Književne novine

ЛИКОВНЕ УМЕТНОСТИ

ДУШАН ОТАШЕВИЋ: НА ВЕНЕРИНОМ БРЕЖУЉКУ, 1970.

Критичари на делу

Поводом изложбе „Критичари су изабрали 1970“, Галерија Културног центра

ОВИХ ДАНА у Галерији Културпог центра у Београду отворена је изложба „Критичари су изабрали 1970". Наиме, трупа ликовних критичара изабрала је, са прошаогодингњих изложби, тридесетак дела од петнаест аутора, покушавајући на'тај начин да, према својим мерилима ( и 0о6зирима), још једном осветли оно жито је у протеклој сезони виђено или је требало да буде вибено, по нечему изузетно, ново, актуелно,

Истина, идеја није нова, јер је већ не-

колико година у овој Галерији једна изло-

жба, садржински, препуштена ликовним стручњапима, с очигледном намером да се од ње направи једна ригорозна, селективна ликовна манифестација. Међутим, без обзира на естетске разлоге, критеријуме и дилеме који су неминовни код из бора у овако богатој области, јавља се увек иста сумња: да ли је то заиста оно најбоље, да ли су критичари заиста измерили све правом мером и отворили она таланствена врата чистог квалитета дела која су продефиловала кроз репертоарску политику београдских галерија2 Ова дилема остаје и после читања текстова који

| прате ове изложбе, оних, тако често, фи-

| КЊИЖЕВНЕНОВИНЕ

"нб "дефинисаних судова иза којих стоји и

знање и искуство и намера. Та дилема остаје и онда када се сасвим сигурно зна да представљени аутори имају истинске вредности и да се по њима издвајају из оног карактеристичног шаренила _ које даје тон и печат Тедној фази развоја наше ликовне уметности.

Проблем је управо у томе што се диференцијација кретања у области одређених стилских праваца не врши само у оквиру саме уметности, већ и у области критичке мисли, која за своје узоре, медијуме па чак и за своје илустрације узима управо она дела и ауторе који 'се лако. могу подвести под одређене критичарске схеме и каноне. Знајући за право избора и за нужност различитих опредељења ипак се намеће и питање које има и шире естетске и социолошке одреднице: да ли су те презентације и репрезентативне, значи — да ли изабрана дела представљају или барем тангирају срж уметности једног тренутка Хругим речима, да ди су критичари својим избором обухватили све профиле и садржинске слојеве уметности о којој суде> Одговор се пре свега може тражити у факторима који нису естетске природе

ги који нису везани за личности критича“

На овогодитњој изложби представљеРогић, Оља Ивањипки, Пре Зоран Павловић, Радомир Дамњановић, Богдан Кршић, Душан Оташевић, Бора Иљовски, Илија Костов, Вукица Драговић, Томислав Каузларић ран Радовић, Јован Ракиџић, Велизар Ми: хић-Васа и Добри Стојановић. Аутори заиста различитих и тенерацијских и стил ских припадности.

но заједничко осећање присутности у времену, једно одређеније инсистирање учествовању у оним немирним токовима свести суочене са проблемима интегралне личности у свету који је пун немира, супротности и узалудности. Многа од о вих дела дају различите профиле тих акција и реакција у светлости модулација естетске свести пред завесом неизвесног, проблемски јелва ухватљивог односа уметности и друштва. У томе је управо и вредност аутора ове изложбе; и оних који су градили дела и оних који су их бирали. Али та вредност би била још изразитија да је на изложби учествовало више уметника и више критичара. Тада би се вероватно добио онај златни пресек вредно сти које доминирају уметношћу _ једног времена као његова естетска оправданост, За то би, међутим, била потребна а већа средства и већа галерија, другачији од и о с уметника поема Аруштву и. друштва према уметнику. Критичари би били изложени ризику да погреше, али ои имали п шансу да постану активнији ствараоци олпећене репрезентативне физиономије наше уметности данас,

ра. ни су Миодраг Араг Лисичић,

Срето Бошњак

Па ипак, везује их јед~ .

