Književne novine
U TRENUTKU ikada se slavi velika Šekspirova godišnjica, ponovo je stavljena na tapet i jedna, da tako. kažemo, komična strana u vezi sa ovim džinom literature — autentičnost, njegovog imena. Tako, na primer, u jednom mapisu objavljenom ı „Birmingem Postu“, V. E. Hol, pokušava da ukratko iznese stanje u kome se nalaze takozvane antišekspirovske studije. Ukratko, Rkhažemo, jer bi svako ko bi se odvažio na pojedinosti u ovom području bio izgubljen u moru podataka, tvrdnji i nagađanja.
| Velika kontroverzija u vezi sa Šekspirovom pravom ličnošću počela je da se razvija postepeno, negde u XVIII veku kada je glavni paroh gradića Batrtona na reci Hit, severno od Stratforda na Evonu, izneo svoje nagađanje da je Veliki Vilijam u stvari Bekon. Ovome se u XIX veku pridružila svojom podužom knjigom izvesna Delija Bekon, da . bi u našem stoleću broj kandidata „za Šekspira“ porastao na desetine, tako da je R. Č. Čerčil, u svojoj izvrsnoj knjizi „Šekspir i njegovi takmaci“, objavljenoj 1958, uspeo da nabroji i prokomentariše 57 pretemdđenata na «Šekspirov presto. Među pretendentima našle su se krajnje različite ličnosti, pa i grupni autori: počev od kraljice KElizabete, 'Kristofera Marloa i erla od Oksforda, đo kardnala Vulzija, i rozikwucijanaca do jezuita. Mora se reći da su ove hipoteze i ličnosti dobijale podršku od strane vrlo obrazovanog sveta sa prilično razvijenim radnim sposobnostima; zapravo od onih koji u većini slučajeva nisu imali baš nikakvog interesa da mute bistre šekspirovske vodv,
Ograđujući se od savršene tačnosti stradfordske teze (po kojoj je Šekspir građanin ovog gradića, i jedini pisac svojih dela) Hol, ipak, iznosi kako je ova najosnovanija od svih teza, odmosno hipoteza. Kada anti-stratfordijamci, na primer, kažu kako je Šekspir u svojim delima opisivao dvorski život sa takvom preciznošću da je morao bifi i sam jedan od dvorana, onda se nameću dva komentara. Prvi: da njihovo poznavanje dvorskog života mora biti na velikoj vismi ako žele da iprosuđuju Šekspirove opise istog; i drugi: đa nisu spremni da uzmu u obzir veliku sposobnost umetnika za intuitivno razumevanje i shvatanje dvorske atmosfere.
U ovom smislu Hol iznosi i jedmu anegdotu, koja, premđa nije iz arsenmala šekspirijane, ipak izvanredno osvetljava problem. Na jednom ručku, navodi Hol, na kome je bivši predsednik vla-
- de Harolđ Makmilam bio gost, bio je poveden razgovor o Trolopu, i ikao odličan poznavalac Trolopa, Malkmilan je izneo kako je neobično tačne opise atmosfere u domovima visoke džentrije i višeg sloja sveštenstva davao ovaj pisac. Kako je samo mogao tako dobro poznavati ovu atmosferu? pitao se Malkmilan. Neposredno poznavanje pomenute okoline od strane Trolopa moralo je biti vrlo površno, pa ipak, ta almosfera je đata u njegovim Kknjigama, i Hol dodaje: „niko se još nije našao kadar da ovo objasni tvrdnjom kako je Trolopove romane pisao lord Palmerston“,
Međutim, pisac ovog napisa kaže da njegov cilj nije da prevrće o starim kontraverzama, već da iznese do koje granice su se razvile anti-stratfordske spekulacije, Po Holu, kraj ovim spekulacijama ne može se sagledati.
