Književne novine
ČOVEK KAO MERA MORALA
Nastavak sa 3. strane
gnev iscrpljuje se u psovkama i gađenju; on je sam, bespomoćan, ošuđen da ne zaboravlja, Njegova smrt je počela, ali traje polako, mučki, neumitno. Druga situacija istu dilemu rešava žrtvovanjem: Sterani u stupicu, mladić i dec Vojka iznenadno, umesto smt?ti, otkrivaju ljubav — to je kila žiVota koji se nastavlja, koji pobeđuje smrt ,ali koji traži š»tvova– fije. U trećoj situaciji čovečnost i plemenitost zasenjuju dužnost i obavezu: čovekov život je najveća vrednost sVeta. Iako pone= kad jedva nešto razvijehija od a– negdofe, Isakovićeva pribovetka upravo zbog tih sadržina dobija etičko značenje: čovek je jedini kriterijum svih vrednosti; on je pbobednik uvek kada dosegne svoju ljudsku meru i kada potvrdi Svoju čovečnost.
U tome stavu ogleda se prava priroda Isakovićevog realizma. Plastičnost slika i detalja, u kojima on razvija i jednim specifičnim pripovedačkim postupkom ostvaruje svoju umetnost, nisu ni šta drugc nego sredstva, primenjena da bi se što uverijivije i neposrednije prikazao čovek koji je jedina i prava realnost njegove proze, Bez obzira na izvesna iskušenja, kojima u zbirci „Paprat i vatra“ nije odoleo, Isaković svojom pripovetkom afirmiše vrednosti koje ga potvrđuju kao pisca „izvanrednih „mogućnosti. Najveća vrlina njegove proze jeste njen humani stav, u kome se izražava mnogostrukost, lepota, tragičnost i neuništivost čovečno sti. Posvećujući svoje delo čoveku i njegovoj patnji, pisac ispoveda moral borbe za ljudske vred nosti. Njegova pripovetka je poruka vere i optimizma. Ona uverava da u svetu prepunom zala, mraka i strepnji čovek predstavlja meru moralna i da ga zato treba podiči, vratiti mu veru u vlastitu snagu i olakšati mu da stek ne punu svest o sebi i svojoj moći,
Ta etika čini Antonija Isakovića angažovanim piscem: u tome smislu njegova Wnjiga obavezuje. ! Predrag PALAVBSTRA
FILOSOFIJA A NE FILOZOFIJA
U XVII-oj glavi Pravopisa srpskohrvatskoga književnog jezika (Beograd 1960), gde je reč o zamehjivanju helenskih i latinskih glasova, postavlja se kao praviio: „Suglasnik s među samoglasnicima zamenjuje se sa zi u srčkim i u latinskim rečima, prema tradicionalnom izgovoru toga latinskog glasa“ (str. 134), pa se, pored ostalih, kao primeri takvih žeči uzimaju helenske reči philosophia i philosophos, koje bi, Dbrema tom pravilu, irebalo da Se izgovaraju i pišu kao filozofija i Jilozof (str. 135),
Međutim, takav izgovor je sasvim pogrešan, jer su reči pDhilosophia i philosophos složenice, a za mjih se postavlja pravilo: „Na početku drugog dela složenice s ne prelazi u z“, pa se kao primer ftakve složenice uzima helenska reč asymmetria (a +SyM=metria) u kojoj s ostaje s: asimetrija. Očevidno je da gornje pravilo, Po kojem philosophia i philosophos treba da se izgovaraju kao Jilozofija i filozof, protivreči dru= gom pravilu, po kojem te reči tre ba da se izgovaraju i pišu kao filosofija i filosof, a samo su takav izgovor i takvo pisanje pra= vilni, jer drugi deo tih složenica počinje glasom s Koji, zato što se nahodi na takvom mestu, ne prelaži u z.
Kako je nastala ta protivrečnost? Nastala je otuda što je Pravopisna komisija smela s uma da su i reči philosophia i philosophos složeniće: reč philosophia sastavljena je od reči phileo (volim) i sophia (mudrost), a philosophos od reči phileo (volim) i sophos (mudar) te, prema iome, philosphia znači ljubav prema mudrosti, a philosophos onoga koji voli mudrost,
Izgovaranje i pisanje reči philosopbhia kao filozofija nije tradićiohalno, kao što tvrdi Pravopisna komisija, jer su svi srpski pisci od prvog srpskoga književnika, Save Nemanjića, pa sve do god 1918, a najveći deo i do 1960. gođine, suglasmik s u toj reči izdovarali i pisali kao s, nikako kao 2.
