Književne novine

KAKVO JE STANJE srpskog romana „danas? Nastavljaju li miadi, koji se sada pojavljuju, da idu putem koji su njihovi prethodnici prokrčili, ili pak krče nove puteve? Da li nekoliko dela objavljenih nedavno i ove godine, očekivanih s nestrpljenjem i radoznalošću, nagoveštava obnovu našeg romana?

Nije, pretpostavljamo, malo onih koji su šeljni novina i osveženja: jednolična „poetska“ proza već godinama se neguje s nerazumljivom strašću; većina romansijera, bez obzira na estetska opredeljenja, piše neumorno i beskrajno kitnjastu, zahuktalu i mektaforičnu prozu. Kru

285

MIRKO KOVAČ

DANILO KIŠ

stvaraoca koji Je svim silama koje hoće čoveka da unište rekao ne, koji se svim vidovima etatizma podsmevao i prkosno ih odbacivao, preobrazili smo u nezainteresovanog ljubitelja lepih rečenica, koji stvara litenaburu bekstva iz života, a ne najđubljeg suočavanja sa njegovom suštinom. Zar se ceo Kafka sastoji u spoju realističkog detalja i alogične celine, u odsustvu portreta, fabule, u neodređenosti i maglovitosti prikazivanja? Zar nije njegov originalni način pro istekao iz osnovnog stanovišta koje Jozef K. ovako izražava: „Na laži je izgrađen poredak u svetu”. Ali svejedno; mnogi su i Kafku, kao

BRANIMIR ŠĆEPANOVIĆ

Tiađoslav Vojvođić, Olga Ostojić-Belća, Rađomir Smiljanić? Danilo Kiš neguje lirsku, autobiografsku prozu, punu čežnje i topline. Njegov način pisanja je neobično kultivisan; on suvecreno vlada razvijenom, lepo uobličenom muzikalnom frazom koja nema nikakve veze sa poetizujućim opštim mestima, tako čestim u starijih pisaca. Kiš spaja ironiju i lirizam, poigravajući se pri tom svim formalnim sredstvima. U naporu koji podseća na Prusta, Kiš želi da vasknsne detinjstvo, da oživi nekađašnje čari prvih ushićenja, da se seti prvih sumnji i bolova. U „Bašti, pepelu“, svet je isto toliko opisan koliko i sanjan; izleti u oblast fantazije smenjuju se sa slikama života po vojvođanskim selima i palankama za vreme rata. Mitska, legendarna figura pripoveđačevog oca Eduarda Sama unosi u delo dah nestvarnog, opšteg, nedohvaftnog. Od jedne duševno obolele ličnosti Kiš je načinio „upečatljivu tragično-komičnu figuru, metafizičkog patnika koji je u sukobu sa svetore. Ono što, nije dovoljno primećeno, to je da Danilo Kiš, i načinom pisanja i tematikom donekle, nastavlja Krležu; ne Krležu kritičara buržoaskog društva, već Krležu iz „Detinjstva u Agramu“, „Povratka Filipa Latino= vića“, sanjara, lirskog evokatora prohujalih dana detinjstva, koji opisuje rane erotske i duhovne doživljaje. Izvrsne su partije u „Bašti, pepelu“, koje govore o Eduardu Samu, o dečaku koji čita Bibliju, o njegovim razmišljanjima o smrti i vremenu. Ali, Kiš koji, kao što smo rekli, dobro vlada zanatom i stilom, prepušta se u pojedinim scenama čistoj verbalnoj