Ove spekulacije idu u više pravaca. Neki kritičari recimo, premda ne veruju da je stratfordski Šekspir napisao čuvene komade, ipak još više pozlaćuju genije „neznanog autora“ pripisujući mu ne samo Šekspirova i Bekonova (pa i ostalih pretendenata dela -— već prema tome ko je u pitanju) ostvare-
nja, nego i čitav niz drugih. „Šekspiru“ je, u P raznim vrememima pripisivano još 'i aujkorstyo isIzgub-
ljenog raja“, „Poklonikovož putovanja“ , „Robinzona Krusoa“, „Guliverovih putovanja“, „Sartor Resartusa“, „Don Kihota“, pa čak i priređivanje autorizovanog teksta „Svetog Pisma“,
Za ljubitelje misterija oko Šekspivove ličnosti i imena biće zanimljivi još weki objavljeni „podaci“. Prošle godine u decembru, poznati profesor dr Hju 'Trevor-Roper izneo je mišljenje da su ga ispitivanje dela i života oelikog
Žarko i ĐUROVIC
Glas okrenut” moru ~
Po
R su nadstrešnice lepom, hladu,
leta
U utrobi pesme samo može zaspati more
ono razmenjule wforizme sa budmim noćima,
I šara maš sam sećanjem
Mlečno more — mero mojih molitava
8
„~ A e #} • 05 ej bg?
_ ANTI_ŠEKSPIR
Novi elementi mita o Šekspiru i njegovim takmacima ŠNi
Stratforđamina doveli do zaključka da je tu reč o dvojici različitih i nespojivih ličnosti, Novembra 1958. godine, pal, pređsednik Komisije za dodđeljivanje maučničkih wtipendija Jmdijskog univerziteta objavio je jedam zapanjujući podatak On je, zapravo, rekao da je jedam profesor u Južnoj Indiji dokazao alo je Šekspiv Indijac po imeml Šešapa Ijer, khoji je migrirao u Karači promenivši ime u Še'k Pir, i zatim \ı 'Knglesku, gde je postao Šeikspir, list „Krajstčerč Star-San“ iz Novog Zelamda objavio je ovu vest, pod šaljivim naslovom „Bombajaki bard“.
Pre dve godine, doktor Kkmjiževnosti Londonskog wwiverziteta, Safa ~#alKulusi, izneo je tvrđenje da je Šekspir bio Arabljanin. Potvrđu za ovo on je video u njegovim krupnim očima, gustim veđama, punim senzualnim usnicama, semitslcom nosu, širokom čelu i malim „ušima. Nešto pre ovoga bila
Međutim, brod kojim Je plovio đoživec "je brodolom, te ga je jedna venecijan= ska galija potom prevezla do Italije, U Tinglesikku. je stigao neposredno po porazu Velike armade, gde je promenio ime u Vilijam Šekspir, i tu ostao do kraja života, Nekoliko godina pre smrti, posadi jednog ruskog broda koji je pristao u londonskoj Muci predao je svoj dnevnik od 900 stranica, zamolivši da ga pomesu i predaju njegovim rođacima u domovini, za koju je bjo vezan Ssentimentalnim osećanjima i mostalgijom.
Naijdetaljniju obradu starijih teori= ja dugujemo možda Kenetu jnRaundu, učitelju iz Devona koji je obrazovanie stekao u osnovnoi školi u Vulverhemptonu, Koledžu za nastavnike u Dadliju i ma Londonskom “#duniverzitetu, Njegova teorija, jimneta u listu „Vestem Morning Njus”, marta 1963., jeste da je Šekspir Bekon i Džonson. Preokrenite njegov potpis na festamemtu,
ŠEKSPIR T NJEGOVI TAKMACI
LORD BEKON
KRISTOFER MARLO
VOLTER, BELI IRL OD je zapažena i teorija po kojoj je Šekspir Arabljanin mornar, po imenu Šeijk Zubair. Prof. Kadija Puad iz Kaira složila se sa ovom teorijom dopunivši je samo ftvrđenjem da je ime piščevo bilo
" Šejk Bir. Ovome se pridružio i nekakav
reditelj američke televizije, rodom Libanac, koji je ime prekrstio u #Sedik Espem
Novembra prošle godine, preko lista „Sajprus Mejl“, koji izlazi u Nikoziji, doprla je do javnosti vest da je u jednoj ruskoj studiji izneto tvrđenje kmko je Šekspir u stvari Vladimir Šikospu-
' rov, čovek koji je mnogo putovao po
mruslimansko-tatarskim zemljama, Drevodio muslimanske narodne priče na ruski, i kada je dospeo do Persijskorz zaliva, ' nameravao da se kući #drati preko Afrike i lIberskog poluostrva.
