamera), bili bismo nepravedni prema mnogim koji svojim istupa» njem na književnom polju obečćavaju nov polet turskoj
ooeziji. | I. B. => I'M,
DANAŠNJA TURSKA POEZIJA
Melih DŽEVDET
KAO NAŠE RUKE
Ko zna šta sve lepo me misle životinje Samo zato što me znaju da govore,
Isto kao i naše ruke.
Ah, da, pre mego što počnete da čitate
Treba da polijete cveće.
A. KADIR,
DOBRO NAM DOŠAO HALIL IBRAHIME
Ove godine mismo Sušili kajsije, Halil
Ibrahime
Ove godine mi grožđe nismo sušili.
Ti si bio u okolini Smirne,
Najednom, sima dođe š odnese mam, SWe.
Ove godine mismo sušili kajsije,
Halil Ibrahime.
Na wvoćkama nema, kajsija i šljiva. Voćke su bež krušaka, bez jabuka.
Najlepši mešeci prođoše u čežmji,
Halil Ibrahime,
Najlepši mešeci ža dva grozda. Zastideli su se čokoti po vinogradima.
Đeca su se naša razišla, Halil
Ibrahime,
Jeđan wu Karabuku, drugi u Kirikaleu,
Treći ı Zongulđaku.
Odoše bez igde ičega u ustima,
Sa šakom suvog grožđa
IT kašikom, medemog pekmeza.
I ništa više,
Vočke su bez kajsija, bez šljiva. Voćke su bez Mrušaka, bez jabuka.
Najlepši meseci prođoše u čežmji,
Halik Ibrahimue,
Najlepši meseci za dva mala grozda. Najlepši mešeci poviše nam Krsta.
Tako Tđava vremena mismo imali,
Halil Ibrahime,
Ovakva vremema mikada nismo videli, Jedni od?aše poslednje krave svoje, Drugi pojedoše poslednju kožu,
Doct, svoju ostaviše bez mleka,
Ljudi su prodali sve
što se moglo prodali.
Svima se popeo ma glavu hadžija Nafi, Halil Ibrahime,
Svima se ma glavu popeo
irenutku, kada ga izvesne ličnosti porede 5 Kozakovim delom, smatram za neophodno da ukažem na jedan nesporazum koji je „Okamenjeno more“ izazvalo. Pisano u stihu i inspirisano antičkim mitom, ono je u više mahova nazivano simplificiranom poezijom infiltriranom u tcatar. Dakako, u pitanju je krupna zabluda onfh ljudi koji nezgrapno identifikuju stih 5 poezijom. Oni s pravom razlučuju poeziju od teatra, ali veoma nepravično vazlučuju stih od pozorišta. Drama Velimira Tiukića ispoljava nekoliko neprocenjivih vrlina autentičnog pozorišta i predstavlja, po mom mišljenju, delo koje sVO-
jom jednostavnošću i prodornom dramaturgijom nagoveštava izvestan Uspon domaće dramske literature. „Okame-
njeno more“ izgovoreno je maiternjim jezikom teatra — jednostavnim stihom. Njegov značaj u ovom času još uvek se ne da oceniti, ali kroz nekoliko godina postaće očigledan. Ako nije odigralo ulogu istraživača, odigra-
'lo je ulogu utemeljitelja. Takva
hadžija NaJji.
dela ostaće zabeležena kao izrazi detinjstva nacionalne drame. Detinjstvo nije pogrdna reč. Detinjstvo svetskog teatra još uvek je njegov najveći domet. Ljudi koji Velimira TLiukića optužuju za plitko sondivanje potrebno je da još jednom zavite u prašne knjige, da još jednom prelistaju helenska dramska iskustva, a posebno da se spomenu stare istine da je svakom geniju potrebno da pronađe specifično podneblje u kome će se najbolje izrazili. „PREGRŠT ZEMLJE“ ILI MIRIS MINULIH VREMENA
Socijalna drama Jožka Lukeša
Ulku TAMER
BEŠE TO GOLUB NERADAŠNJI
Beše to golub koji
se vremenom bami,
Beše to golub čiji je let, po 7Om mišljenju, doba” bio,
Beše to golub, jer Su Krila si se u mojoj
bili tihi i gradobi, kosi, trnju moje kose,
U jezerima sam te malazio, loveći grlice naveče,
U vatru moju ti si se umešala, kao
Nekađašnji, i niko osim tebe.
