Književne novine
maske. lica |
ko umete da vidite sliku onda
ćete je i zavoleti. Ako uz to vi-
dite da ona prestaje da bude sli-
" ka i počinje da ulazi u život uopšte, a i u vaš život, onda ćete biti prinuđeni da govorite o njoj. .
Eto, tako smo i mi bili stavljeni pred svršen čin prošavši kroz prvi i došavši do drugog stupnja OVOg motivnog određivemja odnosa prema slici i bili prinuđeni da govorimo, makar to što ćemo reći o slici Ingrid Lotarius Mira Glavurtiča bilo i sasvim skromno mišljenje čoveka u čijem je životu ta slika bila deo njegovog sveta.
U slici „Ingrid Lotariu: « (neka nam bude oprošteno što ćemo ime ove naše ljupke savremenice uzimati samo kao simbol), u toj slici, dakle, nameću nam se odmah dve stvari: lice lepe Ingrid i prostor iza zida (što jedno s drugim čini celinu), prostor nepoznat i zatamnjem kao prošlost ili, još bolje, sumaran i neodređen kao budućnost kakvoj ne težimo. .
Prefinjena i umna ličnost, kakav Je slikar Miro Glavurtić, nije mogao da pronađe pogodniji olbjekt svoje vizionarske pažnje u čiji bi portret stavio svu čar i Sudbinu SVOg sveta od Omog koji je već odabrao. Taj svet kod Mira Glavurtića okružem je slubnjom i neizvesnošću prostranstva, po kojem, strogo određenim zakonima nekakve božanske mehanike lutamo, uvek u težnji da se oslobodimo krutosti, gospodarstva i torture pravila, ali nikada ne uspeVvaiuči da ostvorimo svoju pesničku težnju. Ta težnja ovde je svedema ma pitanje slobode, neograničene, beskrajne naše slobode u prostoru. No, ova sloboda u čoveku-pesniku u stvari je avanturistička i anarhistič ka, ali isto tako i pokretačka misao jer teži ka memogućem, pošto je njen jedini tabu: nikom i ničem me biti podređen. 'xvek samo svoj i sa samim sobom svuda i na svakom mestu. TĐBežati od ovog sada u ono posle. Leteti u svim pravcima „odjednom i istog irena biti na svakom mestu. Kao vdiolšebnici iz bajki zaboraviti sve okvire i granice našeg Žživota-trenutka, pokidati sve lance životaropstva, pa tako svemogući i neprimetni pustiti se beskraju koji nam se uvek čini da je neponovljiv i da ga nikad mećemo dostići u njegovoj Večnosti, U samoj stvari to je divni privid pesnika-deteta isto kao i pesnika-filosofa, koji su doduše istovetnas bića samo suprotno polarizovana. .
Tu slobodu lu svoj svojoj lepoti čežnje, tu mjemnu sputanost i ograničemost, podmuklim zakonima, što su simbolizovani u sivoj boji zidova s tamnim prozorima, naslikao je Miro Glavurtić. "Tamo iza tog-zida, što nas svojom arhiiekturom podseća na ubilački srednji vek, na inkviziciju i tamnice — tamo še prostire plava pustinja, čiji naš bla= go istureni brežuljci mame svojom fos= foresceninošću. Moć zida je kobno i đavolsko gospodarenje nema samima, jer je on granica između nas i ostalog sveta. NJemu, tom svetu daleko od nas, inače, pripada sva sloboda viđenja našim zavidljivim očima i našom sanja=lačkom glavom, dok je nama samima ta ista sloboda uskraćena. Mi smo osu đeni na tavorenje s ove strane zida, u večitom društvu otpadaka života, amozinih i dotrajalih oblika civilizacije i svega onog što nam je darovala „ne“ zahvalna i „nasilnička” sređina u kojoj smo.
Ipak, za utehu, ostavljeni su nam neki teški i tamni prozori kroz koje možemo samo dg vidimo šta je s druge strane, tamo gde nije naš život sada, dakle sa one udaljene strane života. Ali, kao opijeno mesto na telu na kome će se izvršiti osećamo od tog sveta, ne možemo da učestvujemo u njegovim zbivanjima, ne možemo ga osetiti svojim čulima, i zato je om sva naša umna težnja, sav naš bol, neostvarena sloboda i večnost!