Naš je sam obojem prevremenom, kaznom
U kojoj se katkad, i svetlost dodirne
O bolu izdvojena lastavico
U tvome žurajiom dnevniku godime su nedoumice
Mlečno more — meto mojih, molitava
Ulovljem, ma, rtu daždemog uzdaha,
Pevam, večernjem, brdu što iz meme . niCC
Jaoj napušta me snaga ljubavi
I pelud, ružoprstog zelenila
Mlečno more — mero mojih molitava,
Ubijeno srce najpre se porađa,
Da mi mije sna o zoru se ne bih mogao osloniti
S morem sa u, snu produžayam
Trošna, zemlja nudi mi zagrljaj
Mlečno more — mero mojih molitava.
ŠEKSPIR (Slika Stefana Martina)
ELIZABETA 1
OKSFORDA
kaže ovaj učitelj, i u imenu Vilijam videćete Bekon, a u prezimenu Šekspir Džonsom.
Bekon i Džonsom su upotrebljavali ime Šekspir kao pseudonim. Vilijam Šekspir i brat blizanac Bdmund saželi su ova dva imena i proklamovali Vilijama kao faktičkog autora. Bekon i Džonson su zatim ustanovili razne skrivene ključeve za svoje identitete, a onda je konačno Džonson zadavio Vilijama pnilikom njegovog pedeset drugog rođendama.
Hol na kraju iznosi da je pomenuo samo poslednje obrte i spekulacije oko Šekspirovog imena i ličnosti, tvrdeći da će budućnost doneti i move, te da će petstogodišnjica biti — u ovom pogledu — ništa manje zanimljiva od godišnjice koju sada slavimo. (4.)
\
'Monolog
oć ima botomke. Ja memoamn.
Jer da ih imam, zvali bi se — ulici.
; Proleće pejzaž domaćički posprema: / Brusi travi prste, nudi mebo ptici.
Noć ima, svoj glas: Ja memam. Jer da ga imam, me bih cčajavo! Gle, ispod mebosvodnog trema Ukyštamo misli s travom.
Noć ima, oči. Ja ih nemam.
Jer da ih mam bili bi — %ugarci. Gle, to me rukama obema
Noć stavlja u usta, vaYci,
dine
»BIO" JE COVEK«
Nastavak sa 1. strane sve više zaokuplja wmjegovu maštu. Šekspir se nije odl inventivnošću. On nije plete, fabule. Uostalom, ta vrsta tbalenneke matematičke, meha ničke elemente, koji, kako nama izgleda, ne spadaju ii suptilna svojstva stva ralačke mašte. Šta je umeo da uradi,od građe koju je najlozio — izvori su mu Plutarh, Plaut, stare hronike, istorije događaji dana, i eteni sa bajlca– ma ii tekstovima legendi, vidi se iz izUzetne komedije Mletački trgovač. Motiv o funti mesa za naplatu duga, PpOznat iz narodne pripovetke, kombinuje se sa bajkom o kovčežicima, pored lju bavne istorije Džesike i Loremca, 58 poznatim stihovima nı slavu ljubavi, komedija se oslanja u Svom najjačem delu na dnevni događaj. Kraljičin lekar, Jevrejin Lopez, osummjičen da je hteo da otruje Mmaljicu, osuđen je na smrt. Pisac je o tome obaveštem dok je još proces u toku. Oseća, kao i mnogi drugi, a i sama lkeraljica, da nema dovoljno dokaza, da je Jevrejin nevin. Šekspir vidi kako kraljica nerado potpisuje smrinu presudu. rađuje u poznati lik Šajloka. U njemu stvara sintezu mniskosti, škrtosti, gramzljivosti i predame ljubavi prema kćeYi, odanosti preme rasi, rasnog ponosa, čvrstine. Šajlok istovrememo izaziva i gnušamje i, krajnje sažaljenje. ie istovmnememo i Žrtva i jumsik, krvožedni zločinac i nesrećnik. Možda je ta najjasniji primer kako i na Tkoji se način sirova stvarnost tramsformirala u mašti ovog velikog umetnika. Kalo ie Šekspir umeo da svaku sudbinu uzdigne i da svakom životu da herojjskni dimemgiju. |