UMETNIK SPFOGA4 PREMENA
(RETROSPEKTIVA
Izložba 40 godina grafičke umotnosti Mihnila Petrova izdvaja še po karakteru saopštenja od uobičajenih retrospektiva. Retke su ovakve izložbe, komponovane od tako stilski raznorodnih dela a da kao celina deluju logično i zatvoreno — celina ljudska i umetnička — u kojoj je autorovo htenje, njegova voljna orijentacija u ovom ili onom smeru, njegova svesna devijacija diktirana imperativom trenutka, u stvari ključ za razumevanje ne samo shvatanja jednog opusa nego i vremenskih uslova u kojima je delo nastajalo. Ime Mihaila Petrova, pedagoga i umetnika, činilo se dobro poznatim, pa ipak je tek ova retrospektivna dizložba ukazala na značaj odnosa umetnika i njegovog vremena, tačnije, predstavila je Petreva kao jednog od onih čija su, se ostvarenja poklapala sa težmjama vremena do te mere da njegov opus postaje tipičan, vrsta dokumenata aktuelnosti naše moderne umetnosti u određenim vrememskim razdobljima. o
Slobodan, mlad talenat, pružio je ruke za najnaprednijim, shvatio revolucionarne likove težnje i umeo da ih uobliči. Tako već dvadesetih godina nalazimo u nje govom delu apstraktne, a ubrzo ekspresionističke listove. Značilo je to u ono vreme i hrabrost i znanje i istinsku savremenost! U kasnijem razdoblju ljudski interesi potiskuju umetničke ambicije. Doslednom potrebama ·sVOB
KNJIŽEVNE NOVINE
MIHAILA PETROVA)
vremena, period tridesetih godina diktira mu lako čitljiv, gotovo programski karakter listova, čija tematsko literarna borbenost potiskuje probleme likovnog karaktera i istraživanja koje bi bilo van domena realnog, odnosno aktuelno socijalnih Zatim, još jedan obol realizmu ogleda se u umetnikovim posleratnim grafikama koje su ilustrativni eho napora i početaka orga– nizovanja jednog drukčijeg žiVOftnog shvatanja. A kada se menja likovna orijentacija u nas, i kada je sloboda stvaranja otkrila beskrajne horizonte umetnosti — Pe
'trov je opet bio u prvim redđovi-
ma onih koji su shvatili, hteli i mogli.
Sloboda od zavisnosti predmetu i određenoj tematici, obogaćena modernom disciplinom i velikim iskustvom, pokazala je u idejno stilskoj orijentaciji Petrova odlaženje od realne percepcije, potrebu stvaranja slobodnih, samostalnih oblika, zanos otkrivanja ma-– terije i strukture, savremenu radoznalost eksperimentisanja. Ova ko umetnikovo opredeljenje dalo je savremenoj srpskoj grafici nekoliko njenih najvrednijih ostvarenja. Listovi nastali od 1954. godine čuvaju toplinu likovno prepevanih sećanja na imaginarne pejzaže duha i misli, deluju sugestivno svojom senzibilnošću i doživljenom emocijom, otkrivaju znalački rafinman, imponuju zna njem i likovnom kulturom. Dramatični i inventivni, kroz klasičan a večito aktuelan odnos crnobelog, sukob svetlog i tamnog, vi briraju sadašnji grafički listovi Mihaila Petrova od topline životnog tempa u kome se autorovi re zultati identifikuju sa najistaknu–
tijim likovnim težnjama naših da i
na. Ova odanost i angažovanost, ovaj sluh za svoje vreme i shvatanje ljudskih i umetničkih zahteva koje ono nalaže — najdragoceniji je kvalitet umetničke lič nosti Mihaila Petrova.
Dr K. A.
preokupacija.