на ·

„ПОРТРЕТ

Миодраг Борисављевић

или химна природи и човеку

Наставак са 7. стране

зло, будући да баш она омогућује насилнику да у свом потхвату успе, Стога Борисављевић тако много истиче храброст, и то. не само зато што она не допушта највећу срамоту: тријумф насилника, не то и зато што су без ње незамисливи успеси у будућности. Храброст, међутим, нема никакве везе са силом и насиљем. Напротив, истински храбар човек није свиреп и спреман је чак да и свом не пријатељу или противнику помогне, као што српски војници превијају албанског сељака који је пуцао на њих у приповеци „Пљачка“ или као што ловац освешћује и пушта живог јазавца који је, У 04 брани својих младунаца, изложао сурову борбу с његовим псом у причи „Јазавац.

Штавише, само храбар човек може бити хуман, јер хуманост захтева велико срце, а њега има само јунак.

Понекад човек нађе у себи храбрости и снаге да се ослободи колективне психозе или навике, која та гони на убијање и злочин и, ослобођен те море, налази 32довољство, које не осећа кад убија ни У ништава. То су светли тренуци солидарности с људима, као у приповеци „Ускрс на. Кожуфу“, кад се српски и бугарски војници сусретну на ничијој земљи и загрљени певају „Хе1 Словени“, или са животињама, као у приповеци „Лед је кренуо“ кад ловац-приповедач не жели ла пуца на лисицу, осећајући „неку ЧУАНУ солидарност са свим бићима око себе“. Али, по правилу, у природи се безумно ратује, и чешће ратује сличан са СлИчним нето различит са различитим. У приповеци „Вукови“ вукови нападају псе а не нападају зеца, док човек не пуца на вукове него на човека! Супарништво је јаче од непријатељства, а сличности изазивају „већу нетрпељивост од разлика. Али, за успешно супротстављање насиљу и одлучну борбу са стихијама природе, неопходна је не само храброст него и снага, мушкост, самопоуздање, „нешто инто, у човеку, има ограничено време тргјања. Прави човек, по Ђорисављевићу, као и по Хемингвеју, јесте зрео човек, Младост значи неискуство и незрелост, а старост немоћ и слабост; отуда је Борисављевићев свет, у ствари, свет јаких и зрелих мушкараца. Млади људи су КОД њега као младунци код животиња: Јо неадаптирани за животну борбу, а стари су препуштени.на милост и немилост судбини, те је стога, за њега, нарочито старост непогодно доба за живот им он је с тог гледишта у „Причи с реке назива „Великим страдањем“, убедљиво сликатући. осећање губљења снате и самопоуздања. Пораз с тим подмуклим непријатељем је неминован и страшан и њега је у овој причи — као известан пандан Хемингвејевом „Старцу и мору“ — Борисављевић приказао | знатно светлијим бојама, Дајући свог „Старца и реку. Тај пораз је. за _ Борисављевића мање страшан од пораза како га види Хеминг: веј и стога што је, по нашем писцу, како се види из једног записа, објављеног у „Новелама“, мирно предавање законима природе, чак и кад је реч о смрти, више него животна мудрост, „сама суштина постојања“! ћ _ М том запису реч је о мирном предавању смрти једне кошуте, а не човека, али. за Борисављевића аналогија између природе и друштва или животињског и људског света је више него очигледна. Природа је други свет у коме човек може живети: повучен н обезбеђен од не» тода цивилизације, нервне напетости и трвења с људима, али суочен у њој с го тово истим проблемима, тежњама, односима. Без те аналогије, готово непрекидно присутне у његовом опусу, Борисављевићеве приповетке би биле много мање богате животним садржајем и,можда, чак сведене на ситнореалистичко описивање згода и не. згода људи осуђених да се боре с природним стихијама. Обично се писци служе обрнутом аналогијом: упоређују љуаски свет са животињским, док Борисављевић показује како се код животиња може запазити сличност с неким људским диковима и зато саучествовати У њиховим тегобама, У приповеци „ИзмеЊу два света“, која се управо сада први пут штампа, Борисављевић је највише експлицирао ову своју тежњу, упоређујући женку ћубастог гњурца, која са својим младунцима усплахирено рони У дубину реке са осамдесетогодишњом старицом којој су блиски људи начинили неправду, а она стога настоји да запали не њих · его судију који је ту неправду сзаконио, а за предње шапе кртице, којој је: управо задао смртни ударац и чије последње трзаје посматра, каже да га под: сећају „на руке човека који је свој рад: ни век провео у неком каменолому“. Та Борисављевићева аналогија за људе, ме-