Da li sam bio usamljenik a zaljubljen,
golub
da li sam to bio ja?
Voleo sam wu isto vreme i pušku i goluba, I ljude sam boleo, me poznajući ih,
Bio sam, čovek, a ona
golub nekadašnji,
Bila je golub da bi od svega ponešto razumela. Nekako se desi, ı mene Su opkolili:
Zene i muškarci, i wjihove Kosti,
Nisam, ih, shvatio, trčahu bez predaha,
Kopahu bez predaha,
zatim kabe staviše,
Bila je sloboda, dadoše je da bi je uzeli, Možda su je i uzeli jer su me wezali; Ona, golub mekadašnji, zbuni ih.
Beše to golub mekadašnji,
ostavi me mjima,
Ne ponese me ma krilima tuđoj usamljehoj vodi, Poletela si preko dečjih semi, više se misi oratila, Bez srama si pošla da svhšavaš poslove svoje.
Ozdemir ASAF
IGRA JE
Nisam je savladao otišla je Nisam, je savladao otići će Da li su to lažne igre
Il su stvarne.
Pre kratkog vremema meko je bio
Izgubi se me spazžih ga, Neko se igrao ovde, Otišao a ne videh ga.
Meni se tako čini,
Da su sve igre igre.
Ali ono mije bila igra. Doći će svakako druga.
S turskog Nermin i Iljami EMIN
ni po čemu nije nadmašila tradicionalni cankarovski domen. Ista meta, isto odstojanje! Naše gostoljublje, s jedne strane, i naša sposobnost da u najvećoj mogućoj meri pretpostavimo pbplemenitost tršćanskog patriotizma, odenuli su nas na primeru ove drame u svečano domaćinsko ru– ho i izmamili nam na usnc supe~
riorni i blagonakloni smešak. Kakav licemerni, hipokritični čin!
„CIRRUS“ ĐORĐA LEBOVIĆA I ALEKSANDRA OBRENO- VIĆA Napisali i polpisali. Sam na=slov sve kaže.
„SUSREBTI“ ILI — UDARAC NA VRHU JEZIKA
"Pri aktovke Vanče Kljakovića, očiglednog obožavatelja Pirandela, Joneska i drugih brojnih pisaca sličnog žanra, mada filosofski usklađene, odisale su Kkvalitativnom neujednačenošću. U prvoj, tipičnoj zagoneinoj drami s poentom, nedostaje poenta; u drugoj, farserski intoniranoj, izo-
stavljena je drastičnost farse, U trećoj, koja je bila dužna da se nedorekne, isuviše je rečeno, S tim korekturama, koje su bile neophodne naročito u prve dve Kljakovićeve jednočinke „Aleksandru“ i „Vilimu Osvajaču“, bili smo svedoci veoma impresiVnih dramoleta. Ovako, poželeli smo da preuzmemo na sebe ulogu piščevih pisaca, a to nije nika” kav kompliment za jednog pisca. # #' .
Najzad i zaključak, kako io nalaže red i dobro vaspitanje. U izvesnom smislu zaključak SC poziva na moto ovog napisa; 5 druge strane on gaji nadu da na” ša prekost neće posle ovogodiš” njeg poraza uticaji na bilo ka kve izmene u koncepciji i orga” nizaciji Sterijinog festivala i da Če se, najzad, u krugovima koji” ma je sudbina dala u ruke po” zorišne uzde naći širokogrudi, Vidovati i mudri ljudi koji će tea tarsku trenutnu situaciju oceniti kao kritičnu, kao mepodn0” šljivu.
Vuk VUČO
KNJIŽEVNE NOVINE