No, vratimo se na lice sa portreta, na lice Ingrid Lotarius, na — naše lice.
Svaki je čovek -— hteo on to ili ne — pomalo Narcis, pa ma koliko to on skriva ili, čak, i ne bio svestan OVOS osećanja. Na licu sa slike svi bismo mogli da vidimo sebe i u ko zna koliko trenutaka u životu mi zaista i vidimo sebe takvm kao što je ovde naslikano. Nesreća je u tome što gotovo nikad nismo sasvim sigurni da smo baš takvi, pa, kao u snovima koji su u DOčetku lepi, a pred kraj se desi nešto stravično i ružno od čega se i probudimo, jedna strana lica nam je zahvačena bolešću, krastama i nekim sitnim plikovima od vatre. Ta bolest, ta jedva malo nagrizena i osujećena lepota našeg lica, predstavlja onaj zadržani i neiščileli smisao za realnost u kojoj smo; ili koja u snu punom zadovoljština dođe da nas ubođe nožem ili gume u provaliju dok smo. mi bespomoćni i nejaki da se 'odbranimo. Svi smo mi, dakle, lepi, Svako za sebe «li, ipak, duboko u našoj svesti kljuvi nam Đmnisao da imamo i mana. I zato, najčešće, i ne stižemo daleko od. ovih, jer su nam one feže, iaso ih je manje, zbog, čega njihov pečat dublje i sudbinskije Oosććamo. Drugim rečima, najveći deo svog života posvećujemo sopstvenim neđo=
6 ·
operacija, mi ništa ne '·
TUŽNI OSMEH VEČNOG USPEHA I TRAJNOG NEUSPEHA
stacima. Oni vladaju nama i zato bi se moglo reći da mi živimo od svojih loših osobina i od bolesti.
Lice Ingrid Lotarius, dakako, naše je lice. Ali, zamenimo sada izraz „lice“ izrazom „život“ i shvatićemo da je sve isto i u tom slučaju kao gore rečeno.
Povežemo li sada onu pesnikovu teŽnju za slobodom sa našim licem, odnosno s našim ovđašnjim životom, koji je samo hiperbolizovani skup nesrećnih i ružmih kombinacija, vidićemo da je ideja bekstva na svom mestu. Čovekpesnik će uvek nositi duboko u sebi tu ideju, makar 'uvek — kao što će tako i biti — između njega i penušave, fosforescemtne slobode stojao zid: siv, turoban i pun vlage stvarnosti. Pesnik će uvek čeznuti da ga sruši ali to mu nikada neće poći za rukom. Njegov napor možda će tek za koji milimetar pomeriti tu strašnu gromađu koja čini njegovu tamnicu, tamo ka prostranstvu,
TEA 30,77
// //4 rj |
hi
RUŠENJE ZIDA
ILI MIRO GLAVURTIĆ
ka večnosti i slobodi, i to će biti njegov veličanstveni udeo ljudskoj sreći ili, možda, — nesreći!
To je, zapravo, i tremutftak Pesnikovog rađanja. Tu počinje mjegovo Sveopšte Kraljevstvo: u sukobu htenja i mogućnosti. Ovaj tremutak je i trenutak nastajanje dela u kojem je posto=jala težnja da se prevaziđe i uništi postojeća realnost i namesto nje vaspostavi gospodarstvo Pesnikovih iluzija, koje bi se moglo nazvati još i viša ili imaginarna realnost sveta.
Zbog tog stvaralačkog trenutka na pesnikovom licu-životu sijaće onaj tužni osmeh večnog uspeha i trajnog neuspeha u tom: poduhvatu — jer delo je tu, alije”oštala” i ona tara realnost — a baš taj osmeh vizionamski je opisao Miro Glavurtić na našem licu Ingrid .Lotarius.
Božidar TIMOTIJEVIĆ OVA VV NU
_ POSTANE
„politika eutora“ zadobila je no-
vi poen Fordovim filmom „Co vek koji je ubio Liperti Velansa“. OvaJ film pojavio se da lučvrsti uverenja kako izvesne autore ireba neizostavno pustiti da ostare. Bivalo je to već u slučaju Langa i Renosra, sada, evo, na redu je Džon Ford da potvrdi o emotivnost i Spontanost, vitalnost i meuževnost nisu sambo vrlina mladosti.
