Književne novine

QUARTIERE

DA LI 4E, VEČNA POBZMIJA?

POD „OVIM | NASLOVOM

objavljuje ugledni firentinski

| časopis prevođ jednog zanim-

- ljivog ođiomka iz knjige Žor-

ža Munina „Poezija ı drutvo". Nalazimo se pređ opas-

__nošću, smatra autor, da nes-

i: -

a” EEX AK |

.” — · 0 —.

- jeziku“,

a ona poezija na koju smo navikli i koju smatramo večnom. To jest, nije više u pitanju smrt jedne vrste poezije, jednog „Izma“ koga će

zamen?ti! „hidki drbogi | jedmog

„emocionalnog i ritmičkog. jezika“ (prema definiciji poezije u Britanskoj enciklopeđiji), nego je u pitanju smrt Mopšte svake forme zasnovane na „emocionalmom i ritmičkom osim one pevane. "Takvu hipotezu suveriše Jedwa Čitava gomila fakata, a ni teorijski nije nemogućna,

Sve umetnosti naime, u komačnoj analizi, imaju za cilj produkciju, reprodukciju i čuvanje emocija vrlo nutritivnih i uopšte potrebnih čoveku za potpum Život, emocijn 'koje život nc proizvodi mn

dovoljno ni saglasno sa DĐOotrebama „čovekovim. (U tom smislu umetnost doista imitira život, đopunjujc ga, multiplicira, fiksira Ma za Več-

most.) IZ toga proizlnzi da mnijednma umetnost samn po scbi nije a priori neophodna za život j mnezammnljva nehom drugom (uz Isti nivo Rkvaliteta, razume se), Poznajemo vekove bez muzike, zemljc. bez slikarstva, nije dđakle nemogućno da i poezii preti danps jedna takva eklipsn, 5 obzirom na činienicu da se Verovatno Mrečemo Ma f#edđnoj clviližaciji slike (tačnije ka jed noj, civilizaciji vizucIne signalHzacije čiji je *cdan aspekt i slika), U školskim knjigama Hustracije zauzimaiu sve VeĆe i važnijc mesto, novine postaju stvar koja se više „pregleđa“ nego što se čitn televizija i slike po zidovima postaiu neophodne u kućama. Šta da suprotstavimo takvom staniu? Nova sredstva oralne komunikacije, radio i gramofon? Poezija ic poseban jezik, iezik koji se mora naučiti, pa radio i gramofonske ploče slu Že' samo onima Moji Već DOZnaBjwu taj jezik. što uostalom i praksa pokazuje. Za učenje tog jezika publika je lenja, pogotovu kad ijoj se pružaju drugi oblici „duševne hrane“: stripovi, ženske revije, dajšžesti -— ruđimentarne forme

romana, film, dioni i masovni spektakli koji proizvode iste emocije ali sa ' većom Kkvantitativnom sna-

televizija, sta-

nja. Može li škola pomoći? Da. 8 obzirom na kulturne razloge, ali ne suštinski. Poezija je danas isključivo kulturno uži vanje i nikakva škola ne mo- še naučiti čovcka da mu ona ponovo poštane neposređan estetički dožiyliaj, kakav neknđa bila. Poezija je danas poetika i čoyek koji je poeplim učio preko Igoa, neće imati sluha za pesmc. koje ne podrazumevaju igoovsku prozoediju, Pa čak ako je škola bila tako dobra da učenika dovede i do razumevanja modernih pesnika stvar sc ne menja TIđeja Koju” Ponž ima o poeziji onemogučuje da se, shvati poezija Ša-

"mnogo. ”

ra, ulazak u pooziju preko Vapod- razumeva nerazumevanje i

lerila skoro -automatski omalovažavanje KMlodela. Daleko smo od Klasične epohe w KkoJoj pesnici i publika ujedđinjeni Womuniciraju posredstvom iedne jedinstveme poetike. Na školu

da sačuva tradiciju poezije. ne

možemo računati samo

da jc spase.

