Književne novine

OKS a

——

E E R_——-

Pred

četvrtom deonicom

Čedomir Minderović: „FILM U TRI EPOHE“;

NEZAVISNO OD TOGA kolike su i kakve naše spone sa literaturom Čedomira Minderovića, mezavimo od svih simpatija prema ovom pesniku ili uslovnosti prihvatanja njegove poetske vokacijje, izvesno je da Knjiga „Film u tri epohe“, koja je sada pred nama donekle predstavlja negaciju pesnilkoVOg namernog i kao svesmi čin izvršenog demisioniramja iz tokova sšsvakodnevice i majaktuelnije pojavnosti stvaralačkog prisustva.

Ovakvo jedno tvrđenje, međutim, podrazumeva da se između korica kmjige „Film u tri epohe“ nalaze sada prvi put obelodanjeni Minderovićevi tekstovi, I, utoliko pre, čitalac, donekle,

zastaje iznenađen kada vidi đa je reč

o jednom izboru (Predraga Palavestre) iz Mimderovićevog opusa. Još tačmije, O knjizi koja prikazuje pesnikov put od tema naše međuratne wocijalne literature do zapisa iz narodnooslobodilačko rata i, dalje, do poezije novijeg datuma u kojoj je ono duboko lično, zapisano u području momsuma, slivemo sa svetovima naizgled zatvorenih simbola tragično nezaceljenog otkrivamja stalno novih dilema koje se nalaze u konitrapunktskom odnosu sa temama pretalkanja sna i bitisanja u javi u fenomemolog:ju i suštinu moralne akcije.

U stvari, čitajući ovu knjigu u kojoj mi je mnogi tekst dobro znan, meni se nameće misao da nikako nije reč o Minderovićevom samo pojavno mzebom „filmu u tri epohe“, već pre svega, O suštinskoj putanji od poetske komstatacije društvene nepravde do osmišljenog čina akcije revolucionara u periodu između dva rata i kasnije do alkcije borca u ratu i sada do poetskog viđenja jedne nove duboko lično proživljene linske reminiscencije ma prošlost koja je utkana u poetski smisao onog tragično majneposrednijeg „okretanja ka sebi, ka svojoj subjektivnosti koja se u Ssublimmom toku me jednom povulla pred „zadatkom dana“.

Pred knjigom „Film mu tri epohe“, danas, aprila 1964. godine, možda imam pravo da izreknem verovanje da je ona ne samo, prosto, izbor iz Minderovićevog opusa, i kao takva, slika jednog kretanja od socijalno amgažovanog panoa do lirske kantilene grča čoveka samog sa sobom, već, u izvesnom smislu, i pitanje o daljim stvarnim potvrdama te i takve revolucionarne anga= žovanosti kakva je bila Minderovićeva, I koja danas, u mnogome svome vidu, deluje i kao teško čitljiv plakat, ali koja je u jednom vremenu bila nužna, celishodna i stvaralačka, uz sve svoje očigledne limitiranosti i u mmogome uslov ostvarenja situacije u kojoj je gotovo znak dobrog ponašanja zalboravljati i zaboraviti smisao jednog neopozivog i imperat:vima vremena određenog revolucionarnog „stava kao što je bio i ostao stav OVOg pesnika, i ne samo njegov. ~

Danas, svalkaiko, nije lako odgonetati vremenom zameteme tragove naše međuraine socijalne književnosti, niti je zahvalnmo na prečac donositi sudove, ali je iz knjige „Film u tri epohe“ očigledno da, ako dosta od ove literature deluje i kao plakat, istovremeno to je i sam mepresahli smisao dokumenta o borbi našeg proletarijata između dva rata. A. i tada „socijalna shema“ nije bila pravđana poetskom emfazom i tada se, ne manje jasmo, videlo da je uprkos svim pohvalama koje je, na primer Đorđe Jovanović zabeležio o „Uskoj ulici“ — nemogućno bilo\ prevideti da u toj prozi „ima mehaničkog, pa zato i umetnički sasvim neuverijivog ukazivanja na društvenu nepravdu“. | Proteklo vreme od jedne ovalkve ocene još više je produbilo ono „mehaniče ko“. Ali to ne mači đa se nesporazum olko socijalne literature iscrpljuje samo

- Jedva dalie od skice

Dragutin Tikić-Birta: „SIROTI KRIVCI“; „Otokar Keršovani“, Rijeka, 1963.

