Književne novine

АИКОВНА УМЕТНОСТ

(ВЕТАОСТ БОЈЕ

Стојан Аралица: Слике, ретроспективна изложба у Галерији

Српске академи! ије наука и у ности у Ма

п ја с: ј ши облик сликара 10: боја Мате > а: исаоности" чињеници што је његова. 1 2 сталне присутности мотива — пејпа природе или људске фигуре, радокс, изречен пре виш у е о две деценије, поводом познате Дражена изложбе у Београду,

1951, могао би и данас да послужи као увод у бламставо Ко

сров сликара, Тим поводом, сликар Пеђа сављевић, писао је: „Аралица спада

у ред наших млаБих уметника, чак и . млађих, не толико по годинам наја колико

по изложеним сликама, по духу и темпепау ево, здравље, сршаан смех око На __ животно искуство ду- Г путника по Европи, његово јарко обојено сликарство — све то доА а до закључка, да је живот ипак леп". то а а наш сликар имао је у искуство. А зло _ седамдесетогодишње 0. лралица данас навршава девету „деценију живота, али његове слике, свежином и темпераментом, одају младост духа, сензибилну руку мајстора ксфи ту фамозну сликарску и сликану материју претвара у јединствено средство израза, боју у мисаоност и пре свега у осећајност као ште песник речи претвара у значења, друга и другачија од свакодневних.

Овај сликар, откако је једном ушао у круг свог стилског опредељења ушао је у мисто време у један несвакидашњи, помало тајанствени круг времена уметничког, оног стања стваралачког духа које одређује израз као последицу контануираног развоја осећања од утиска до става.

Због тога за Аралицу време не постоји само као простор у којем пламти његова матична инспирација: грађење слике б6ојом пред чудима светлости природе. За. њега је време више ток и трајање једног чина инспарације, размак од утиска до израза и дефинитивног дела. У том кругу крије се и друга одлика Араличиног сликарства. Специфичност Араличиног односа према мотиву као предмету — делу објективног света огледа се и у томе што он слику не гради само од утисака добијених у директном додиру са објектом. Он се не труди да карактер утиска ускла ди са изгледом ствари: његова полазна тачка је предмет и његова условљеност у свету, али коначни циљ и исход слика» ња леже у пиктуралној организацији сли ке као аутономне _ вредности. Јер, оно што Аралачин опус веже у стилску целнну-и што заправо јесте његов стил крије се у перманентном превазилажењу и предмета и облика и у стварном, субјективном надграђивању теме као општег садржаја дела. Зато је он с правом могао ставити на чело каталога мото: Свака сли ка једног уметника јесте његов аутопортрет. Слика тако расте изнутра, из неког свог епицентра и превазилази себе, укида се као једнакост стања пре и после инспирације. Само у тренуцима превеликог замаха, када скривени токови јаке емотивности избаце материју у план садр“ жајног, заустављајући процес надсвесног, неодредивог претварања ундеје У дело, само у тим тренуцима. материја остаје У знаку материјала, затамњена, пригушена и неизражена.

Араличина боја, чак и када потенцира материјалност предмета, никада не губи свој властити живот: она је сама пред. мет. Она не исказује драматске супротности физичког односа ствари већ унутар ње димензије доживљаја. Тако у његово! боји нема дескрипције, она је сва у сен. зуалној визуелности као апсолутна доминанта слике — њен почетак и њен коначни смисао. У тој експанзији боје Арадица понекад иде толико далеко да ин. спиративни мотив скоро и не препознајемо: слика је безмало апстрактна. Пара. лелно с тим расте богатство фактуре, раБа се ново значење рукописа који слици даје изузетну хомогеност. „Изложбу, као и све досадашње Академијине изложбе, прати озбиљна, свестрана и преко потрео на студија из пера др Станислава Живковића, који је паралелно приказао и лич ност сликара и његово богато дело. Али, студија је и више од тога: она је освет-

1 е токове у нашем савре-

аила најважниј · у - : тако трајна

ом сликарству „остајући плеј с се неће моћи пре

вредност преко које КЕ када се буде правила велика синтеза

наше савремене уметности.