· Бутим, није нимало увредљива, јер, по

њетовом запажању, животиње нису ни тако свирепе ни тако опаке како их чо век обично карактерише. Штавише, можда су им боље од човека, јер код њих, како каже у приповеци „Доручак“, има обести али не и мржње, Зато човек, који их

_ добро упозна, може с њима да другује : и пријатељује и да за њима жали кад

то више не може; стога у приповеци „Ку. пиново“ један војник на солунском ра тишту жали за својом Милком, која му

"није — како његови другови претпостав-

љају — жена, већ — ловачка керуша.

Мако је читаво Борисављевићево при. поведачко дело, у основи, једна велика метафора или једна слика света ситуирана у

ритске шуме крај Апатина, његова при~

поведачка фактура ту метафору чини тако живом и непосредном да се чини. једноставним и непретенциозним приповедањем човека који води да прича како је у

"време рата ратовао, а у време мира ре-

ком пловио и разне зверке и рибе ловио. Тај утисак сутерише и његов стил, једноставан и природан као живот. У ње-

товим приповеткама нема структуралних

новина, нити жеље да се читалац запањи

новошћу или неочекиваношћу израза, Њетова приповетка је писана начином Који је одавно познат и призпат и не доноси.

нам више никаква изненађења. Основна њена и врлина и мана јесте једноставност. Врлина по томе што је сва посвеЋена. фином нијансирању садржаја и пб-

етском дочаравању онога што приказује,“

а мана зато што, кад не успе да се: УЗ несе до поетичности нити да префињено

изрази свој садржај, постаје једнолиниј-

ска, анеглотска, фељтонска. Његове „деаје“ приче, у ствари, нису писане спепијално за децу, да их је Борисављевић штампао и 3 једно с другим својим причама, не од вајајући их ничим од њих, али њихова сведеност на анегдоту, праволинијско излагање и мотивска блискост дечјем схва-

тању света допуштају нам да их накнадно

убројимо у дела дечје литературе. | И кратке, јасне, !едноставне реченице

могу да наведу на утисак да је Борисав..

љевић на ивици фељтонског писања, али тај утисак је оправдан само кад је реч о његовим јима животне чињенице нису транспоноване у поезију и нису добиле филозофско-метафоричку вертикалу. То је, уосталом, увек случај у ТЗВ. приповепи у којој је податак из живота неоплемењен све док 1е нешто у њој не претвођи у поезију или Филозофију: тако је чак и с многим приповеткама Иве Андрића. Ту одлучује само талент: уколанко је приповелач даосвитији утолико је мање поиповедака које остају на нивоу извештаја о јелном мање-випте 'реалном догађају, А. код Ботисављевића, ако изузмемо већину тзв. дечјих приповелака, мало је таквих прича! Ако и нису“ цемини беспоекорне, оне су то бао неким својим детаљима. Уосталом, Борисављевић није писац великих замисли и потеза, чето минијатурист, који је и неке своје веће приповетке, очигледно, писао комад по комад и мозаички слагао. Његове ду: же приче су обично сложене из више мањих целина, које су, углавном, добро уклопљене у целину. ХДи у тим мањим целинама могу се наћи још мање целине, од којих неке могу да стоје као сасвим засебне целине или бар као скице за јеАну приповетку. Иако се не може рећи да је особито плолан, Борисављевић је понекад неекономично уклапао у веће приповетке поједине мотиве од којих су мањом или већом разрадом могле да се створе нове приповетке. Понекад су то мале приче у причи, не веће од две-тпи стране, а понекад су, као она минијатурна прича у. приповеци „Купиново“, дате чак и у само две реченице: „Мали при. пурасти војник савија у ходу цитарету и говори: — „За време Албанске побуне био у нашој чети неки Алекса, кукавина сако само може бити, а поби толике људе по Дебру. Лепи језиком папир 'на цигарети и додаје; његов сељак, а ми сви сведочили да му је пушка сама опалила.' У те две реченице монолога који војник изговара У ходу, узгредно, дата је читава |јелна мала прича са занимљивим карактером, с 1е4ном психолошком истином: да се из страха рађа насиље и злочин, и с једном 46 ста развијеном радњом: мржња другова према злочину. учинила је да су они, кад га је један од њих — онај који га се, као његов земљак, највише стидео --= убио, сакрили убиство и његов прави мотив. Пажљив читалац ће опазити да. је Борисављевић понекад ин расипао мотиве за ненаписане приче. Његове дуже приче нису ништа друго него. скупови мањих прича. Једна од најдужих, „Ускрс на Кожуфу“, у ствари је прича о ратовању на Солунском фронту, углавном дата кроз портрете и животописе неколико. карактера: Живка који на чаши од алуминијума, направљеној од бугарске: гра-