II
Za takvo pisanje navodim ove primere, „ Od spisa u staroj srpskoj knjiZevnosti ističem spis Pripovetka o Aleksandru Velikom, kritički tekst i rasprava od Stojana Novakovića (Glasnik Srpskog učenog društva, drugo deljenje, knjiga deveta, Beograd, 1878, str. 10, 15, 16, 87, == 31, 34, 40, 41).
PFilosof i filosofija nalaze se u Vukovom Spskom Rječniku i u Iveković — Brozovom Rječniku hrvatskog jezika, gde se navode i stihovi iz narodne pesme Tugovanje zmaja ma Lovćenu (st. 72 do 73):
Oblaziće carstva i kraljevstva i naučit' filosofske škole. (Vuk, IX, 1902, str, 387)
Od filosofskih i drugih pisaca, koji su pravilno pisali reč filo= sofija, navodim ove:
Dositej Obradović u spisu Ftika ili filosofija naravoučitelna, Mleci 18083. -
Mihajlo Ristić u spisu Sistema celokupne filosofije.
Milan Kujundžić — Aberdđar u spisu Pilosofija u Srba.
Alimpije Vasiljević u Istoriji narodmog obrazovanja kod SYba.
Đura Daničić u Knjizi Konstan tima Filosofa o prabopisu, Starine I, 1862, I+-43.
Miloš Milovanović u spisu Filosofija i nauka u sbom, istoYijskom Yazbitku.
Laza Kostić u Osmobima lepote u svetu (1880) i u Osmohom, W,a&– čelu, kritičkom uvodu u opštu Jilosofiju.
Dragiša M. Đurić u svim SsVoOjim spisima.
Branislav Petronijević u Istoriji movije filosofije I-o izdanje (u naslovu II-og izdanja, god, 19925. stoji filozofije, jer je, u Petronijevićevom ~ odsustvu, korekturu vršio sam izdavač, koji je odrastao u Zagrebu), zatim u zborniku Članci i studije I (1913), str. 179, 181,. 918, 218, 996, 297.
Stojan Novaković u delu S?bi i Turci XIV i XV weka, izdanje SKZ, 1960. sfr.252, 9590, 261, 275, 294, 296, 300, 301, 311, 317, 319, 820, 344, 358, 366, 367, 372, 377.
Andra Gavrilović u Istoriji s?bske i hrvatske književnosti.
Kosta Stojanović u Radovima FRauđera Boškovića, 1903.
Pavle Popović u #žšđgstudijama Stari srpski životopisi, XV i XVI veka, 1936, i O Sobraniju Dositeja Obradovića.
Jovan MBrdeljanović u Zborniku u čast B. Popovića, str. 68.
Jovan Žujović u istom zborniku, str. 390, 392.
Vlada R. Petković u zborhiku, str. 317.
Jaša Prodanović Naši i strami.
Slobodan Jovanović u knjizi Iz Istorije političkih ı doktrima, knj. I, 1936, str. 20-23, 25-97 itd.
Nikola Vulić u zborniku Iz rimske književnosti, izd. SKZ, str. 97, 106, 107, 108, 110, 118, 120.
Veselin Čajkanović u Pregledu Yimske književnosti.
Sima Pandurović u Ogledima iz estetike.
Nićifor Vukadinović u studiji Dositejeva Hnristoitija i njeni u207, „PERIJOZID. KJIF, ID J.; III, BU 54, 63, 65, 71, 72, 79.
Nikolaj Velimirović u Nobim besedama pod. gorom, str. 44, 45.
David S. Pijade u svom prevodu Jeusalemova Uvoda u filosofiju, Beogad, 1921.
Miloje Vasić u svom „prevodu Apolona S. Renaka, 1951, izd. SKZ, na primer str. 91,
Vladan Maksimović u svom prevodu Hefdingova Udžbemika istorije mobije Jilosofije, 19956.
Tihomir Radovanović u Istori-
istom
u zborniku
ji prevoda Staroga Zaveta. 1998, str. 9, 15, 56, 84. ik J. D. Stojanović u JFilosofiji
Anria Bergsona 1955.
Justin Popović u Filosofskim, uroihama (Biblioteka Svečanik 23)/ 1557, „db, 94, "25: 980; 55 34. 35, 38-40, 43, 44, 57, 60, 146, 148, 152, 176-179, 185—190, 191, 193.