pna istorijska zbivanja koja zahtevaju epsku obradu, opisuju se pomoću unufrašnjeg monologa. Velika dela moderne književnosti tuma-– če se i podražavaju u duhu estetizma. Šta ostaje od Džojsa ako „Portret umetnika u mladosti“ i „Ulisa“ lišimo duha pobune protiv utvrđenih moralnih, religioznih i društvenih normi irskog građanskog društva? Kakav izgleda Džojs očišćen od ironije, revolta, negacije, Džojs izdvoien iz živih tokova stvarnosti koje neposredno oseća i kazuje, zatvoren m kulu od slonove kosti, gle mu je jedina briga, kako je jednom sam prkosno rekao, red reči u rečenici? Taj kastrirani, estetizirani, balsamovani Džems · Džojs, sleđen i umrtvljen, pretvara se u zanatliju, čiju tehniku imitiraju u svakoj prilici, bez obzira na materiju, mnogi sledbenici. Tako se dešava da se tehnika toka svesti, stvorena da izrazi najčistiju i izolovanu subjektivnost, prazninu, banalnost i mrtvilo usamljene jedinke lišene društvene dimenzije, primenjuje na sve i svašta; i tako se dešava da se Ginamični tok istorije, sa mjenim masama i krupnim zbivanjima, želi izraziti pomoću sistema asocijativnog Dpisanja; ili pak pojeđini autori razvijaju. priču sa likovima, hronologijom događaja i bogatom radnjom oslanjajući se na unutrašnji monolog, ne shvatajući da je to jedno s drugim nespojivo. Džojsovski i foknerovski „đ«stil, shvaćen školski jednostrano i površno, biva lišen svake bujnosti i raznolikosti; on se pretvara, primenjen u bezbroj varijanti koje sve liče jedna na drugu, u mpatetično, gromoglasno, „zadihano, kitnjasto pisanje. i. Jedan drugi veliki pisac, Franc Kafka, prolazi slično: gde je osećanje patnje, jeze, tragedije kod njegovih imitatora? Umesto duha revolta, neprihvatanja jednog reda stvari ma istorijskom i metafizičkom planu, mi vidimo u stilističkim vežbama rađenim u njegovom duhu samo ljupko poigravanje sa jiracionalnim i famtastičnim situacijama. Kao da smo od Kafke naučili samo to da ličnosti i zbivanja ne treba suviše konkretno opisivati! Jednog krupnog

uostalom i Džojsa i druge velike mođerne pisce, shvatili i primenili na pitom način: načinili su od njih tehnologe, laboratorijske istraživaiče, ravnodđdušne za zbivanja oko njih, zagledane m večnost, begunce i plašljivce Koji znaju samo za dofterane, Jepe, zvučne fraze.

„Poetski roman“ se i formirao na osnovama jednostrane simbolističke koncepcije. „Pesnički“ stil koji postaje cilj sam sebi, neophodan je tamo gde iščezavaju sadržaj i granice stvarnosti, gde se sve konkretno pretvara u neuhva+ljivi apstrakinu univerzalnost. I ukoliko mi čđ“diše okrećemo leđa životu, ukoliko duže žmurimo pre dani sanjarenju o večnome, utoliko ikitnjasti stil više priželjkujemo. Bekstvo u san, u detinjstvo, u svet apstrakcije i univerzalnog, u mifsko, legendamo, fantastično, u mutni splet asocijacija, alogičnost, takvo bekstvo fraži kao svog prirodnog saveznika poetizujući način pisanja. Ovaj kitnjasti stil, naročito usvojen od starijih proznih pisaca, dobio je Sva obeležja kanona. Ko god je računao, početkom ove decenije, na uspeh i nagrade, morao je već na početku da udari u patos, u verbalizam, u metaforiku! Prisustvo naglašenog lirskog elemenia karakteriše veliki broi dela i pisaca, kako onih drugorazrednih, tako i onih najdarovitijih. Generacija koja se javila sredinom pedese= tih godina (Milankov, Tišma, Čolanović, Ugrinov) nastojala je da prozni izraz oslobođi poetskog, poetizujućeg zvuka, da ga postavi u jeđam racionalniji, organizovaniji kontekst. Njihova ostvarenja, u većoj ili manjoj meri i na različite načine, plod su Želje da se pripovedanju vrati duh života, stvarnosti, a književnom. delu čvrsta kompozicija. Usplahireni i bezoblični monolozi su se smirivali, radnja se počela jasnije obrađivati; proza se počela razlikovaši od poezije. |

Šta znače i donose vw takvoj situaciji Damilo Kiš, Branimir Šćepanović, Mirko Kovač, Borislav Pekić (koji nije tako mlađ ali se sada prvi put pojavljuje knjigom), Živojin Pavlović,

SA STVARNOŠĆU PAŽLJIVO KAO SA JAJIMA

KNJIŽEVNE NOVINE

metljiv. Branimir Šćepanović je rođeni prozni pisac. Sa falentom prvoga reda on zna da održi ritam

pričanja „bolje no iko; prelazi iz “epizođe u epizodu sa lakoćom i veštinom. Na faj mačin „osnovna nit „pripovedanja | u

„Sramnom letu“ ostaje neprekinuta. Odnosi, situacije, likovi dati su uv sjajno pogođenim razmerama. Jedam ambijent pum mržnje, zlobe, straha i usamljenosti oživljen je sa Velikom