Срето Бошњак

СТОЈАН АРАЛИЦА: СЕН ТРОПЕ

ПОЗОРИШТЕ

КАКО СЕ БОРИТИ ПРОТИВ ОСРЕДЊОСТИ

На маргинама овогодишње беог радске позоришне сезоне

ДОБРА, па чак изражајно и савремена представа, није одавно проблем за наше позориште, Сваке сезоне буде их неколико таквих — али се тиме наша онтуација уопште не мења. Континуитет, истина, остварујемо, али га не превазилазимо. Позоришни живот је тако организован да ничим није посебно стимулисан његов перманентни уметнички развитак и индпвидуализовање израза не само у нацисналним него и у европским релацијама. Заједничких идеала немамо и зато је разумљиво што су нам појединачни напори изоловани и без ширег деловања. Сви се заједно устежемо критичке анализе овог стања — мада смо свесни да је оно неодрживо и да не обезбеђује ником праву и жељену уметничку будућност. Хоћемо

ли бити моћна позоришна нација или ће.

мо и даље бити самозадовољни и довољни сами себиг2

Свет је, углавном, равнодушан према ономе што се догађа у нашим позориштима. Негде смо на периферији збивања — а талентованији смо за ову врсту умет ности него многи други. И оно неколико овогодишњих сценских креација то из нова потврђује. Међутим, наша театарска мисао је инфериорна и зато није чудо што смо овог пролећа у свим разговорима о актуелним збивањима непрекидно истицали начело да су првенствено ансамбли одговорни за оно што се догађа на њиховим позорницама. Проблем је у томе што се не можемо помирити са таквим схватањима — јер у нашим приликама она санкционишу постојеће односе, а ми бисмо желели да их мењамо. Трагтично је већ гледати како изједначујемо све уметничке напоре, врхунске креације са оним осредњим, правимо компромисе и интересе друштва тумачимо на крајње произвољан начин,

Ако је Народно позориште ове године било уметнички најактивније и поститло највише — зашто то јавно не рећи, зашто његове вредности посебно не издво јити и зашто такво деловање не и на упадљив начин стимулисати2 Југословенско драмско позориште је чинило очајничке напоре да се извуче из стагнације и резултати су приметни, али да ли је то довољног Оно ради у далеко бољим условима него Народно позориште, има потенцијално снажан ансамбл, али из гледа да у организацији и односима уну. тра није нешто у реду. Како другачије објаснити да је током целе сезоне на великој позорници играна само једна премијера2 Атеље 212 је завршио, по свему судећи, једну фазу у свом развоју и де ловању у нашем позоришном животу и сада не треба затварати очи пред драмгтичном дилемом: нестати као што су нестали многи овако у свету конципирани театри или преобразити се у једно дру: гачије позориште! На његовој матичној сцени није било значајне представе — а нама је Атеље 212 као симбол модерног, слободног и инспиративног итекако потребан! Судбина Атељеа 212 је проблем свију нас који волимо театар! Савремено позориште је изгубило своју уметничку основу и зашло више од осталих У домен осредњости: глумци су дезоријентисани несрећним руковођењем, тако да сада морају више да брину о елементар. ној егзистенцији него о самој уметности. Ситуација је управо због свега тога много сложенија него што изгледа: сувише је много неуметничких брига да би се бавили искључиво естетским проблемима. Међутим, како је у позоришту тешко 0л: вајати једне од других, то је нужно да их решавамо много брже и радикалније, ма колико то било болно и непријатно.

Борба против осредњости наводи нас на потребу непрекидне селекције: ансамбала, представа, глумаца и релитеља. То мора да нађе одраза у политици финансирања, а посебно друштвене стимулаци-

је уметничких вредности. Систем по коме се распоређују заједничка средства — више је него анахроничан: све је срачунато да се одрже ови односи, илузије и осредњост! Ако свако треба да, сноси одговорност за своје деловање — онда нека то подразумева и пристајање на то да уметничким циљевима и вредностима буде све подређено. Уосталом, тај. принцип смо давно већ и прокламовалџ али га никада нисмо спровели.

Репертоарски — наша позоришта су у току прошле сезоне углавном следила светска кретања, која наводе на веће интересовање за новију и старију класику, аутентичнији израз, уздржавање од помодних експеримената који су сами себи сврха или се неодговорно супротстављају традицији и свему вредном и тражи оно што подразумевамо под правим позориштем. То не значи . конзерватизам, нето санирање услова да ба креативне снаге деловале слободније и свеобухватније. Да смо тек на почетку једног охрабрујућег периода уверава оних неколико представа за које смо се сви сложили да су највредвије. Али, оне се губе међу оним које нису рађене у том стилу и за које не би требало да буде толеранције у нашем позоришном свету. Сувише је мно то осцилација у изразу и то је оно основно што нам онемогућава бржи и богтатији успон.