нате, није доспео да запише име свог

трећег детета, јер је погинуо; частољубивог регрута Миљка, који је да би доказао

своју храброст, истрчао из рова пред бу-.

гарске пушкарнице, али га задивљени не-

пријатељи нису хтели да убију; каплара.

Јована и његовог млађег брата Милије кога је волео и пазио као своје дете а када је умро пожалио што није имао деце; Боже, хромогт коморџије, који је умео свакога да насмеје, снабде потребним стварима и обавести о најновијим __ вестима

итд. Стога се чини да је код Борисав-.

љевића структура приповетке нешто сас. вим арбитрарно, што више зависи од

жеље за спајањем разних елемената и.

стрпљења којом је ту жељу испуњавао нето од њихове нужне повезаности. У сваком случају, спајање тих елемената тражи дугу кристализацију, па је и зато, можда, Борисављевић као писац дуго сазревао и релативно мало написао.

Иако је, пре свега, заинтересован за описивање извесне радње, Борисављевић

је, као што смо већ истакли, вешт пор-, третиста, који врло често и радњу Раз.

вија помоћу групног портрета. Пошто је многе приче написао у првом лицу, АНјалог је код њега могао и да изостане; па ипак, као у класичној реалистичкој причи, дијалог има значајну „функцију у његовом приповедању,. Али ОД. СВИХ класичних елемената приповедања, „први и најистакнутији елеменат у Борисављевићевој приповеци је опис, нарочито опис

"природе. Тај опис је и један прилично

одређен пејзаж: ритови и шуме. крај Дунава у Барањи, али и природа уопште, природа у свим толитњим добима и свим ситуацијама: кад је мирна и кал се ус

ковитла, кад је ведра и кад је пустошна, ·

што се види из чињенице“

мање успелим причама, у ко.

реалистичкој

„После га уби један :

ината тен е

кад је благонаклона и кад прети. Његово перо открива природу све до микрофлоре и микрофауне, дубоко скривених од очију недељних посетилаца природе и ту риста. Тако може. да познаје и открива природу само неко ко је изванредно ЛОбро познаје. и. ко се с њом истовремено ми понстоветио и непрекидно бори као с љутим и несавладивим — непријатељом. Главна личност готово свих његових при-

ча је, у ствари, природа, која је, као и.

све његове личности, дата двострано, дијалектички; и као. добро и као 340; м' као страшна стихија и као мудра учитељица живота, И све што се у његовим приповеткама збива, збива се. на фону те, гигантске личности с. многоструким лицем, које. се непрекидно мења, стављатући човека у увек нове ситуације, из којих он. мора да тражи излаза снагом, умом, виспреношћу и упорношћу. Борисављевић је и приповедач атмосфере, а основу. атмосфере у његовим приповеткама .чини магистрално описан живот природе, којој. је он испевао праву хим-, ну, не заборављајући притом ни човека. као једино биће што јој се са успехом супротставља.