EVO MFP, još jednom, suočenog 58 književnim delom koje ne ispunjava osnovni uslov svake umetničke valja-

nosti: da svojom rečju bude sam život, .

da svojim svetom bude prevaziđemi trenutak Života, izmenjena dimemzija ljudskog postojanja. I šta, zbog toga, reći? Kojom i kakvom konstatacijom

'već uspostavljeni odnos 8 knjigom pre~-

obratiti u nepoverenje prema njenom daljem potrebnom trajanju ili u rezervisanu nadu da će, možda, ova njena promašenost sulra biti osnov Muspešnijeg kretanja po terenima umetnosti? TIkić-Birta pruža materijala i za jedam i za drugi stav. ato bi, svakako, bilo najbolje sačekati njegovo sledeće delo, pa konačno videti. A u ovom trenutku, u ime tog sleđećeg dela, neka bude kazano OVO.

Tikić-Birta je za Osmov SVOg pripovedđanja uzeo dva egzistencijalna problema. Prvi je sadržan u pitanju „kako se postaje odrastao čovek“ i u DOmalo egzistencijalističkom odgovoru da

KNJIŽEVNE NOVINE

„Prosveta“, Beograd, 1964.

time alto kažemo da je reč o sveđočanstvima koja su ostala štumo i nedovoljno ocenjema, ili, potcenjena. I talkva, kakva je bila, naša socijalna literatuma između dva. rata, i kao meta mnogih por:canja, mogla je, ipak, da dokaže da nije ostala neoplođema odjekom u opštim, istorijskim, tokovima, niti da je bila tako stvaralački, misaono i emocionalno impotentna kao šito se to nelome može danas na prvi, pogled učiniti.

Upravo u ovim uslovnostmma, čini mi se, i treba damas shvatiti Minderovićčevu prozu i poeziju iz poglavlja „Uska ulica“ i „Zapovest jave“ i, možda jedđam stih iz pesme „Suton“ („U mutom se kamo močvara širi trulež & Grosovih sljka...“), u kome pesnik sasvim neslučajno podseća ma atmosferu slika Geogrga Grosa i gde goOlOVO Dprogramatski objavljuje sve što je morao i hteo da dorekme i što je dorekao u svojoj socijalno amgažovanoj poeziji i prozi: sivilo mamsardi, bedu ad imfinituum, bolest, neumoljivo truljenje u vlazi i jednom korozivnom procesu koji sve oko sebe nagriza.

Ima u ovoj poeziji i prozi đosta toga što je, rekoh, samo dokumenat, često naivno patetičan, ganutljiv, prevladan razuđenošću savremenih izražajnih mogućnosti. Ali, to što mam je danas u ovoj prozi i poeziji stramo i daleko, to je sam manir, postupak waopštavanja, ali ne i ono što je pesnika uzbuđivalo i inspirisalo. I dokle god postoje vlažne udžerice, škrofule i prećutana java vegetiranja veneričnih prostitutki i mjihova „obaveza konzuma“ (učinak?), i dokle god postoji očibodđuća stvarnost gladmih, suludih, od života ražalovanih, od sebe u nedogled odbeglih, — dotle će i teme koje su Minderovića zaolkunpljale biti „teme dana“ s tim što im se nikada više neće moći da priđe onako kao što je to činio, u gramicama wwvojih mogućnosti, ovaj pesnik pre dvadeset-trideset godina, pokazujući svoju zaljubljenost u jedmu ne-lepu stvamost očaja 1 nađanja. I svoj monlkonformizam koji na drasta tokove književnih politika.