Ko poznaje Fobpdovu filmografiju naći će u „Čoveku“ sintezu „Gvozdenog konja“ i „Poštanskih kola“, njegovih prvih slavnih {ilmova. Jako je „GVvozdeni konj“ posvećen prvom zvižduku Tokomotive prerijama Divljeg Zapada bio u to vreme (1924) već činjenica, a „Poštanska kola“ još uvek prisutna legenda, onda je Ford posluživši se s Oba rekvizita, i sukobljavajući ih, vanredno dckazao kako činjenica sve više ugrožava legendu, ne stideći se nl malo da ovu neumitnost poput Home=rovih gorostasa proprati kojom lepom i teškom suzom. „Ovo je Zapad“ — kaže urednik „Šinbonske zvezde“ senatoru Stađardu, i kada legenda postane činjenica — treba štampati legendu“.
„Čovek koji je ubio Liberti Velansa“ je na izvestan način film-esej. Bsej o tome kako je vestem-žanr od američke istorije pravio legendu. Između Kruzovog filma „Karavon putuje na Zapad“ (1923) i „Čoveka“ (1962) proteklo Je BOMOVO' četrdeset godina. Mnoge teme, parcijalno obrađivane, podređivale su se zakonitostima ovog žanra. Dosad, ipak, na platnu nismo tako dobro videli put kojim „Nj. V. Zakon i Red“ dolazi na Zapad, kako to Tom Donafan u ovom filmu apostrofira.
Pord je više od polovine filma posvetio suštini američkog državnog ustrojstva, spustio se u njegovu najmanju i najzabačeniju jedinicu i Vivisecirao ga s patriotizmom i simpatijama koje se mogu razumeti... Mislio je, međutim, đa je time najzad dovršio sintetizovanje svih vidova OVOB žanra, ali su ga stvarnost i činjenica dđemantovali 22. novemibra 1963. u teksaškom gradu Dalasu!
Hoće li i jedan vestem apologeta ikada snimiti film o „Čoveku koji je ubio Džona Kenedija“ — ne znamo, ali je sasvim sigurno da bi to Ford mogao najbolje da obavi, Time bi svakako vestern-tema zadobila poslednji altord.
Zato Ford s razumnošću i opreznožšću sedamdesetogodišnjaka i mpostojamošću i hirovitošću jednog Irca napušta legendu i mit mlađe nacije dđa bi poikazao činjenicu i stvarmost u svoj njemoj egzaktnosti i neumitnosti. Zato ra-
(=: Bazenova estetička formula
svoj
·Skyomnosi smešnog
Premijera komedije „STVARANJE SVETA“ Dragutina Dobričanina
DESETOGODIŠNJICU „Zajedničkog stana“ Dragutin Dobričanin obeležio je svojom novom komedijom „Stva“ ranje sveta“. Otud razumljivo interesovane za njenu · beogradsku premijeru na sceni Savrememog pozorišta — jer, trebalo je da pokaže plodove ovog dugogodišnjeg piščevog ćutanja i usput povrati pokolebano Dpoverenje u reditelja „Aleksandra Glovackog. 'Međutim, odmah valja istaći da Do-
bričaninove ambicije nisu prerasie njega samog: pisac i dalje teži jednom posebnom žanru operetskog humora sa izvesnim satiričnim dodacima, koji je inače veoma popularan u svetu gluma=> ca-komediografa. Samo ovaj put + tematika, bar formalno, ima sasvim drugačije boje. Stvaranje našeg sveta, posebno Adama i Eve, iskorišćeno je za persiflažu u kojoj se na pojedine situacije nadovezuje „verbalna dosetka aktuelnog prizvuka. U tom pogledu prvi deo je zasnovan na komešanju smešnog i zbog toga je do izvesne mere lak i dinamičan. Ali pisac nije uspeo da dugo ostane na tom mnivou lake razonode; bez situacija i preokreta koji bi čitavu ovu zamisao izdigle u čistije sfere duha morao je da se spusti na uprošćeno i u priličnoj meri vulgar= no prikazivanje oveštalih situacija. Zato od irenutka kada je napravljen Adam pa zatim i Eva — &ve naglo pada, gubi svoj ritam, a poslednji prizori jasno otkrivaju da je Dobričaninova reč poštala nezgrapna,