Jodđini razlog koji mi u ovom trenutku podstićc Verovanjc da Poezija neće umreti dolazi iz oblasti susedne i od poezije majviše preziranc: iz lingvistike, „Poezija ne može umreti jer je po prirodi stvari vezana za jezik. Me površno. zato što jezik sadrži pra bne elemente akustičke i fonetičke, nego suštinski: jer jezik vrši razne paralelne funkcije, do nedavno nejasne ali danas tačno određene: funkciju komunjikacije, najviđijiviju; logcičku ili racionalnu funkciju organizovanja misli; funkciju izražavanja, „sasvim „nazličitu“. od, prethodnih jer nosi emocionalna obojenja koja sadrže stanje đuha onoga koji govori kao i estetičke procesc kojim se ta obojenja formiraju i iznose. Dokle god ljudi budu govorili njihov će jezik nositi u sebi sve ove Elemente neophodne za postojanje poezije. Poezija će postojati u jeziku i za jezik, čak

gom, sa snažnijom i nepo- i ako se ne bude znalo šta je srednijom sposobnošću šokira- ona zapravo. (T.K.) e i : | pretiče prethodnu. stremeći He MTFEPATVPHAS rekordu“. Taj, međutim, sport } : TA3ETA jj ski odnos“ prema poeziji lažamnm

PESMA JE MIBAO - ? NEDAVNO JE u Beigiji održan šesti međunarodni „susret pesnika. Sovjetski pesnik Jevgenij Vinokurov istupio je ma susretu s referatom pod maslovom „Poezija i misao“, koji objavljuje ovaj moskovski kniiževni list u broju od 5. oktobra 1963. godine.

Poezija ne podleže nikakvom određenju, smatra Vinokurov, ona je šira Dd svake formulacije, ona je — „beskonačno duboka, „beskonačno značajna“. Vrlo često se postavlja. prirođno ali složeno pitanje: „Šta je pesnik hteo da kaže?“ I vrlo često se, pri tom, zaboravila da je ideja „proizvod zajedničkog rada piseća i čitaoca“, da su za dostojno postojanje pesmc potrebna dva talenta, talenat pesnika i talenat: čitaoca.

Moglo bi se reći da je poč zi a jedinstven, „heprekidan rađ čovečanstva u plemenitom cHju „preođolevanja | smrti“. „Sto je manje poezije, to je više pustoši“, Biti bez poezije — strašno je. Strašno je zbog toga što je poezija —

misao, tačnije vrhovni akt misli“. A misao ne stari:

mlad. je, i danas, Dante, taj „centralni čovek sveta“, kako su Ma nazivali.

"Postoji shvatanje o novator stvu kao o mehaničkom smemjivanju jednih „sredstava“ drugim... Po tom shvatanju, istorija poezije predstavlja „pra vu liniju, nešto kao trkačku stazu, gđe svaka mova pojava

je. „Istinsko traženje (...) postoji ne u oblasti stihotvorač-

„ke tehnike,. gde sc, napreduje ..

milimetrima, već u. oblasti smisla, psihe, gde su mogućma kretanja napređ hiljadama kilometara. JIstinsko nov3torstvo ide vertikalom, u dubinu“. Novi umetnik znači, pre svega, novo viđenic sveta, „novi celoviti psihički svet“, a me nov mačin aliteracije ili inversije. „Pesnici su majstori Misli“,

Poezija je ·mezamisliva uez ličnosti, bez „udubljivanja u sebe“. „Ovlađavanje . svojim „Ja“ vođi saznanju onog „Ti“, Ali ima pesnika koji, kao Narcisi, stalno gledaju svoj lik u mastionici. Oni ne znaju jedno: da danas svet preživijava jeđan od svojih najopasnijih, „najoštrijih“, momenata i đa je, baš zato, pesnik dužan da' se bratski. obrati čovec· ku“. Specijalizacija nauke, danas, idđe sve dalje. Neko posebno pitanje neke posebne nauke prerasta u. samostalnu disciplinu, Dešava se da naučnici koji rade u. istoj oblasti znanja i saznanja ne razumeju jeđan drugog, „Ali taj Vavilon nije strašam. Postoji bDoezija. Njoi je dato da zbližava ljude“, Njien smisao je onaj isti koji postoji i u životu: ako život ima smisla, ima ga i poezija. A ako već želimo formulaciju. poezije ona bi. najverovatnije, bila ovakva: poezija je radost. „Nisu' uzalud provansalski trubadđuri još u mraku srednjeg veka nazvali poeziju — veselom naukom“, završava Vinokurov.