Nezavisno od nelkih duboko iskrenih Minderovićevih uskličnika, parola, klik-

·tanja („Umorni celoga sveta! Ujedinite se! — Još nije, još nije Wasno! Okovi . „Veliko srce Đraisbva

moraju pući!“; j svih ljudi! — Veliko srce bratstva svih narođa!“; „Istupićemo svi mi kao jedan, rame uz rame, — Rame uz rame!“ itd.) koja su danas nečitljiva ali, izvesno, determisana vremehom i orlijentacijom pisca i zato shvatljiva i podsećajuča ma jedmu tragičnu prošlost, nezavisno od sveg što iz ove kmijige progovara kao parola trenutka ili dnevnički, subjektivni zapis partizana, borca, čija je akcija sama ljudska hmabrost, moralni i politički čin, nezavisno od wvega što je kao pesma podatak jedne pesnikove subjektivne istonije — u celoj knjizi „Film u tri epohe“ prisutna je jedna mueditativna seta mad «„šdšporim, neumoljivim mproticanjem godina, mad rušenjem belega onoga što se volelo i htelo da doživi, celovito i smeono. Mislim da je ova nostalgija za proteklim u nepovrat, naličje onih simbola koje srećem u Minđerovićevim pesmama pi-

sanim za vreme boravila u Imdiji, u tom,

za mene, najznačajnijem delu mjegovog opusa, pre svega po tome što je najličnije doživljen i proživljen, misaono

najkohereniniji i zreo a zato najot=

pomiji prema zubu vremena, da upotrebim ovu „preciznu i bamalnu metaforu. Tako je Mindenovićev odziv ma pozive jave za sobom povlačio mposledice proistekle iz jedme #jobjektivno

se čovek, odmastajući, razlikuje od deteta „po zlu koje se u njemu gomila“. Drugi problem postavljen je u obliku legende o Usudu i čoveku kome je prefežak sopstveni predodređeni „životni krst koji nosi, i u obliku sasvim dijalektičkog poimanja da je najlakše i najsnošljivije sopstveno životno breme, da je najprihvatljivija sopstvena sudbina. Konkretno razjašnjenje ovih proble ma poverena je bizarnom, „mučnom, prljavom i tragičnom ljudstvu (dešperatera, fašističkih izbeglica i zarobljenika) u austrijskom gradiću pred kraj drugog svetskog rata. Time je nađena zahvalna podloga za bizarnu, mučnu, svakako tnagičnu storiju o jadu ljudske besmislene izgubljenosti wu životu previše bunovnom da bi bio vredan, previše zagađenom zlom da bi

bio čovečan, time je stvorena dobra

mogućnost za stoičku poemu o čoveko-

- vom ništavilu u trenutku ralnmog (i ne

samo rainog) haosa kojem se njje mogao odupreti, Ovome treba „dodati i

možda

ČEDOMIF. MINDEROVIĆ

imaugurisane konformističke društvene situacije, ako je on sam bio, u &tva– ri, sasvim daleko od! saznanja svih alkuelnih „pravila igre“ koja obezbeđuje privid ili stvarnost građamski mirompomazanog javnog uspeha, u naknadu za to, njegov poefski čim mosi pečat doslednostti sebi u suočavanju sa životom, sa svojim stvaralačkim mogućnostima i imperativom moralnog i poetskog viđe= nija sveta.

Ono što je, međutim, jasno iz čimjenice pojave ovog izbora Mindemnovićeve poezije i proze — jeste i to da racionalno konstruisan program odsustviovianja mora da bude poreknut osećajnim pozivom koji pesnik sebi upućuje da bude prisutan. Možda baš zato — ovaj izbor onoga što nam «je već bilo znano, obavezuje pesnika da se dorekme onom svojom rečju koja neće ostati bez odjeka kao, na primer, njegov romansijenski pokušaj, „Poslednji koktel“, već koja će biti neporeciva ljudska i umetnička evokacija savrememog čoveka, suočenlog sa sobom, uznmemirenog pilanjima i rastrzanog između verovanja i Kklonuća. To bi bila čebvrta, majteža, najodgovornija i, možda, ljudski majdublja deomica jedmog puta koji još nije pređen.,