Pojednostavljivanje fabule i njeno uporno, monotono persifliranje lišilo je autora mogućnosti za bilo kakve složenije asocijacije, tako da se na mno> gim mestima dobilo bledo podražavanje umesto originalnog uzdizanja ozarenog duha. . aa
Aleksandar Glovacki je „Stvaranje sveta“ shvatio samo kao goli vic koga treba razgoliti do najvulgarnije forme, Samim tim Glovacki nije učinio ništa da bi načinio predstavu sposobnu da
u potpunosti zabavi gledalište. Ovakvo, rediteljevo prisustvo je maglovito u
neuravnoteženom delovanju i kombi-
novanju nekoliko raznorodnih načina kod uobličavanja likova i situacija. Samo tako je moguće objasniti kolebanja između plautovskih (Egzaktije)-i gogoljevskih tonova (Prorok, Savaot, Poltronije i Diletant) i vulgarnosti doma-– ćih kalambura (Đavo , Inspektor Kosmopola). Uz to upomo insistiranje na svemu što je lokalno umamjivalo je iz slike u sliku, naročito u drugom činu, prisustvo ovog dela i potiskivalo ga l svet običnog i svakodnevnog. Treba li podsetiti da je u domaćem crtanom filmu „Adam i Eva“ bili daleko više rediteljske invencije nego što ovom prilikom doživeli. Glovacki je sve rešavao bukvalno, po koncepciji pet pišem dva pamtim, tako da je Sscena primala oblik estranog izvikivanja bez jasno i precizno označenih granica zakona i reda pozornice na kojoj reditelj mora-da ostavi svoj pečat.
smo
Zapravo cela 'ova predstava, pa i komad, podređeni su Miodragu Petroviću — Čkalji u ulozi previšnjeg i svemopgućeg stvaraoca Savaota. Naravno. u takvoj prilici njegov zabavljački duh i vanredna ležernost pomažu mu da bude sasvim prihvatljiv ali, na žalost, samo kao Čkalja lično. Uzalud je od njega zahtevati neke posebne načine glumačkog izražavanja ili pak koji novi manir. Uveren sam da bi Miodrag Petrović Čkalja sa malo više truda i želje uspeo da prevaziđe sebe u onom dobro poznatom i pre vremena komzer= viranom stilu odličnog zaebavljača.
Ali, bez obzira na stilska ograničenja, glumci Rkategorisani i svrstani u
ikonostasni red svetaca po svojoj telesnoj težini i funkciji uloge uspevali su ponekad da se otrgnu od mehaničkih dobacivanja viceva i da se razigraju. U tome su se najviše istakli Miodrag Deba Popović, Mihajlo Nikola Milić.
Paskaljević i
Petar VOLEK
ČINJENICA
zum madvladđava snagu, zakon nmasille, a čovek sa slabim stomakom one kol gutaju bifteke od pola metra, zato ru ža nadmiziše kaktus, a čuvena krilatica Horacija Grilija: „Pođi,na Zapad, mladi čoveče... za slavom, bogatstvom'i avanturama“, biva ponešto modifikovana: „POĐI NA ZAPAD, STARČE 1.., PODMLADI SE S NACIJOM“! } Zbog toga drugi kandidat Šimbona, Tom Donafan (Irac), koji jie WO m'šljenju većine čovek najpr'kladniji da ih predvodi u teritorijalnoj skupštini, neće prwihvatiti kand:daturu iz ličnih razloga — jer u tremutku kada se nacija ujedinjuje, a zemlja ograđuje, sve individualističke težnje bi vaju potisnute, a guvemeri i senatori postaju ljudi koje vodi zdrav razum i opšti ciljevi. Rensom Stadđard u sebi nosi progres, ne samo zato što sobom vidi zakon, Već Što ga unosi u glave ljudi. Tom Donafan će postupiti s& svojim crnim momkom Pompijem korekbno i trpeljivo, ali će mu tek Rensom. Stadard pružiti priliku da sazna za svoju ljudsku vrednost i ozakonjenu ravnopravnost. Neće slučajno prve reči iz Džefersonove. Deklaracije biti stav ljene u usta crnom čoveku. Nekom će možda zasmetati ova otvorena eksplikativnost, ali na žalost u improvizovanoj školi Šimbona stajala je slika Džefersonova kao što verovatno i danas stoji — u nekoj moderno} školi
O
e <
Teksasa, slika Džona Kenedija — dok, Deklaracija mnoge svoje stavove još ima — neispunjene.