{D. S.. 1)

ii DBR

žbIT TEHNIČKA PREORIJENTACIJA LIRIKE.

U AVGUSTOVSKOM BROJU ovog fibingenskog literarnog

časopisa, u članku pod gornjim naslovom, Švajcarac Manfred Gštajger (Gsteiger)

kaže da je u poeziji đanašnjice ono „pesničko-tehničko dospelo do pravog primata 1 dodaje da bi sc, uz izvesno preterivanje, moglo reći da tvrdnja „osećanja su sve, a ime samo dim i zvuk“ danas upravo obrnuto važi i da, namesto poezije kao lepog Ooscćanjia u lepoj pogrudđi, u središtu interesovanja stoji poezija kao . govorno-semantička, sintaksička, akustičks, a i optička ti. grafička vežba.

Ranije cpohe su imale kaže pisac — svoja pravila ! uputstva o pisanju pbesama Traktati i poptikce pružali su osnove pesmičkog zanata, dajući forme stiha i strofe, stjla, vrste i njihove zakone. O stvaralačkom, o jnspiracijl malo se govori u ovim delima, ali zato tim više o pooetskoi tehnici · koia se može predavati. i naučiti.

Ako se damas pPbokuša pružiti „moderna poetika" među koricama — a takvih pokušaja ima dosta — onđa je uvek u osnovi samo reč o kompendijumtu individualne poetike, Za dokaz ovce svoje tvrdnje pisac navodi dva primera, Jedamn francuski: “L' art poćtic(ue“ od Žaka Šarpijea i Pjera Segersa, a drugi nemački: Zbirka člamnka 1 razmišljanja, koju je izdao Hans Bender, a u kojoj se „nemački liričari iprjašniavaju o svojim pesmama“. Gčtajfer polemiše s autorima ovih kKknjia pa kaže da očeyidno stojilmo pred pDaradokwsalnom' situacijom đa maše vreme, u kome je tehnički aspekt poezije ftoliko izbio u centar, mema hnikakvu obavezu tehniku poe-

zije — nikakvu „poetiku, dok je ona navodno manje tebnič ki nastrojena prošlost pDosedovala obavezne osnovne poetike, Ovaj paradoks postaje makar delom razumljiv ako neprekidnu poetsko-teoretsku diskusiju današnjice shvatimo kao izraz baš toga nedostatka, kao potrebu i trud da se našem vremenu dađe obavezna poetika. |

Gštajger kaže da mi danas imamo sredstva i mogučnosti da pohabani pojam trađicjje ispunimo novim smislom. „Ne upotrebljiv“ je jamačno jedno

pretežno istorijsko shvatanje

trađicije. Svet u kome živimo diže sve više granice tradicije. Mogućnost da skoro istovremeno i jedno kraj drugog vidimo j razumemo indijanske ljubavne pesme, japanske haiku, čarobne izveke Afrikanaca i evropske sonete, određuje novu svest. Moderma poezija je na putu (a u mnogome poštane univc?Yzalna. TKromunikacije širom sveta određuju njemu Svest. To znači da trađicija u pTr~

KONGRES SLAVISTA U SOFIJI

„LITERATUREN FRONT“ nedeljni organ Saveza bugarskih Mniiževnika, u svom 38. broju poređ prigodnih tekstova posvećenih anmtifašističkom septembarskom ustanku, čija je četrdesetomodišnjica ove go Gine svečano proslavljena u celoj Bugarskoj, dosta pažnje obraća i neđavno „odđržanom slavističkom kongresu u Sofiji koji je, kako po broju referata, tako i po broju učesnika, mnamašio sve dosađašnje sveđočeći o rastućem inmteresu za slavistiku ne samo u slovenekim već i u ostalim neslovenskim zemijama.