Mnogo je bilo nagađamja uzrok promene tu tomu i raspoloženju dela koia su došla posle ovog. Čini mam se da prilaženje delima sa široko humanog gledišta jednostavnije rešava stva~– ri, Sigumo je da je opšta uzmemirenost, pogotovu u krugovima bližim divoru, posle Eseksovog pada u memilost il, najzad, pogubljenja, delovala majviše na one koji su bili u neposrednoj blizni događaja. To je pogotovu bio slu=> čaj sa Šekspirom koji je bio štićenik Tiseksovog. najbližeg. prijatelja i nođa– -·ka, 1orda Sautemptona, koji je zajedno “s- njim Đao “u memilost; ali je spasao glavu. Promena u raspoložemju došla je kod Šekspira i sa godimama i sa sazrevanjem pisca koga jie inmteresovanje za karaktere preko situacija odvelo ka interesovamiju za razvitak karalkte= ra. Njega je počelo da zaokuplia pitanje koliki ie mogući raspon ljudske l:č nosti stavljene na muhe kojima ga život | mračne sile wudbinme izlažu. TI da nije došlo do promene u naspolože= nju u samoj Engleskoj, koja je posle poleta i gotovo aoarhične lične slobode pojedimca, ograničena 6eamo apsolutmom političkom Vvladavinom ralj:ce, prešla u lazu sređivanja i Ronsolidovanja onog.što se postiglo, uz pratnju nesi gurmosti koja je dolazila ođ slabije vladarske ruke ma kermilu vlasti, ipak bi Šekspirovo sazrevanje došlo do izTažaja u većoj dubini i time u dubljem sagleđavanju sveg bonora ljudske niskosti i visova ljudske veličine, koja je dao u ovom svom mnaivećem periođu. Ono, međutim, sa čim se nikako ne bismo složili, a što su tvrdili i tvrdđc mnogi šeksp'rolozi, jeste da je mastupila jedna vrsta filozofskom povlačemia u sebe, pesimizma, čalk i mizantropstva. To ne .dolazi u obzir, jer sve, i najmračnije, trageđije ovog velikog perioda nose u sebi pofvrđu ljudskih vredđmosti. Ako ničm drugim ono nagoveštajem mogučnosti uzleta, kao suprotmošti padu, načinom ma Rkoil tumači i najveće slabosti, jer ih vidi kao tamnu stranu svetle ličnosti. Šelkeoir pokazuje široku, humanističku ljubav i vapyumevanje za. čoveka, koji jedam detaširani filozof, a pogotovu mizantrop, me bi nikada mogao da oseti.
Hamlet, Otelo, Kyvalj Lir, Makbet, "Antonije i Kleopatra, Koriolam, ispunjavaju period između 1600. i 1608. O Hamletu se govorilo i p'salo više mego i o jednom književnom delu. Nijedno nije u tolikoj meri služilo kao tekst ma kome su se najveći glumci u zrelim. godinama oprobali. Zašto? Jer, više nego ijedno drugo delo obuhvata trajne ljudske elemente. Hamletova slabost je posledica njegove utančamosti, dobrote. Želja za osvetom je posledica ljubavi prema ocu, odlaganije osvete — straha da me kazni mevine. Svaka osobina,
~”
a area |“ ILI? : j
q “eateee LV RJu A ·
TA ad UDAM
Zr his
SKTCA POZORNICE POZORIŠTA „SVON“ IZ 1590. GODINE
svalo svojstvo Ovog lika nosi u sebi i svoju ) , koja razdire ljudski duh ma pozornici, kao i u životu. A sve to spojeno je i nejlazi jJedmu ljudska, interpretaciju koju preko glumaca i ko. mada u komadu — najbolja slika Šek. spira i kao glumca, i kao autora, i kada režisera — ir daje za sva vremema. On ma takav umetnički način suds bimom Hamleta. obuhvata sudbinu mi. saonog čoveka osuđenog svojom guptil. mošću na večitu dilemu i trajnu, usam« ljenost. Otelo, lole kao svako snažno delo ima toliko ja i uvek nailazi | mnailaziće na odjek. Da li je io
