Književne novine

O OI A n IO par GRRR RA III RIRJZI II JPIEJSURIJRRI UI Jun JIE Ia 2 ani a JI III piar 5 za zr zr DY zh Yzzh zi" RIINJER IJ REEF papu uzana

O

re ZG — ia

x—.—_——_ II O. poreza.

S —_——

Alesandar PETROV

ostoje pesnici koji lete iu lancima,

koji lete visoko i svoje lance nose

s mnogo lepote. Ali to me znači da bez lanaca me bi leteli više i ne znači da su lanci alribut lepote. "To je bio Stendalov argumenat u polemici s klasicima. A slika lanaca može se shvatiti i zamisliti ma više načina. Sten dal je mislio na norme koje suiklasičari stavljali pred pesnike koji su pisali tragedije, na norme ikoje su bile pesnicima spolja nametnute, koje su sputavale pesnikov duh i ograničavale šlobodu njegove mašte, vezujući je za jedno mesto i uskraćujući joj nesmetan let u vremenu. Pesnici su se oduvek suprotstavljali normama, iz tih sudara prskale su varnice, duh poezije iskradaoc se iz volšebnih ikrčaga trostruko začaranih, izranjao iz podzemlja, domogao bi se uvek kapi nasušne vođe i s ireskom se oslobađao okova. U ime oslobođenja i Mkaoi megacija određenih normi rađane su skoro sve poetske škole, svi pokreti, sve pobune i uskrsnuća. Ruke poezije skoro se ne mogu zamisliti bez lanaca ili bez tragova: od lanaca koji su zbačeni.

Pri određivanju suštine poezije često se polazi od morme, najčešće jezičke i gramatičke, ali i etičke i estetičke, racionalme i gnoseološike. Poezija je skoro jednođušno definisana kao odstupanje od norme, kao nešto što normu dopunjuje ili je bit poezije u onom što je od norme uskraćeno (Kzoče). Pojedine stilističke metode zasnivaju svoja ispitivanja na tako shvaćenom fenomenu 'po~

Jene. au

POVODOM RIME

normativni jezik u tim oblicima:i sistemima uizvesnoj meri izlomljen i preinačen, da se tim sistemima i oblicima iz:jezičkog materijala istiskuje zvučnostida se jezički materijal ritmički organizuje, eli meni se čini da se pesnik oblikom prvenstveno naovužaya sam mprofiv sebe. Oblik je mužnost suprotstavljena pesnikovoj slobodi, ali izvam mužnosti Slobode i nema, ona raste u okvirima nužnosti i otkriva se preko mje. Pesnikova originalnost mne poništava se u određenim oblicima već se, naprofiv, najizrazitije u mjima mamifeštuje. Pesnik se oblikom bori protiv sebe, stilizuje svoj plamen i iz emocionalne gromade inutrašnjeg života kuje zžlainu žicu. Poezija raste iz iskušenja, trpljenja, iz stega i okova, iz zazidamosti, ona je često izraz očajnika Koji se bori, ili izbija iz teškog, dugog, upornmog suprotstavljanja, poezija slobodu ostvasruje pod krstačom i u lancima, a iclblik je, večita poetska mogućnost za sudar 5 unufrašnjim silama. Oblik. je velika poetska inspiracija. Istinski umetnici nikad nisu bežali od poetskih mormi i nužnosti, a modđerna poezija (Bodler, Malarme, Valeri) i počinje time što je lavu romantizma wobuzdala mpoetskim zakonitostima i klasičnim struktursma, što je plahoj emociji suprotstavila inteleki, neobuzdanosti analitički duh.