Olga Kosanovićeva u svom prevodu Vizahtijskih slika Š. Dila I, izd. SKZ (19927), str. 23-25, 60, 63, 215.
Jela Spiridonović Savić u Susretima (1944), str. 10, 13, 18, 20, 45, 46, 62, 93, 95, 98, 100, 103, 117, 118, 191/"398/ 194, 198,1131, 133, 134, itd.
Isidora Sekulić u knjizi Gotbo” i jezik, kulturna smotra naoda, 1956, str. 19, 20, 25, 27, 238, 43, 63, fl
Ksenija Atanasijević u tezi Brunovo učenje o majmanjem, 1922, str. 3, 4, 5, 6, 14,
Svetomir Ristić u knjizi Osmovi Boškovićeve dinamičke atomistike, 1912, str. I.
ı Borislav Lorenc u Pregledw istorije filosofije od najstarijeg do najnovijeg doba, Beograd, 1927. Popović u svom zborni
Nikola vanja iz filosofije, 19924,
· Nikola Krstić u raspravi Pobodom umetnosti Siniše Kordića 1925, Živa filosofija 8), str. 10, 17,
28, 69, 70, 79.
Pavle Jeftić u knjizi Inđija, riznica mudrosti 1987, str, 5, 10, 16, 29, 988, 28, 71, 783, 75, DO.
Mihajlo Đužić u doktorskoj dišertaciji Ideja u grčkih sofista, 1958, str. 3, 5–9,
prirodhog praba 11-14, 19-25 itd.
H Veljko Petrović u knjizi O književnosti i knji ževnicima (Sabrana dela VI, 1958=1959)), str, 589,
540, 547, 548.
i Ovde dodajem da sć reči filosofija, filosof i filošofsici nalaze svugde u Stanojevićevoj Enćčiklopediji srpsko-hyvatsko-slobenačkoj, knj. I-IV.
III Hivati su većinom
na primer:
Vatroslav Jagić u Izabryanim, kraćim sbisima 1948, str. 69, 598, i u Spomenima moga života, 1 (1980), str, 99, 100;
Pranjo Majksner u Historiji rimske književnosti, u Zagrebu 1884, str. 86-93, 193-195-213-9215. - V. Medini u Ogledalu filosofiJe Ljud. Vulićevića, 1915.
BR. Pinter u knjizi Njemačka knjižeonost do smrti Geteove, Zagreb 1897, (Slike ig svetske
književnosti V), str. 84, 110, 118; 124, 125, 131, 154, 156–158, 163, 189, 197, 218, 299, 280, 262, 315, 363 865, 367-–369.
Toma Maretić, najponeseniji i najpostojaniji vukovac i slavni kodifikator Vukovog i Daničićevog jezika, u knjizi Pesma o kralju Nalu, izd. SKZ, str. 100, 113, 120, 199. On se i ovde uglc-
redništvu
NALIČJE DISKUSIJE
40 a
Druže uredniče,
U prošlom broju Vašeg lista pročitao sam članak „Kada ćemo čuti odgovore?“ koji, povođom diskusije o nastavi književnosti na Beogradskom univerzitetu, objavljene u aprilskom broju časopisa „Delo“, navodeći neke stavove učesnika u diskusiji, sasvim opravdano podstiče odgovorne drugove sa Katedre za jugoslovensku Književnost da objave svoje mišljenje o kritikama upućenim na njihov račun. Kako su, međutim, neki odgovorni drugovi sa Univerziteta javno izložili svoj stav prema kritici časopisa „Delo“, želim da skrenem pažnju čitalaca Vašeg lista na razgovor koji je sa saradnikom lista „Student“ vodio profesor dr Drago=ljub Pavlović,