Simeon „HRusakiev osvrće se na tematiku međunacionalnih književnih odnosa na petom međunarodmom kongresu slavista, navodđeći između osta-

ncounter

PORNOGRAFIJA U LITERATURI

„KNJIŽEVNI realizam zavTšavn se pornografijom“, Ovim večima Džon Holander bpoči· nje svoj esej o čuvenom TOmanu Džona Klelenda „Uspo»mene Fani Hil“. Ovo delo prvi put je objavljeno 1746—49. godine, ali je prvi. put legalno štampano tek ove godine u SAD, jer je rasturanje bilo zabranjeno zbog veoma slobodnih opisa seksualnih radnji. Rasturan „podzemnim xkanalima i štampan mnmajčešće u Trancuskoj, ovaj roman stekab je slavu i popularnost zakonom proganjanog dela.

U uvodnom delu svoga ešeja MHolander u kratkim crtama analizira prirodu pornografije i njene literarne implikacije. Prava pornografija kaže on, koja nastoji da uzbudi i u fome uspeva, bliža je poeziji nego prozi, Stilistički ona je „beznađežno tradđiciona listička duhom“: oma u svakom vremenu nastoji da se oslanja ma diksiju dovoljno poznatu da ne bi bila alarmantna i, na taj način, zbunjivala senzibilnost čoveka. Dok različiti narativni izumi koje je roman razvio tokom poslednjih dvesto godina ciljaju na opis, na građenje mođela sveta, opisi u ponografiji uvek predstavljaju „sređstvo za upofpunje-

nje izvesnih vrsta verbalnog

čina na kome se roezija uvek trađicionalno, usmeravala. Por nografija se sastoji od susreta koji su junačni, hiperbolični j potpuno neverovatni.

Proza je ı poslednje vremc

postala — mnogo

počeli da smatraju da izbaci-

vanje izvesnih reči iz njihovog književnog rečnika predstavlja ncku vrstu „izdaje

književnog cilja“. Kao šio dc roman XX veka bio podiožan invaziji lirskih, dramskih i enciklopedijshkih elemenata, ftakc su i izvesne pornografske sekvence izborile pravo svog knji ževnog postojanja nakon pojave Džojsovog „Ulisa“. Pristupajući Klelenđovom de lu u svetlu ovih razmatranja, Holandđder kaže da je „Fani Mil“ namerno pisana da bude „prliava knjiga“. Ovo dela predstavlja obrazac pornografskog romana u engleskoj kmjiževnosti za periođ od poslednjih 200 godina, ali Holander usredsređuie svoju pažnju ma romansljerske vrednosti ovoga dela i podseća da „neporeciva veličina“ junakinje ne leži "u

tome šta ona čini, nego Šta ona Jeste. Klelend je u sVvome romant. iznad svega, Dpo-

kazao Izvanređan dar za jufjuizam, i njegov trijumf sastoji se i u tome što je uspeo ave da kaže, ali i da izbegne sve „tabu-reči“.

Ovaj roman je, u stvari priča o životnom „putu jedne seoske devojke koja, . došavši u London, stupa na stazu prostitucije i otvoreno pripoveda o svemu onome što je doživela baveći se tim zanatom. Priča se završava himnom seksualnoj vrlini zasnovanoj na iskustvu, a greh biva nagrađen iskrenom ljubavi i ugodnim životom ı Đraku. Glavna junakinja po svojoj energiji pod seća na Mol Flanđers, a Do svojoj radoznalosti i bujnosti, svojoj vemosti prirodi, sledbenica je Moli Blum.