Branko PEIĆ

Čovek

Živojin Pavlović: „KRIVUDAVA REKA“; „Nolit“, Beograd, 1963.

kao elementarna jedinica života

ČITAJUĆI „Krivudđavu reku“, zbirika pripovedaka Živojina Pavlovića,

· nametljivo mi se nametao uhisak da jc

ovom iMnjigom „pisac želeo da napiše delo koje će biti naša analogija „Crvene konjice“ Isaka Babelja. Kad ovo kažem ne mislim toliko da je Pavlović nastojao da svoj literami „postupak. približi postupku Isaka Babelja, da mu je „Crvena konjica“ služila kao teh= mički uzor. Om je, imam mwtisak, želeo da fenomenu revolucije i čoveka u njenim memimim RWomešanjima pristupi sa ikoncepcijom. sličnom. Babeljovoj, pa je zato i vremenski i tematski wvoje priče ograničio na one dane koji su došli meposredno mosle pobedomosnog okončanja rata, kad je trebalo bramiti tekovine revolucije, obračunavati se sa razbijenim ali podmuklo skrivenim mneprijateljom, kad je trebalo učvršćavati njenu vlast. Međutim, dok je „Crvena konjica“ umetnička projekcija doživljenog i ima kao meposredno svedočanstvo učesnika u opisanim „događajima čazr žive i autemtične hronike, Pavlovićeve priče, lišene te nezamenljive privlačno= sti autentičnog svedočamstva, začele su se kao meka vrsta intelektualne konstrukcije kojoj je tek piščeva kreativmost, njegova pripovedačka umešnost, morala da da onu nužnu meru autem= tičnosti bez koje bi se teško doživlja vale drukčije nego kao konstrukcije. Junaci Pavlovićevih priča su mlađi skojevci, milicioneri, pripadnici wslužbe bezbednosti koji u miru vode opasni rat protiv razbijenog i prikrivemog neprijatelja. Pisac ih najčešće posmatra: u trenucima čekanja „koji prethode altciji, na zadatku, u sukobi sa bandom koji je čest povod manje ili više naglašenog sukoba među mjima. U trenucima nervne mapregpnutftosti, kad se u pritajenom, strpljivom i neprijatnom čekanju ofkriva prošlost, kad se suočava sa onim što se doživelo, kad se

'tanujem, na Dunavu. U ostrvu. Duboko. U katranu, čamca zamoći miš noga. Prognana devojka zaljulja mi oko,

pa smo u svom, leglu, ko dva, bela roga.

Nad nama Mars gospođarni

i konopac se tankog veša suši, Kad. ie riba vrela i nama se pari, pa ujedamo jedno drugom, uši.

Slobodan . MARKOVIĆ

Pas neprijavljen, maš je čuvar. , Sve što smeta građu naš je paravan, Ujesemn, od kamti podignemo duva,

i krčazima ukrasimo stam.

Ponekad, je tu i provalnika skup. Svih onih koji se vraćaju da počnu, još jednom, život ma koliko skup

i uživaju da minu, kroz noćnu

- Prijdya · Dorayka bot

stravu ostra gde brođ, Sovjeta mine i gde rumunski lađar mame kapom... I cormomonski, i onaj iz Budima

koji je ukrašem, sa violet mapom.

Tetovirami smo mi svet. Kroz tamu. naš je lak, život. Čuj kako gntare kijaju bedu.

Zaavide nam, zbezde. Mi smo kad, lame mrak spremmi umreti po redu.

Jer naš je grob tu gde se i život vozi, na Adi iza kafilerije. Razdragano u proleće mašu mam, matrozi

i bacažu boce na obalu periferije.

Kanal nas vazdvaja od, dresiranmog grada, gde je Yyed, predmet ma Univerzitetu

i gde se me radeći studira, smisao rada, al' ne ma gradilištu, ni ma. kamionetu.