Ako se pesnik. već odlučuje za obljk, ako se ne prepušta samome sebi, ako se protiv sebe ne bori bez ikakve pomoći, ako sam ne stvara svoje norme, ako već oblikom sputava svoj duh da

|

LIKOVNE PRILOGE IZRADIO SLAVOLJUB BOGOJBEVIĆ

etskog (Leo Špicer), a svoja ispitivanja počinju tamo gde jezička norma kao takva prestaje da važi, gde je ona poreknuta ili izmenjena, a što je najčešće otvaranje puta novim jezičkim normema. a

Ali kada se poezija OP Sa Saba panje od normi, čak i Mao. devijacija u odnosu na jezičke norme u određenom vremenskom trenutku, polazi se od toga da su norme nešto što je izvan poezije, od nečeg što u svojoj biti nije poetsko. I mada ie jezik jedinstveni međijum poezije, i mada” se poezija ostvaruje isključivo ı rečima, sam jezik, u svojoj gramatičkoj i sintaksičkoj struktuiranosti, u svojoj normativno) struktuiranosti, od poezije je veoma dalek, Pitanje je da li se uhkidanjem gramatičkih i simtaksičkih mormi tvori poezija, da ]i se to može uzeti kao pravilo, ali je sigumo da se, i u okviru normi, jezik podvrgava stvaralačkom procesu, da se na jednom od svojih planova, ne samo na gramatičkom i simtaksičkom, čak je to znatno ređi slučaj, prinačava i transformiše, prestajući da bude jezik saopštavanja i isključivo misli, već jezik sugestije, naslućivamja, afektivni i emocionalni izraz, ritmički i tonski materijal, pojavni vid posebne i nove realnosti.

Poezija jeste odstupanje od mormale, jezičke, misaone, alfektivne, izgražajne, saznajne, ali se ne može reći da je svaka normativnost tuđa poetskom duhu, da se poetski duh, fenomen poefskog, karakteriše time što je megacija svake normativnosti. Čak bih resao da je normativnost jedna od bitnih odlika poezije. Poezija se uvek odlikovala određemim, zajedničkim, opštim strukturama, Jedinstvenim i utvrđenim oblicima, ritmovima, tonskim celinama, melodđioznim sazvučjima, skoro istovetnim pojavnim, „fenomenalnim, formalnim „zakcnitostima. Poezija se oduvek podvrgavala određenim nužnostima i svoju slobodu je ostvarivala u okvirima nužnosti. Činjenica je da su te nužnosti najčešće formalne prirode, a da ih samo veliki pesnici čine suštinom poizije.

Zašto se pesnici podvrgavaju i bokoTYevaju oblicima, metričkim sistemima, ustanovljenim i nebrojeno puta ponov ljenim ritmičkim sazvučjima, zašto se

za vezani stih? Nesumnjivo da je

To. [2]

NOVINE

KNJIŽEVNE

bi se prisilio na emociju čistu i iskova-– nu, da bi iz pesme eliminisao sve što nije maksimalno poetsko, on u svojoj nameri mora. ići do kraja, odnosno podvirgavati se obliku (do te mere dok. ga ne učini unutrašnjom asuštinom: poezije, poetskim i samog sebe. dok: ga

ne ukine kao oblik spolja nametnut i

predstavi kao autemtičnu, samobitnu strukturu poetske realnosti. Neuspeh u tome nije poetska greška, nije poetska negacija norme, mije poricanje pra-

vila u, ime pesničke mekputamosti, već pred „samim ” sobom, poetska „nemoć, To nisu greške

koje poeziju čine poezijom, greške prema onom. što nije poetsko, već greške u samom predmetu.