MHolander podseća da je Klejend u ovom delu izmislio formulu za priču u kojoj se seks opisuje 5 ženske tačke gledanja. To je, kaže on, „optimalni strateški izum u pornmografiji“, pošto om može uzbuditi svakog čitaoca. Fanina seksualnost netaknuta je probiemima volje, slobode i sukoba magona i društva, koji će, konačno, postati sređišnja pitanja savremene proze. Za mođernog čitaoca gotovo je meverovatno đa Fanina nevinost može biti zanimljiva. Ali Klelendov trijumf upravo je u tore, fvrdi Holander, (D.)

eknsplicitnije lad govori o seksu i pisci su'

vobitnom smislu upućivanja i prenošenja nije preživljena, nego da je zapravo i na obuhvatan način delotvorna ~—, a time da je vidljiva i jedna tačka kođ koje prestaje suprotnost između tradicije i mo dernog. Ali istovremeno Dpoe-,

zija stoji pred zadatkom da. iz mmnogoga i raznolikoga što se očituje, nuđi i nameće, da iz tog silovitog toka stvori organsko i za Život sposobnc novo. To je uopšte zadatak mođernog života, koji on ima da reši svojim sredstvima — završava Gštajger. (A. P.)

log i priloge naših naučnika (J. Badaliča o Jurju Križaniću kao preteči prvog ruskog zapadnjaka lIvama Posoškova, Stoiana Subotina o ftumačenju .i ocenjivanju . Hcnrika Sjenkjeviča u srpskoj i hrvatsko? Kkritičkoj i publicističkoj misli, Aleksandra Flakera, koji izvodi istorijsko — fipološke amalogije meću likovima Vladimira Majakovskog i Miroslava Krleže itd,, Petar Dinekov piše o slovenskoj filo.

logijt i bugarskom naciohalnom preporodu, ističući među drugim značajnim slavistima, i našeg, kako Dinekov kaže, „folkloristu“ Vuka Karadžića, koji prvi objavljuje „bugarske narodne pesme i daje prve informacije o bugarskom jeziku.

U bugarski nacionalni bpreporod tključen je ovđe i udeo braće Miladinmovih hoji se razmatraju u kontekstu „makedonskih Bugara“, što je u majmanju ruku za čuđenje.

Zanimljiv je i članak mladog „progresivnog „norveškog Wnjiževnog kritičara i slaviste Martina Maga, koji povlači paralelu između Majakovskos

i MJjJOGgoVOE rnakedo;jysko-bugayv

skog sledbenika, proleterskog pesnika Nikole Jonkova Vapcarova, koji je 1942. godine, u svojoj trideset trećoj godini života, pao kao Žrtva {ašistićkog terora. Majakovski je na vVapcarova izvršio jak uticaš, koji „nije samo „spoljašnji“; „učenik”

Vapcarov nije samo

Majakovskog, jer je neposrcdsa bugarskom

duboko srastać

mo povezan stvarnošću i

sa bugarskom istorijom i knji

ževnošću. U poređenju sa Majakovskim,. koji je više „spartanac“, Vapcarov je nežniji, „5kromniji“. Vapcarov govori tišim glasom, ali postavlja duboka i suštastvena pitanja u temama koje tretira, a koje su nacionalne ili opšteljuđske. Pored epičnosti, on je prvorazredno lirski pesnik i njegova metafora je „planinska. Poezija Vapcarova je statičnija od poezije Majakovskog. ali ipak nije statična, samo jc njena dinamičnošt druge vrste, Vapcarov dolazi jednu deceniju posle Majakovskog da realizuje ideale svoga predhodnika, đa uspostavi jedinstvo među čovekom i sredinom, bor bom i} umefnošću, misaonim sadržajem i umeiničkim sadržajem, talentom i vremenom, narodom, i pesnikom, ljubavTina-i umetnošću. (B. RJ)

\i u onoj tajanstvenosti koju ona 8

PREVEDENI

žapoLay Ključevi i suština poezije

ZNAK I ZNAČENJE

KAŽB SE, RADO, kojima priroda izgleda kao d da s nama razgovara: tako, zalazak sunca. Ide se dotle da s i ivno, da „ima više poezije u jednom polju za vreme zalaska sunca nego u svim našim knjigama poema“, Ali, ima pisama i molitava, romana i eseja, ima krikova, pa i izraza smeha i suza, koji su poetični. Daklc potrebno 1e, izgleda, da se uspostavi voza. odnos, dodir, da bi bilo poezije.