Na 12. strani lista „Student“ od 22, maja o. g., odgovarajući na pitanje M. Milosavljevića kakav su utisak na njega ostavili mnogo brojni učesnici diskusije, i šta misli o njihovim stavovima, dr Pavlović je odgovorio: „Bilo je dosta govornika i raznih mišljenja. Bilo je dokaza o poznavanju i nepoznavanju problema. Jedan od učesnika je pomenuo da smo u našem časopisu govorili o po kretaču časopisa Popoviću, a propustili Skerlićevu godišnjicu. A u vreme tc Skerlićeve godišnjice časopis još nije bio ponovo pokrenut. Neki učesnici u diskusiji su pokazali i razumevanje za probleme sa kojima se mi sukobljavamo na katedri, Kad smo kod diskusije treba znati da čaSopis nije verno preneo tok diskusije- Konkretno, Davičo nije uopšte onoliko govorio koliko je to sebi pripisao u #mnovoizašlom listu. Rađ smo tražili da vidimo wapisnik, rekli su da je uništen. Ro će nama sada da veruje da smo neke stvari kazali, jer je ponešto izbačeno iz di hkusije, a da drugi nisu ponešto govorili, kad je časopis izašao obrađen i gotov“,
Po mome mišljenju, druže i redniče, ovi podaci u velikoj meTi kompromituju objektivhost redakcije časopisa „Delo“, koja je, organizujući diskusiju, morala podjednako odgovorno da se od nosi i prema onima, koji Mritikuju i prema onima koji su kritikovani, Tim pre što je notorno da u diskusiji nisu učestvovali mnogi istaknuti i zaista kompetentni književnici i javni radni-
| a -————— __—–- —-__ _____________
ku Tri preda-
2 it ı veći bišali i pišu filozofija, ali Je i u njih bilo i ima znalaca koji pišu filosofija,
dao ha Vuka, oca naše nacional-– ne kultufe i organizatora azbuke i pravopisa, jer i Vuk u svome prevodu Nobog Zaveta piše i (Poslanića Kološanima
Željko Marković u studiji Matematika u Platona i Aristotela, RAD JAZU, knj. 261 (1988), str. 83, 87, 93, 95, 100, 107, 113, 1186, 117; 121.
IV
Najveći deo gore pomenutih filosofa, naučnika i književnika učili su helenski jezik u srednjoj Školi, i zato su i mogli pravilno pisati samo filosofija, kao što se biše u celom Sovjetskom Savezu i u Bugarskoj,
Filozofija i filozof ne valja pisati ni zato što reč filozof znači
0 naslavi književnosti ·
ci nego su čak i nesvršeni studenti držali lekcije svojim „nastavnicima, a čitava javnost je na osnovu njihove diskusije počela đa komentariše slabosti na Katedri za jugoslovensku književnost. Nema sumnje, na Katedri postoji niz ozbiljnih problema i slabosti, počeV od'kadrovske politike koja se tamo vodi, ali javne razgovore o osetljivim i veoma delikatnim temama treba vo-
diti s punom odgovornošću, bez Talsifikovanja i brisanja onog što je rečeno. Jer, ovako, nije
neosnovano posumnjati u principijelnosti pobuda časopisa koji, prvo, održava diskusiju ne vodeći računa o tome da u njoj ne učestvuju mnogi čije bi se mišljcnje uistinu moglo smatrati meTitornim, i koji, drugo, prilikom objavljivanja te diskusije reči pojedinih diskutanata prekraja prema svom nahođenju.
Gavrilo AVRAMOVIĆ
POVODOM PISMA MIKOLE DRENOVCA
Druže uredniče,
Molim Vas da u jednom od 5ledećih brojeva vašeg lista objavite sledeći odgovor na pismo N. Drenovca, objavljeno u „Mnjiževnim novinama“ u br, 160 od 20. aprila ove godine.