Isto je i sa rimom. Rima nije nužan preduslov poezije, rima se iz Mpoezije može isključiti bez ikakvih posledica, rima nije kvalitet poezije, ali nije ni greška poezije, nije poetska „greška. Može se kao relativno tačma uzeti misao Branka Miljkovića, izražena u stihovima: „Reči greše pesma se stvara — niko drukčije nije postao pesnik“. Postoje i slučajne rime, reči se mogu privući po zvučnosti, reči se po zvučnosti povezuju i pamte, ulaze u govor za-> jedno i udruženo, ali se ne može bez namere i bez svesti o cilju, slučajno. ili grešeći, pisali u rimama, ne mogu se u pesmi slučajno rimovati samo završeci stihova, parni, neparni ili uzastopni. Rime se ne stvaraju same od sebe, rime se vezuju i traže. *

Kato što pojedini pesnici prvo vide sliku a posle dozivaju jednu jedinu meč koja je može iswazati, ili prvo vide reč a posle traže čitavu pesmu da bi tu reč dočarali u svoj mjenoj kompleksnosti,

afektivnoj, smisaonoj i vizuemoj, tako ,

pojedini pesnici prvo čuju zvuk ili osete ritam i u rečima ga podražavaju, lii prvo čuju reč i po njenom tonu, ili radi njenog, tona ozvučavaju sve druge reči. Rimovanje je stvaranje određene zvučnosti, melodioznosti, akustične atmosfere pesme. Preko te auditivne dimemzije poetske realnosti, preko tog zvukovnog medijuma moguće je dublje otkrivanje pesme, potpunija umetničica seansa. Rimovanje obavezuje i sputava pesnika, pesnikov duh se pred rimama zaustavlja kao pred ambisom, jer dalje se ne može, sem u odjeku. Svaka pesnikova reč pred tim ponorom mora i da odjekne i da se uskladi s ranijim odjecima. Pesnikov se dah nad tim pononom vezanog Wtiha, na ivici stiha, grubo prekida ali to prekidanje mora da bude zvučno i harmonično. Ako je već" došao sam na jvicu, pred pesnikom. nema izbora: ili će da se podredi auditivnim zakonitostima rimovanja ili će njegov glas da ostane bez odjeka. Ili može da odjekuje tako da se u tim odjecima izgubi mmogo od boje i lepote glasa, ı

“ · Rima nije poetski kvalitet kada se posmatra sama za sebe. Prisustvo rima ne doprinosi umetničkoj vrednostipo=

ezije. Ako se poesnik odlučio za rimovanje, ili za ritmičku organizaciju stiba, ili za-oblik, svejedno, on je to učinio zato što je smatrao da je to nuŽno, ·ili zato što drukčije nije mogao. Ali ako su akustičnost ili gritmičnost elementi poezije, ako su vidovi, dimenzije poetske realnosti, oni (doprinose ili ne doprinose kvalitetu pesme, eni se mogu vrednovati. Ti elementi, kao i Svi drugi elementi, mogu biti Jaka ili slaba strana poezije,

A merila za to. vrednovanje daje sam pesnik. Alko se pesnik u poeziji odlučuje za izvesnu mužnost, za bojedine norme, onda se on po toj nužnosti i bim normama vrednuje. Disharimonične, tvrde, neakustične rime mogu biti poetski kvalitet kao i najzvučnije, najskladnije, zavisno mod cilja koji je pesn:k pred &olbbom postavio, zavisno od onog od čega poeziju gradi. Poetski promašalji oduvek su postojali, pojedini čitaoci poezije su ih uvek primećivali i do krvi su ih boleli ti promsašji. Promašaji prema mormama ikoje je pesnik postavio pred sobom isto kao i proma-– šaji u izboru normi. ?

Nije uvek visoko umetlničko dostigmuče u ostvarenju.cilja kojem se pesnik upufio, u savlađivanju prepreka Kojima je svoj put mpreprečio, u oblicima koje je uzdigao do poezije, u zvučnom jedinstvu. Nije uvek mi promašaj tamo gde se to mije uspelo, čak se taj promašaj mogao Zbiti i kod velikog umetničkog dela, Pesnikove lične zakonitosti Wojih še držao jesu merila ocenjivanja, ali nisu jsključiva i jedina. I norme se vrednuju i umufrašnja pesnikova magma u odjecima i sazvučjima da gubi od svoje lepote, tonalnosti, da gubu u svojoj istinitosti, ali u poređemju sa siromašnijim glasovima. čak kada oni i odjekuju “ivmo, on zviuči moćmo. Pesnikov glas i u lancima može visoko da sc diže, ali zašto Jance proglašavati za iwrila? Zašto greške proBlašavati za vrlinu? Pešnik se okiva nužnostima, normama, pravilima, sištemima, ali zato da bi ih preobrazio u krila a ne da bi ih poneo kao Jance.