Iz tog proizlazi da možemo

da su oni trenuci poetični u a traži vezu s nama i kao neko jezero u ZOTU, bura, e kaže, možda malo na-

uhvatiti u poeziji (a otuda adrži), u nedostatku same njene suštine, elemente kojima se oma ispoljava, svim sredstvima izražavanja, "To su, s jedne strane, slovo i znak, duh, zvuk, svoe stvari sluha, dodira. S druge strane, obeležja koja su u vcžzi s njima; ideje, htenja, osećanja — sve stvari koje su nam poznato iz unuf{arnjes iskustva. Ukratko, poezija je u samoj sebi isto tioliko različiia otuđa i njena raznolikost — koliko i predmeti koje nam prikazuje: ona ima svoju materiju i svoju svest, FAAALJ telo i svoju dušu, svoje zastranjenosti i svoje strasti. ·

Mi govorimo samo O očevidnom, i to treba naglasiti, u oblasti gde očevidnost ne ide bez teškoća. Postoje stalne veze između materije i duha, između reči i misli, pored onih koje dolaze da učvrste gramatiku i rečnik. Ne vidimo u tdme ništa što bi nas vređnio. To je, nemn sumnje, pitanje strpljenja da se pronađe njen izvor, pitanje tačnoZnamo. osim toga, još i to da poezija ima svoju tajnu. Treba, dakle, da prihvatimo da postoji ieđan način sjedinjavanja, kombinacija th jasnih elemenata, shvatljivih i postojećih u nama, način. koji se ne izmiče shvatanju našeg duba ali koji je. inače, savršeno neshvatliiv. Mi nećemo. biti dotle zadovoljni dok gođ ne budemo odredili takav odnos. A to će biti, u isto vreme, naš prvi dokaz. Ima još nečeg uostalom: mi znamo da treba da postoji, između tajanstvenosti i zakona, takav odnos da zakon dobija svoje značenje samo preko one tajanstvenosti. To je drugi paradoks poezije.

Ti elementi su istovetni sa

izvan naših ču vida,

sti, minucioznosti.

SLOVO PROTIV DUHA

Počnimo sa ispitivanjem samih pesnika. Oni su naši najbolji svedoci, svedoci opasni i pristrasni: svak je obuzet idejom da njegova poezija treba da bude najbolja od svih (zar bi se, inače, upuštali u ove poslove!) i potpuno zaneti potčinjavanjem vlastite doktrine savršenstvu te poezije. To bi čak bilo malo: dokazivanje toga savršenstva, ier oni su prirodno tendenciozni i suviše zainteresovani, Bilo bi nepravedno od njih irsžiti skrplienje, oštrinu, odricanje koje se zahteva od jednog naučnika ili, bar, od jednog stručnjaka. Zat su se oni bacili u poeziju kao Tskimi u zimu? Oni u njoj žive, dišu, plivaju. Pored svih svojih opisivanja i pravila, koja teže da nam jih otkriju, pokazuju nam i svoje trajne osobine: isti izgled, jsfa sadržinu. Njihovo protivljenje je prirodno koliko i zakonito; ono nam je i prvo palo u oči. :

Preoizirajmo još jednu pojedinost: mi ne biramo između pesnika. Ništa više nego među posmatračima i među doktrinarima poezije. (IL ne vidimo li u njihovoj · raz nolikosti efekt te mističnosti, koju se trudimo da obuhvatimo: tajanstvenost njihova je baš u tome što je svaki od njih slobodan da je shvati na svoj način.) Primamo Šelja kao i Remboa, Viktora Igoa kao i Horacija, Edgara Alana Poa kao i Apolinera.