RADOSLAV. VOJVODIĆ

snagom. Sve je Tu jzraženo u dramatičnim kreftnjama i sudarima. Isak se vraća u zavičaj gde je nekad doživeo poniženje. On hoće da se nametne zajednici koja ga je prezirala; mrzi selo ali ga i voli, Na kraju će ga napustiti pretučen, slomljen, ali sa iskustvom koje će ga zauvek odrediti. Ta krvava, surova životna priča je u najvećoj meri stilizovana, ali nije nimalo apstraktna, beživotna. Koliko istinitosti, koliko mesreće, tuge i bede ima u nemoćnom Petru, u prepredenoj, od strasti užarenoj Juliji, m opasnom Vasilju, u Jeftimiju, u dečaku! "Tiaj uskomešani svet zaostalosti, zaslepljenosti, razigrava se pred našim očima naro-

čito uspelo u scenama „Na očevom grobu“ i,

„Obračunu“, Scena „Petar viđi sa tavana“ sadrži veliko bogatstvo originalno zapaženih psiholoških detalja. Šćepanovićeva priča o mržnji, nerazumevanju i porazu, nije nikakva biblijska parabola, već stilizovani izraz buke i besmisla života. Ona govorni o jednom. piscu izuzetno obdarenom moćima bez kojih se ne može zamisliti ni jedan istinski pisac: moćima da oživi jedan svet, da ga učini đdiidljivim, opipljivim, stvarnim i da priču o njemu ispriča od početka do ikraja.

Vizija Mirka Kovača u „Gubilištu” je fragična. Ovaj mladi pripovedač oporog i snažnog glasa opsednut je fenomenom zla. Kovačeva proza je neravna, gusia, temperamentna, često usijana i jako izraženog reljefa kao ile njegove Hercegovine čijem podneblju nastoji da da smisao simbola i alegorije. „Gubilište“

'nas je uverilo da u žilama autora feče krv

stvaraoca. Hoće li „Moja sestra Eliđa“, koja treba upravo da se pojavi, prevazići „Gubilište“? Je li autor održao u svom drugom roma– nu sklad životnih činjenica i „uopštavajućeg“ smisla, ili se možda i on, ponesen mođom, prepustio poelskoj simboličnoj prozi pravljenoj po receptu: mnoštvo metafora, nekoliko biblijskih motiva i citata, dva-tri poglavlja o apsurdu napisana u simuliranom grozničavom tonu kao da su u pitanju Kjerkegor i Paskal? Nađajmo se da će ga zdravi umetnički nagon zadržati u granicama originalnog Književno

'·kazivanja. Verujmo da će imati snage da do-

Žživljaj apsurda, ako ga još oseća kao jedinu istinu o svetu, direktno saopšti, bez pomoći knjiškog aparata kome danas mnogi pribegavaju. Vojvođićev roman „Ljubavnici i gavranovi“ nedovoljno je pažljivo pročitan i od mnogih preterano negativno ocenjen. Tačno je da u tom dosta aljkavo pisanom romanu ima previše slabih ljubavnih scena i knjiške retorike. Ali

OLGA. OSTOJIĆ-BELČA

arene Tea iezea e une ereiezms aiE:rrervaiZi O Mia ure ari auu ruza Im Maryarai ug OT er ui Oe LO

“

Kakvo je stanje srpskog romana danas? Nastavljaju li mladi, koji se sada pojavljuju da idu putem koji su njihovi prethodnici prokrčili, ili pak krče nove puteve? Da li nekoliko dela objavlienih nedavno i ove godine najavljuje obnovu romana u srpskoj književnosti?

u njemu nalazimo na dosta mesta i iskrenu i snažnu ispovest jednog mladog čoveka koji je izgubio sve iluzije i kome je jedino ostala grimasa na licu i bol u srcu, Uspomene na košmare rata su dobro pisane.