Posle dugog uticaja madrealizma u našoj Ssevroemenoj poeziji, koji je dosledno megirao poetske morme i oblike. koji je ritam u jeziku zamenio ratmom u slikama i acocijacijama, „prisustvo klasičnih struktura i težnja a ritmičkim ecelinama i rimovanjima ostaje sve očiglednija. U poeziji vaskrsava distih i dugo zaboravljena. uzastopna rima. Nekoliko pesnika taj preobražai vrše tako izrazito da se dobija utisak da oni daju osnovni ton našoj savremenoj 'poeziji, utisak da mastaje vreme rime a ne slobodnog stiha. Vreme zvučnosti i muzilkalnosti može da bude samo za one pesnike za. koje je to vreme njihovo vreme, kkoje odgovara njihovim izražajnim muočima. Ali ne za one koji se i bez rima u jeziku prisnmo snalaze, za koje rime ns znače izražajno sredstvo. Poetika greški, shvatanje da su greške i u rimovanjima pravila mpoezije, da takve greške mikako ne mogu da utiču na vredmost poezije, da auditivna dimenzija poetske realnosti mije presudna, može pogrešno da stimulira mnoge pokušaje. Istmska poezija mne 'ustručava se pred poetskim mormmama i ostvaruje se u njima. Ali vreme normi, kao ni. vreme rima, ne postoji, već samo vreme boezije.

\

| MAKS-POL

FUŠE

ROĐEN JE' 1913. godine u jednom malom pristaništu na atlantskoj obali, 'Tridesetih godina organizuje sa Alber MKamijem pokret socijalističke „omlađine u Alžiru. Svedok beđe alžirskog marođa, on beleži 1936. u svom dnevniku: „Kad će se najzad pobuniti ovaj narođ?“, da bi 1958. izjavio: „Alžir je naša savest“. 1938. piše poemu „Zaazeće Barcelone“ (od pmstrane frankista), đa bi je 1961. posvetio „onima koji podnose, u jednom 'nepraveđdnom ratu, mučenje u Alžiru“ kao i da bi 1968. bio među prvim potpisnicima manifesta protiv ubistva. Hulijana Grimoa. Kađ je pala Francuska 1940. on je kazao reči ohrabrenja: „Mi nismo pobeđeni osim vojnički: duhovno, mi smo uvek pobednici“, a 1958., u frenutku Kolonijalističke ıiterije, postavio je Francuzima ovo pitanje: „Je li civilizacija Francuske na vrhovima bajo-

neta, ili na vrhovima duha?“

Pored knjiga koje je napisao, n je stigao da bude osnivač revija, otkrivač novih alemata, istraživač, putnik, etnolog, predavač, i već deset godina govomik na televizi, gde, istovremeno, ili naizmenično, tretira najraznovrsnije teme iz oblasti života, umetnosti, literature ili muzike.,

{enu mi i Svilmnju

U poeziji, Maks-Pol Fuše često napušta pisanje poezije da bi se posvetio iraganju za poezijom. Poput Malarmea, on izjavljuje: „Svakog dana sve više izgleda da se poezija slaže samo sa tišinom“. Pošto je u mladosti objavio nekolike zbirke, kao na primer: „Duboki vetar“, „Granice lju= bavi“, on pristaje đa tek posle miza godina objavi samo peđesetak poema koje sačinjavaju „Ostaje tajna“ (1961). Ali poezija se malazi svuda prisutna u tom delu, ona ga prožima, oživljava, daje mu zamah i ođjek;: ono se njome takođe objašnjavaš. Kađ Maks-Pol Tuše govori ili piše o umetnosti Inka ill Tmdusa, on to nikađa me čini samo u svojstvu istoričara, nego i u svojstvu pesnika; on opeva više mego što opisuje, i razmišljanje je uvek praćeno i o5veženo Mmađahnućem. Otuđa i uspeva da nam približi ono što mu je blisko, 1 da zavolimo ono što on voli.