Apoliner ili Novalis prave u poeziji jezik proizveđen inspiracijom. Ali Edgar Alan Po ili Pol Valeri prave inspiraciju izrazom. Ovi drugi vide u materijalnoj kombinaciji izvor svake poetske duhovitosti, a prvi u duhovnoj vežbi razlog slovima i ritmovima.) Otkrivanje, kaže jedan, izlučuje svoje reči i svoj oblik. A drugi: oblik i reči izazivaju ofkriće. „Poezija je — kaže Bokačo — teologija“. — „Jedva logograf“, odgovara Malerb. — „Pesnik je pdpa“, kaže Viktor Igo. — „U najboljem slučaju. igrač šaha!“ odgovara Banvil. — „On je prorok“. — „On je dragulj“. — „On peva“. — „On računa“, kažu drugi pesnici, itd. — Zato se dolazi do toga da se svaka rasprava o poeziji okreće metafizici ili, još bolje, prozodiji. Po izboru.

Tako svi pesnici priznaju podjednako da postoie poetski zakoni, podrazumevajući između elemenafa izraza odnose uzroka i posledice. Samo jedni izvode oblik iz sadržine; drugi sadržinu iz forme. To nc ide, obično, bez izvesnog obzira prema posledici, ali i velike naklonosti prema uzroku. „Inspiracija dolazi od čitaoca“, govoye prvi. A drugi kažu: „Ostavimo zakome nemoćnima“, Ti se najbolje vidi da nemamo posla sa čistim naučnicim?., već s tehničarima, praktičnim ljudima, preokupiramim da postignu izvestan utisak; tačnije rečeno, poetski ufisak.

Priznaje se, prilikom prelaza s jednog na drugo 5b-

jašnjenje, suprofnost između dve velike doktrine, dva pogleda na stvari između kojih se deli svet duha. Jedni drže da misao proizlazi iz oblika i materije, drugi da se oblik rađa iz misli. To je sva Yazlika, metafizička, između materijalista i idealista; politička, između fašista i demokrata, između tradicionalista i revolucionara, U tome je sva razlika između slova i duha.

U NEDOSTATKU MISLI

| Pesnik i kritičar najčešće se izvlači nepoverenjem ili prezirom. „On ne kaže celu istinu, on se podsmeva, on se pretvara, ima svoje tajne koje čuva“. To u suštini misli Edgar Alan Po o Šeliju, to isto kaže Di Boa o Valeriju, a Valeri o Apolineru. Prirodno ie da se tako misli. Ali, mi smo odbacili takvo mišljenje. Ostaju nam suprotni izvori: da sve pesnike posmatramo podjednako OZbiljno, Postoji jedna rečenica koja nam pađa u oči na zavtšetku svih razmišljanja. Poezija nasuprot svim objašnjenima koje iz nje izvlačimo — očigledno je prosta, slobodna i naga, oslobođena od svih teorija. Kad doktrinari i kritičari iscrpu sve razloge, poezija se uzdiže laka i prostodušna i odleće dalje. TI svi su iznenađeni i zgranuti što je vide tako svežu, fako različitu od svih mudrovanja. Zaista. nema ničeg zajedničkog — pa čak ni jezik im nije isti — sa razmišljanjima koje vodi Bodler i Šeli, Lamarfin i Malarme. Pa, ipak. njihova su, dela slična po efektu, ma koliko se ne slagali po svojim doktrinama. A da nije toga zar bi se govorilo toliko o poeziji? Pesnik, koji želi samo avanturu i otkrića duha, ipak ne piše mnogo dru kčije nego onaj ko ima u ustima samo račun i zanat. Mnogi stihovi Edgara Alana Poa mogli bi biti i od ŠeTH više no jeđan stih Verlenov mogao bi biti i Apoinerov. (Preveo Nikola TRAJKOVIĆ)

J KNJIŽEVNE NOVINE