I zato, — ko je čovek koji je ubio T,iberti Velansa? Rensom Stadard ili Tom Donafan? Onaj koji ga je' uništio duhovno, ili onaj koji ga je uništio materijalno? O kom čoveku zapravo govori Ford? Jedan je sasvim očigledno — legenda, a drugi — činjenica, –· Jedan je umro, čak i bez svojih Obeležja (čizama, revolvera, šešira), a drugi je živ i slavljen... Ali, Ford ne bi bid pre svega Irac, i pored američkog drževljanstva, kada bi legendi i tradiciji otkazao smipatije. Tom Donafan će na kraju ipak biti sahranjen s počastima, a Rensom „Stadarnd dvratiće se kasnije u krajeve u kojima je nekada tražio „slavu, bogatstvo i avanture“ i postaće — advokat.
Pord je film snimio svesno Sublimirajući svoja bogata iskustva. Očistio ga svih nepotrebnih detalja i pružio konkretnu i preciznu sliku svojih ideja. Zbog toga je pojedine akcente naglašavao do njihove pune dorečenosti i bukvalnosti. Posle rado korišćenih i eksploatisenih „super-vestema“ ili izv, „psiholoških“ vesterna, „Čovek koji je ubio Libezti Velansa“ nije osvežavanje i vraćanje klasičnom vesternu, iako mu alkcionost, i jednostavnost ne nedostaju, nije ni „super-vestern“, iako poseduje psihološku složenost i kompleksnost. To je neka vrsta PSIHOLOŠKO-ISTORIJSKO-POLITIČKOG vesterna najsšavršenijeg tipa. Me?
Ali, šta je doneo svetskom #ilmu „Čovek koji.je ubio Libezrti Velansa“? Odmah da kažemo: VESTERN, DEO DRUGI. i
Posle mita indijanskog luka i strele, lutsjućih trapera, borbe pionira s prir” dom, kopača i tragača za zlatom, „sa“ lunskih“ zavodnica, jndividualističkih duela revolvera, koje je kao teme VESTERNA DELA PRVOG: — počeo da koristi Kruz a doveli do Rkulminacije Cineman, Stivens, Stardžes, Man, Hoks i, naravno, sam Ford — „Čovek koji je ubio Liberti Velansa“ je prvi „urba“ ni“ vestern koji je za svoju istorijsku podlogu izabrao trenutak kada stačari, zevladavši slobodnim divljinama, prete da zaustave progres (ograđivanje zemljišta, stvaranje malih državnih teritorija) zbog svojih ličnih ciljeva. Zato je ovo film stvaranja i „ustavotvorenja“ država, vestern novog američkog doba. Iako ima ambijent ispunjen iradici0nalnim abecedarom ovog žanra, on neč poseduje nekoliko karakterističnih elemenata: šerif više nije tip koji impo” nuje, jer je njegova i ma čija individualistička zakonitost prevaziđena, žena kao povod i posledica sukoba više ne postoji, a dva glavna suparnika odhO50 se TOLERANTNO!! i
Po ovoj poslednjoj odluci „Čovek koji je ubio Liberti Velansa“ je jedan od NAJSAVREMENIJIH vesterma (5a" vremeniji bi mogao biti samo omaj.58š dalaskom temom), a po mnogim drugim odikama on Rkonzumira u sebi Cine“ manovu složemost, Stivensonovu ~ jčnost, Hoksovu „eleganciju, a više od svega sadrži tipično fordovsku vitalnost kojom stari Irac, sada u svojoj najpu” nijoj stvaralačkoj snazi, obeležava više od četrdeset godina svoje delo.
Emilija BOGDANOVIĆ
..02 {081 NZ
KNJIŽEVNE NOVINE