ačke mraka. Je PP To drvo što drhti

Jesu li od, drveća ili od

korala ove šume

Tu besni vetaY a, da me pokrene mijedam list A da izvor me zaplače miti ptica uzleti

Moje oči zatvorene vaš pogled, je zatočenik moga, Bdi crkva u mraku sama, kao ovca, | li Čuvaj se usmula moja predela kroz koje prolaziš

Krhkosti jedara varke užadi

Najmanji jedrenjak. napušta luku bez objave i znaka Lanci zatvaraju. ishodište i majdužeg puta, | Vidiš kako se pomeraju steme i vidiš kako plivaju gore

U zemlji u kojoj si oblak je

jedino mepomičam

Nema. ničeg samoniklog sve je odnekuda, došlo Ti ulaziš u mesta koja maseljavaš svojim, koracima

Vekovi plačkaša wapravili su.

od, noći krčevinu,

Čuvaj se usnule moja od obale i od, livada

One vrebaju tvoje pokrete ti pokreneš vuku ti ih pokrećeš „o

' Jedam vrh te sledi kao pas oborenih, ušiju . Oblici na tvoj dah se Yastapaju Jedna palata te prati i daljine dotrčavaju. Jedan cvet se uzdiže prema tebi na Krilu, od, miTi50, Čuvaj se spava kYmatoš i spavaju, mornari

Date će Barcpi0np

& rančice bademova polomljene u moći od kradljivaca u vrtovima plodnim,

svi cvetovi pak, oko vaze

latica po latica

kao ljudi slobode pred, židom,

meka. vaši pokryadeni bademi budu zrna za vaše krodljivce meka srdžba bude vaš plod

srdžba, sama. srdžba,

Vene iz kojih, je istekla, krv ubijene grame Setite se Dankana napredujte uwuspravite se wu, umu ubuduće bi ste

znaci mašega, života,

prema našem, zaboravu, sudiće se verolom.stoD prema, našem, sećanju naše dostojanstvo prema mašoj veTnosti Đomos

Ponos masuprot otmicuma,

Kad mislim, ma, tebe Pablo ma. tebe Sančesu, ma, tebe Luise

ma tebe koji si svirao ma,

trubi

u, veselim, družinama međeljom, ma, tebe koji si igrao Thisthulari

w selima zemlje Baska

~ ma tebe koji si rđavo pevao camte hondo ali znade umreti za pravednmu 'pesmvu, na tebe druže moj Fenolare koji si bio početnik u mormarenju, a sada spavaš pod snegovima, Asturije Fenolar sa kime sam ispijao likere od, onajsa po krčmama.i delio ženske iz sumnjivih četvrti,

Sarđana slobodnih, ljudi coetanje bademova, ko misli da vas prekine? Vi ničete na obali

bi se ponovo Trađate u baštama,

devojke đižu ruke k suncu,

kora drveta puni se mlekom tvrdim ı Ni sazreate \ubijemo cveće

pesme glasnije

pokreti snažniji

legenda nova

Nijedna suzža,

svđžba.

Srdžba oma. koja ima · lepo lice a:

[3 altyazza Syazı

Čutaćemo do tišine -

Nijedna tica mije kriva Za nemir mažih srca

Noć nije odgovorna ·

–

Za naše dane niti smrti

Postoji samo velika čedmost TI stubovi u, pokretu

"AT ravnice podvlače Našu, samoću svojim, žitom.

Preveo

KMomnen BBČIROVIĆ