tragedija ljubomore, ili lakovernosti: Makbet, tragedija ambicije koja vodi u zločin, a onda, uz grižu savesti, u sve veći zločin i sVe dublju samoću., 'Antonije + Kleopatra, ponovno Slavljemje ljubavi, ali ovđe, za razliku od Romea i Džulijete, protikamo svešću 0 slabosti ljudi koje strast odvođi od du. žnosti prema zajednici, koju su u zre lim gođinama ma sebe preuzeli. Koris olan, ta neujednačema fragedija u Koa joj pisac ponovo tretira odnos Uuvređeme sujete, ili muožđa ponosa, koji izaviwa opravđani revolt, ali koji po jeđ nom mep:samom ljudskom zakonu ne sme da plaćaju životi nevinih. Najzad, ne po vremenu već po složenosti i snazi, najmračnija, ali i najsnažnija, tragedija Kralj Lir, gde uzdizanje jed“ me ličnosti dominira dramom. Rast Mealie Lira je skupo plaćen cenom naj većih patnji. Od uskogruđog sebičnog tiranina, Lir izrasta u džinovski lik čovekoljubivog mučenika, koji mučeništvo prima, jer je preživeo sve što je čovek mogao preživeti, došao đo 'sti-
ne od koje je bežao, ikroz kalvariju, „ali se. pokazao dostojan. nje, Šta..je · prema svemu. tome ljudski život!
·Nema dovoljno podataka da bismo mogli znati zašto se Šekspir povukao u Stratford i tamo proveo poslednje četiri gođime ževota. Materijalno nije imao mikakvih briga, olkako je 1594, godine dobio veliku suu novaca i kupio svoje pozorište. Kupio je i imanje u Stratforđu, i kuću. Da li je #0, kako sa dosta prava pretpostavlja Dover Vilsom, posledica zamora koji su fakva grandiozna ostvarenja morala izazvati, ili želje da u svom dragom Sitratforđu, na poljima i u prirodi, pro
vede period predaha, da bi išao dalje
u još veća ostvarenja, teško je zaključiti. Mada je Šekspiru tada bilo tek 48 godina, jedva može da se zamisli da je ikada mogao pndmašiti svoia velika dela ma kojim drugim dramama. Zna se samo da je živeći povučeno dao svoje poslednje, izvanredne komed'ie, sasvim drugog tipa, komeđije u' kojima fFals staf više ne bi mogao da nađe mesto, i završio svoje životno delo i svoj život gotovo istovremeno s Burom, u kojoj se u liku čarobniaka Prospera 03 prašta sa svojom mađijom:
„Te grube mađije odričem se sad“
I pošto zatyažim, mebeske muzike..i
+ w . * « vw «+ « Pprelomići
Svoj štap i u, vemlju zakovati ga tad
Na nekoliko lakata duboko,
Ga. svoju knjigu utopiti đublje,
No što je ikad lovni visak
dopro“
(Bura, čim, V, scena 1)
Njegov život, kako Traže veliki pe“ snik Kits, bio je alegorija, njegova de“ la njen komenfar. Šekspir je učinio ono što je kazao glumcima u Hamletu: držao je ogledalo životna da bi mu pokazao kakav je. Ali od vel'čine pisca zavisi kakvom životu drži . ogledalo. Ako ga shvata kao sivu osrednjost, on” da nas ne interesuie ni njegov odraz U piščevom gledalu. Šekspiru daie trainu vredhost baš njegova izuzetna vitalnost, falstafovska životna, | animalna veselost, kombinovana sa najspirituelnijim uzlet'ma ljudskog duha. I u naj“ mračnijim vizijama, kada se nađe na ivici očajamja, otkupljuje ga vera u ljude, nepokolebiva svest o vrednosti života, ogromna radost, koja čini stratfordđska polia uvek zelemim. Svoiim ži'votom, projiciranim u hemojske likove jumaka, i dobrih i zlih, i snažnih i slabih, on je pokazao da svali život m0” že da ima heroiske dimenzije, jer JE svaki čovek potencijalni umetnik, ko me je dat život da od niega učini veli ku poemu, alegoriju svih vremena, osteme, kao što ie in Šelen"r rekao U Juliju Cezaru, celog života u ŽiV „blićacima“,
Vida E. MARKOVIĆ
KNJIŽBVNE „NOVINB
| |