Страна драмска литература је, уз све уважавање, ипак у бољем положају него домаћа. Много више пажње је указивано делима писаца других земаља и за њихове премијере везани су главни догађаји сезоне. Узалудно је, изгледа, понављати и упозоравати да нема оригиналног позоришног израза без националне литературе — тако да се не зна да ли су у тежем положају стари писци или нови аутори. Крлежин с јубилеј је искористило само Народно позориште, док остали у томе нису видели ни своју обавезу а ни шансу! Нових дела је забрињавајуће мало, а ако се овакав однос настави биће их још и мање. Изузме ли се оно неколико камерних форми — на великим позорницама нових текстова је било толико мало да ови у репертоару нису играли ни иоле значајнију улогу. Зар је онда изненађујуће што смо се највише бавили са'оним минијатурним колажем састављеним Од дечијих одговора на елементарна питања живота у подруму Атељеа 2122

Тешко је прихватити све оно што се догађало током сезоне, али неке њене резултате не би требало негирати, Била је то сезона слична неким ранијим, привидно мирна, а Оременита уметничким, напонима и негацијама, растрзана. између могућности и остварења. Више. нас је У веравала у оно што знамо — него што је указивала на дијалоге у које би тек требало да се укључимо. Најприметније је ипак да смо се мало радовали чак и најбољим представама. Изгледа „да нам. понестаје страсти или смо се уморили 04 непрекидних наговештаја нечег новог и — задовољавања минималним.

Охрабрујуће је, међутим, што је: наше позориште ипак витално п способно ла преживи и превазиђе сваку, па'и ову се зону. Протекли догађаји не везују толико пажњу јавности колико оне тежње којима је циљ да се позоришту помогне да буде заиста на нивоу својих креативних могућности. Сваки тренутак може да буде судбоносан, али не мора аутоматски да доноси преображење и нове вредно сти. Чини се да је овај, кроз који управо пролазимо, другачији управо по дру штвеној атмосфери и одлучности да се позоришту помогне да се издигне до ау тентичне уметности. |

Петар · Волк

Љубица Милетић

Е з8е

паигае

Природа је звук, она бива и камен, плава реч мора и жута сунцокрета, опора реч бујице и жустра пламена; У сјају драгуља се слива.

„И ћути немо камен без покрета. Природа тонове открива

треперењем боја.

Природа која наједном музиком бива.

Зар неки други живот иза тога, неке друге споне откритиз

Зар друго плаво и друго море може се речју или мишљу таћи,

ВРЕЛО

Куда с овим изненадним врелом што засуло је сеновите прилазе чаробњака шумског усред грча»

Куда с немирним зеленашем што притрли први облутак пред собом

и топли дах чубења2

Куда шумо невешта> Пустимо корен, кренемо с новог врела2

Куда с лискама бојажљивог цвета, у која недра, у које грло,

зелена пустињо |, кад стари смо, стари врло!

ШУМОВИ

Силуета мора ромори на длану, а рука мирно лежи на папиру.

Сећање, бродоломи,

ти гласови дубина;

лепет крила.

Када се будиш. нека ти говор буде сан. А рука мирно лежи на папиру.

Постани море, буди та вода, та капља, тај глас.

Смеши се неспоразуму са светол: безумљу цвета са глечера, охолом инстинкту самца.

Ти што сам ја!

Силуета мора ромори на длану,

а рука мирно лежи на папиру. Када се будиш нека ти говор буде сан.

Љубодраг Љумовић

Напуштање простора

Пси ме лају због звезде им клете тужим ватру, падају комете

Обичним бих словом тебе да заменим нем ко шума ноћна, редослед променим

Цветуша се руга, ружно ми је рећи смрт му као ушће, неизбег претећи

То девојка срцем потођена пада пустињак заљубљен од љубави страда

Лампион маслачка падобран отвара песник је неуман, одгонетке ствара

ДЕВОЈАЧКА ИГРА

Коме то облаци душу откривају судбине цвет у разумљивом сјају

Човек човека на опрез за реч хвата вине сенке разблуднота тата

То вода свој врат бестидно извија ни кавезу птица, верујем, не прија

То крчагу вода на извор мирише сунце у зениту све тратове брише

У девојке два бела тарета, сисанчета два разумно би било: мени да их да

ПРИБЛИЖАВАЊЕ ВОДИ

Кад. орао висину не нађе мом пастиру потонуле лађе

Радо бих се главом пошиграо на врх шуме ко на бедем стао

Ако ли се још одрекнем гласа ружно ми се море усталаса

Еј, даш ли ми два бисера меденца срочићу ти воду из студенца

Реч залих, плодови ми набујаше суза лепо испод ока паше

_ КЊИЖЕВНЕНОВИНЕ 9