„Martinov izlazak“ Rađomira Smiljanića sadrži sliku mođerne neuroze; sama priča je rnazvučena, puna ponavljanja, dok je „Smrt godišnjeg doba“ Olge Ostojić-Belča pouzdan nagoveštaj izrazitog falenta za poetsku „evokaciju složenih psihičkih sadržina. |

Biblijske teme su kod nas u velikoj mođi. TI one dobro dolaze u trenucima bekstva, konformizma: đaju nam iluziju da smo hrabri, jer prepričavajući, preinačavajući i ismevajući biblijske legenđe, mi možemo da se podsmehnemo svačemu, da odbacimo svako verovanje, da poreknemo smisao svakoj ideji, a da pri tom, razume se, ostanemo „na planu večnosti“, s kojom smo se srodđili zauvek... Eto načina, dakle, da se pokaže hrabrost i da se istovremeno ništa me rizikuje! Osim toga, malo biblijskog toma i imen&4 daje romanu, misle neki naši pisci, tajanstveni smisao opšteljudskog! I Branimir Šćepanović nesrećno bira imena i unosi u roman jednu veštački intoniranu biblijsku „scenu sa sveštenikom Bodinom koji drži filozofsku propoved. Sva sreća što je to jedina scena te vrste. Borislav, Pekić gradi „Vreme čuda” na imanentnom poricanju novozaveinog duha; razvijajući nekoliko fabula, čiji sažeti sadržaj Kkazuje moto uzet iz Novog zaveta, on insistira na smislu suprotnom od legende. Već je Rađomir

Konstantinović a „Izlasku“ demistifikovao Jegendu o uzvišenom Hristu. Pekić pokazuje

da su proroci i vođe, kao što je bio Hrist, donosili patnju, usamljenost i nesreću, i đa su i oni sami bili, uostalom, obmanjivači koji su vodu poturali umesto vina, kukavice umesto kojih su drugi išli na krst. To je, dakle, interpretacija novozavetnih legendi u duhu skepticizma i nihilizma. Pekićeva „Povest“ pisana je jednostavno; autor mastoji đa otkrije u svakoj legendi

RADOMIR, SMILJANIĆ

mjene protivrečnosti, ili đa je upoftpuni mekim. ironičnim detaljem i zaključkom. Na krstu se nalazi Simon Kirenjanin, a ne Isus. Sve patnje i molitve su, dakle, bile uzaludne jer su upućčivane lažnom spasitelju. Marija Magdalena, koju je Hrist preobratio u nevinu, vapije da joj vrati nekadašnju plotsku prirodu. Eto dva primera Pekićeve interpretacije legendi. Njegova koncepcija je zasnovana na dosetki, na sofističkim domišljanjima i mudđrovanjima. „Vreme čuda“. više dokazuje Pekićeve sposobnosti za intelektualistička „raspredđanja no njegov stvaralački dar. Pekić piše duhovito i lepo, ali i jednođimemzionalno, sa tezom koja je jasna još na samom počstku dela.

većina pisaca koja je objavila ove godine romane dobro vlada zanabom. Mladi romansijeri pišu čistije, formalno uglađenije, sigurnije i ganimljivije od mnogih prethodnika. Ali i dalje ostaje nerešen problem sadržaja, ideja, orijentacija. Kao da su mnogi od njih rešili da stvarnosti u kojoj živimo ne dozvole da uđe u njihove romane! Kao đa su se zarekli da je ignorišu do kraja! Nije ovđe reč o tome da stvarnost treba opisivati na način jednog feljtona ili starog realističkog romana; reč je o rasprostranjenosti jedne estetike koja vođi u umetnost lažne, ukočene i prazne lepote jezika čija je funkcija da izražava svet konkretnih stvari uništena. Dobro je što imamo i dela poetska, metaforična, prožeta biblijskim tonom! Ali nije dobro đa su ona, sa vrlo malo izuzetaka, sva fakva! Jedna Književnost buja u raznolikosti, u raznovrsnosti! Prozni izraz, osobito romaneskmi, me. može se stvarati na osnovama hladne, knjiške, celomudrene. estetike. Život traži da se sa njim suočimo, đa mu se suproistavimo, đa Ba prevaziđemo. Njegov zagrljaj može da bude smrtfonosan, kao u pripoveci Ran= ka Marinkovića, ali se valja ipak uhvatiti u koštac; drugog puta nema; hoću da kažem puta koji nije kukavički. Pravljenje lepih rečenica je zabavna igra, i bezopasna, i unosna ponekad; donosi uostalom i samoobmanu da smo rekli „opasne stvari“ — na «planu večnosti, razume se... ] . Mladi i novi pisci koji dolaze nose svežinu i snagu. Hoće li neki od njih, koji su po Dprjrodi svog talenta orijentisani na literaturu prožetu dahom stvarnosti, ubuduće pokaznti više smelosti i želje da Đrogovore otvoreno o nama, o našem životu? Hoćemo li na kraju shvatiti da Džojs i Kafka nisu poklonici umetnosti radi umetnosti?

3

aydo i laza. Pa Nar aa

, E. KK. OUNI e.