Samo meka se ne čudi došljak. Plamen

vw očima mašim, skuplji je od zlata.

Krvaov je maš znamen. : Mi smo časni u ratu, pa, došli, il ne došli iz rata!

oprobanu, alli još uvek uspešnu tehniku fragmenta, tačnije sličice, Pisac uporedo prati kretanja, doživljaje, reagovanja i ponašanja nekoliko ličnosti, ostavljajući da poslednje stranice knjige, da ti poslednji akordi, sve povežu, da dopune nedđorečeno, da objasne sve tokove radmje i da MKvalitetom svoje završenosti valorizuju prethodan postu-

' pak i sve o čemu se pisalo.

Prilika je, dakle, bila tu. Ali u ovom kratkom romanu gotovo sve

DRAGUTIN ILKIĆ-BIRTA |

odaje utisak krajnje neđoživiljemosti, sve se manifestuje frapaninom meiskazano= šću. Pripovedanje nije ni zadatak, ni težnja, ni želja, čak ni cilj; pripovedanje je najčešće ijsforsinano verbalno ispunjavanje stranica. Kad se, zbog toga, pojave momenti očiglednog „nameštanja“ ljudskih odnosa i situacija (kao što je to slučaj s ljubavnim paremjem tri devojke i dva mladića na štalskoj slami) — onda to ne iznenađuje. To samo sneveseli jer je ova neuverljiva nakazna liubavma igra zapravo okosnica svih tragičnih zbivanja. Mnoge nemotivisanosti, proizvolinosti i nesavladame slučajnosti ubeđuju, dalje, da pisac treba još mnogo đa uči. Nemogućmo je, recimo, ne postaviti mu pitanje: zna li on kako ljudi postaju ljubavnici? Ne zato što je neuverljivo da ljudi postaju ljubavnici Omako kako su to postali Mina i Petar, već zato što je tim pitanjem nužno ukazati da je potrebno mnogo spisateljske, stvaralačke pažnje, stvaralačkog (humanog) odnosa prema lmjiževnim jumacima onda kad se iz stanja bolnih nesporazuma i siraŠnih duševnih ispaštanja prebacuju u (prirodno) stanje životnog bahamnala, telesne radosti, ljubavi. Ovako kako je učinio, Ilkić-Birta }e svoje junake degradirao, poneo se prema njima ne\ očekuje ono što će se doživeti i kad Je duboko prisuina istina da zadatak va> lja obaviti, javlja se misao da treba preživeti po svaku cemu, i ona se kod raznih ljudi različito mamifestuje. Te raznolike manifestacije, međutim, Pavlović ne gleda kao izopačenja čak ni onda kad bi se mogle tako posmatrati. On čoveka u ovim mpričema vidi kao elementarnu jedinicu života u kojoj nagoni i osobenosti individualnih ljudskih priroda snažno prevazilaze i prigušuju sve ostale ljudske elemente. Pavlovićevi junaci najčešće, mada ne uvek, lišeni su primesa ideologije, svesti. Njima rukovode osnovni životni imstinRti, češće krv nego razum. Posmatrajući čoveka u njegovoj prirodnoj svedenosti na osnovne elememte želje za opstankom, u nagonskoj pobtčinjenosti prirodi, Pavlović kontrastira, ponekad i u istim ličnostima, blagost i surovost, memilosodinost i plemenitost, neustrašivo drugarstvo i egocentični oprez, razmet= ljivo slavoljublje i duboku „odgovor= nost pred istinom.