Кад су" говорили о Борисављевићу, приказивачи његових књига су не једанпут спомињали Тургењева, мислећи .. при том, наравно, на „Ловчеве записе“ велнког руског писца, али, нако та аналогија тачно указује на релативно висок ниво његове приповедачке уметности, она није тачна зато што је његова приповетка настала на основу на основу било каквог угледања. Међу српским приповедачима, он је најбоље осетио. дуту природе и њених промена и

импресивно их приказао. А сигурно јен.

један. од најзначајнијих приповедача ме-

ђу онима који су нам ' ставили живе и.

упечатљиве слике из првог светског рата, у којима је'српска књижевност прилично сиромашна. Нешто су му слабије приче из народноослободилачке борбе, вероватно стога што су и утисци у старијим годинама. слабији него у млађим.

Нема сумње да је Борисављевић један ОА оних мајстора који не пиљају небу: под. облаке или у неку за обичне људе невидљиву мету, али готово никад не. промаше ни готово. увек дају целовита п хармонична дела. За неке естете, ови „мали“ мајстори су чак привлачнији Од великих, а један од тих естета је, на'пример, био и Богдан Поповић. Међу писцима мањег формата Борисављевић стоји - у првом реду, као приповедач који је срљ-. ској приповеци дао неке нове акценте: нв чије извесне приповетке могу ући У антологије, а неки одломци и минијатуре спадају у" најбоље ствари које су уопште написане у српској прози.

Драган М. Јеремић ДОКУМЕНТА

Једно · писмо | Лазара Комарчића

ЗА ВРЕМЕ свог дугогодишњег и плодног рада, Комарчић је, поред осталог, паписао осам, романа, две књиге слика но две књиге приповедака. И поред таквог обим"ног' рада, он је до скоро био непознат данашњим младим читаоцима. ј-: Такав однос према њему је несхватљив

_— поготову што се зна да је и за живота

"био. цењен и за свој књижевни рад добијао. награде н помоћи ол Српске академије наука и других. Он је из Академијине Задужбине Николе Ј. Мариновића добио две награде: прву 1893. од 600 динара за. рад „Кант нашега доба" а другу 1907. године од 480 динара за дело „Мученици за слободу“; из Задужбине Михаила 'и Марије. Миливојевић добио је две новчане помоћи: једну 1907. од 500 динара а друту 1908. године од 440 динара.

_ __Самчне помоћи добијао је, више пута, и од Министарства просвете, о чему све-

„дочи н ово његово писмо:

~ Тосподину · Министру Просвете и Цркв. Послова. Написао сам један роман „Везирев Терзибаша" из Босанско-Херцеговачког нароалног живота..

Књига ова има за циљ да сљуби Србе

Мухамедове вере и Србе православне вере. „Ја се надам да сам овим романом: олтоворио овом патриотском циљу. Ја сам, ради помоћи да ова књига. што пре угледа света, куцао на нека врата. ода-

„Кле сам се надао помоћи али је нисам до-

вољно добио.

Мени треба још једна скромна. помоћ од 400 динара им за то се обраћам Вама, Геслодине Министре, да ми ову суму, а за те. у цељ изволите дати, иначе ова књига не би могла без ове помоћи угледати света, што би по моме дубоком уверењу и по горњу мисао било од штете. За

·Примите, ' Тосподине 'Министре, џвере-

ве. мога одличног поштовања.

Лазар Комарчић 9. маја 1900. тод У Београду

Министар просвете и црквених послова, Андра Николић, одобрио је истог дана; „Да се т. Лазару Комарчићу изда четири

"стотине (400) динара помоћи из овогодт

ашњег буџета а из партије 63. одређене на помоћ научним друштвима и на подизање српске књиге. и уметности, пошто ће ова књига, гт. Комарчића бити од велике вред:ности по српску народну мисао". : Ово Комарчићево писмо налази се у не сређеној архиви Министарства просвете под ПБр; 6128. У истом је задржан право-

„пис какав му је сам Комарчић дао; писа-

но је ћирилицом. 4

_ Пошто се сада појавило интересовање за овог скоро заборављеног књижевника то ће овај скромни прилог послужити за његово даље: проучавање. — "

а

Милоје Р. Николић 7:

личног искуства а не.