1) N. Drenovac u svom pismu tvrđi:
»M. Miloradović zamera Peroviću što u svom romanu govori kako danas među ljudima ima mržnje; đa su ljudi, u mnogo slučajeva, „sivi“, žuti, bledi“; da su „drastično izopačeni“; da su „ZDIF. ka ljudske bede i nesreće“, „kolekcija ljuđi na ivici“ koji, kako kaže Miloradović, „i u najplemenitijem čitaocu izazivaju gađenje“ itd. Pa zar svojom neodgovornom „kritikom“ Miloradović ne dwačuje da Perović ima pravo?“
Da li N. Drenovac ima pravo da govori O „zabrinjavajucćim i sa moralom apsoluino neuskladivim pojavama* utvrdiće sam čitalac ako mu nije teško da gore citirani tekst uporedi sa mojim inkriminisanim pisanjem:
ww». ljudi koje je pisac ponudio svom glavnom junaku doista nlŠta drugo nisu mogli da izazovu u njemu do ili mržnju, ili prezir, ili samilost, Jedno poglavlje ovog romana zove Se „Bolnice ı ljudi“, i ne bojim se da kažem da je Perović celu svoju knjigu pravio od bolničkih slučajeva a to, dozvoličete, i u mmajplemenitijem Čitaocu izaziva gađenje. „Zbirka ljudske bede i nesreće“, „koleMkc!-
ohoga koji voli mrak, jer bhileo znači volim, a zofos znači mrak podzemni svet, carstvo senki, a t6 članovi Pravopisne komisije nisu imali na umu. I zato pisati, na primer, „Lajbnic je tvorac jednog velikog filozofskog sistema“, znači Lajbnica klevetati, jer on nikako nije bio mrakoljubiv misiilac, niti je stvarao nekakav mrakoljubiv sistem, nego je bio filosof, tj. voleo istinu i svetlost, a nikako mrak.
Prema svemu što je gore izloženo, ne treba pisati filozofija ni filozof, nego samo filosofija i filosof, quod erat demostrandum, a tako već pišu u has istinoljubivi i napredni ljudi, i tako se piše i u knjigama filosofske biblioteke Karijatide, kao i u reviji Danas. Miloš N. ĐURIĆ
ja ljudi na ivici“ — to su fraze istrgnute iz ove knjige i bilo bi izvanredno da je kolekcija koju Je Perović sakupio bar Koliko-to-
liko zanimljiva, lekcionisana“.
I dalje: OL
»I dosad je bilo knjiga bolesnih, | „tuđih“, svakojakih, ali je u njima bila prisutna umetnikova ruka koja je to raspoređivala, koja je znala šta, 8de i zašto postavlja, Rod Perovića vlada totalna odsutnost Writerijuma, nema izbirljivoSti ni koliko u prosečno talentovanog početnika. Konvejer bede i nesreće, koji neprekidno dolazi da bi pravđao Stojana, rađa u nama jedno neraspoloženje prema piscu: za ljudske gađosti i Znamo i imamo razumevanja, ali dati ih ovako | neosmišljene beskorisno je i za čitaoca koji o tome ne zna, a o literaturi, koja je toga videla n izobilju — i da ne govorimo“.
2) N. Drenovac piše:
„Zar tihi, skromni, nenametljivi čovek i daroviti pisac kova Milivoja Perovića u trci za konjukturom! Zar to da mu kaže neko |} ko nije u ratu doživeo planinu Viainu kao što ju je doživeo Milivoje Perović!“
Ja bih, sa svoje strane, mogao da prihvatim mišljenje N. MDrenovca o Milivoju Peroviću kad bi me to u ovom trenutku zanimalo. Ne čini li se Nikoli Drenovcu, ipak, da se Kritika, pa ı o Savremenim piscima, mora pisati bez prevelikog obziranja na privatni „kov“ pisca Q čijem se delu radi. Roristim priliku da poručim i Milivoju Peroviću (po sle njegovog pisma objavljenog u „Borbi“ od 17. aprila, iz kojeg se vidi đa je sve moje primedbe njegovoj knjizi shvatio kao Vređanje njegove ličnosti) da se njime kao privatnim građaninom i čovekom nikada nisam. bavio: i da se neću ni baviti, čak i ako bih ponovo bio u situaciji da pišem a njegovim knjigama. A podatak o njegovom advokatskom pozivu uzeo sam sa omota jedne njegove knjige i to kao olakša= vajuću okolnost.
A. Što se rata liče: rođen sam 1996. godine, a pisao sam i o Jvi Andriću, čiji istorijski | „romani, kako .je verovatno i „Drenovcui boznato, dosežu u vreme koje čak nı moj ćenjemi sagovornik N. D. nije doživeo.
9) Ako sam ja po rečima N. Drenovca siledžija, on bi morao. biti onaj uzbuđeni građanin Koji siledžijama uzvraća šamarom. Držim da nisam siledžija, pa niısam ni pristao na ovaj šamar, Zato sam i napisao ovo pismo,
uzbudljiva, se-
Miko MILORADOVIĆ