Mnogostruka razilaženja njegovih junaka u situacijama u koje ih dovodi natopljena su snažnim dramskim intemzitetom; u želji da svoJu priču što izrazitije dramski akcentuje Pavlović je svodi isključivo na one elemente koji pomažu da,se dramska aukcija odvija bez zastoja, naglašava samo one podatke koji posmatrani odnos upotpunjuju ili fiksirani sukob omogućuju. Pavlovićevi tekstovi izrazito su lišeni psihologiziranja; on se zadržava isključivo na pejzažu u kojem se ličnosti kreću, na fizičkoj akciji koja se u tom pejzažu odvija i na dijalogu koji nosioci alkcije među sobom vode. Čak i tamo gde se naziru „blago naznačeni psihološkog senčenja oni su dati posred stvom škrte , medorečene deskripcije (na primer, završetak mpriče „Vetar“). Pisac svoje junake me analizira, ne pokušava da dosegne korene njihovih postupaka. On ih samo prikazuje, prigušujući Svoj emupcionalni odnos prema: njima, fiksira ih u ovlaš ali precizno skiciranom miljeu i daje odbleske sećanja koja igrom „asocijacija pružaju priči najnužnije elemente da bi događaj u njoj ispričan postao zaokružem i reljefan. Pisane kratkom rečenicom, funkcionalno ogoljene do najosnovnijih elemenata, Pavlovićeve priče su, međutim, izvanredno precizno kadrirane. Da bi dobio u dinamici Pavlović brzo smenjuje- kadrove, ukratko mnaznečava mesto radnje :i odmah-pristupa ljudima. Mada ponekad deluju kao skice za neki obimniji pripovedački zahvat nje-

govi tekstovi ipak se doživljavaju kao zaokružene, ·celovite literarne strukture,

U toj.·« nemilosrdnoj svedenosti na ono što je najnužnije da bi priča mogla da opstane kao Književno ostvarenje, kao sračunat kontrast javljaju se elementi blage poetizacije. Međutim sažeti metaforični opisi pejzaža, koji bi po svojoj prirodi više odgovarali nekom poetskom „romanu, funkcionalno se uklapaju u Pavlovićeve zgusnute pripovedačke zahteve i nameću se kao jasan kontrast dinamičnoj akciji. Pavlović takođe rado pribegava posrednom opisu koji se doživljava kao razblažujuća prevlaka preko mjegovih škrtih muhških fresaka. („Sunce okrvavi nebo a senke se izdužiše. Osećao je toplotu duž celog tela.“ Ovim rečima počinje jedna Pavlovićeva priča. Čitalac je uveđem u događaj sasvim druikčije neBo kad bi pročitao da se spustio sutom i da je čovek ležao na zemlji.) Ta previlaka, narušavana drastičnim podacima, nameće se kao blaga protivteža grubim muškim dramama i doprinos» da se nad ovim tekstovima nadnos! senka izvesne nežno surove oztračenosti.

Dušan, PUVAČICĆ,

odgovorno. Ili asnmovi gospođice Donal= dimi. Oni su sasvim besmislemi i to zato što je sama ona (kao književni lik) besmislena. Tu ne ostaje drugo nego da se pomisli kako se pisac, između ostalog, koristio banalnom #probi« tačnošću — škakljivim „snoviđenjima prestarele devojke. Najkarakterističniji primer odsustva veze pisca i nje= pgovog fiktivnog, imaginativnog, sveta jeste lik Poljaka „Adama. Njegovo naivno „razumeti znači oprostiti“, njegovo/ludilo, ceo on kao da je preuzet iz grozomom:h priča o avetima. Građem da bude uznemiravajući simbol nestalnih i poremećenih ljudskih savesti. om se u finalu romana „spontano“ pretvara Yu frankenštajnsku gričko-veštičju Kkre= aturu, koja plaši čedne wusedelice i samrinijke, palikuće, uništava živote i proždire sudbine kao orkan krhko rastinje. i

Sva slabost ovog romana sadržana je u tome što je autor skicu prezentirao kao završeno delo. To je nepotrebna podvala svoje vrste; ne čitaocu, jer se njega tiče ono krajnje, a to krajnje je neuverljivost; ne ni kritičaru, ~ jer ovaj, sa svoje strane, ima mogučnosti da ne primi rog za wsveću; to je podva– la sebi samom iza koje, bre ili posle, ovako ili onako, stoji ili će stajati jalova parada praznih reči i ogoljenih

rečenica. aa Dragoljub S. IGNJATOVIĆ

elementi –