Književne novine
"рија... У својам страспим
· шавају
ОСАМДЕСЕТ ТОДИНА МИРОСЛАВА КРЛЕЖЕ
КРАЕЖИНА КОНЦЕПЦИЈА АНТАЉОВАНОСТИ
Џ
СИ „књижевник Франц Теодор
окор рекао је на ХХХТУ конгресу МеБународног ПЕН клуба, одржаном 1966. у Њујорку, да се књижевност увек јавља или као чиста, или као ангажована, или као диригована уметност. Држећи се ове условне поделе, можемо утврдити без икаквог колебања да је Мирослав Крлежа ангажовани уметник, највећи кога смо икад имали. Он је у непрестаној побуни и против чисте уметности каква влада на европском Западу после Бодлера, и против тенденциозне реторике социјалистичког реализма. Читавог живота борио се с мањом или већом доследношћу за своју концепцију књижевности која подразумева синтезу естетских и политичких вредности. Ангажовани писац је за Крлежу онај писац који хоће да анализира и евоцира бурна друштвена збивања усред којих живи човек ХХ века; „који зна да се од политике побећи не може, јер „усуд човјека јесте политика. Али ангажовани писац није у арени да би својим пером примењивао дирекливе или нападао по туђој заповести. Он је ту да би својом савешћу сведочио и сво. јим талентом оживотворио слутње и истине које је открио. Типични представник модерне ангажоване литературе и уметности уопште јесте стваралац независан, храбар, усамљен, спреман на сваки изазов, изложен критикама и оспоравањима. Његова улога је да демистифи-
кује друштво.
Крлежин критички став није израз надмености једног изузетног духа свесног своје анаге, како су му то пребацивали неки недорасли противници, већ манифестација једног доследног негативног опредељења према модерном свету препуном обмана. Крлежина уметност се рађа у жару побуне против друштва, свих његових институција и веровања (не само социјалнах него и моралних, уметничких и филозофских). Ми немамо уметника који би се могао мерити по снази антиконформизма са Мирославом Крлежом. Све опо што су му његови критичари, иначе различитих оријентација, пребаци-
вали — индивидуализам, нихилизам, аристократизам, солипсизам нтА. — пред. ставља, у ствари, разне називе за његов
антиконформистички бунт. У том погледу Крлежа је изразито модеран дух ко. ји је рано осетио и проживео драму западноевропске уметности, управо оног њеног највиталнијег тока чији се извор налази у Боллеру, Флоберу и другим писцима ХЈХ века, зеликим весницима кризе и трагичног разилажења уметности и друштва. .
Писац, модеран и оригиналан, лишен је илузија и предан свом позиву до кра ја. Он оспорава и узнемирава својом речју и зато наилази на неразумевање. проблему „радикалне контестације" говорио је Мирослав Крлежа и дубоко и тач но. У функцији оспоравања видео је сми. сао пишчеве активности, без обзира на све тешке последице које једно овакво оспоравање често има за књижевника решеног да се супротставља митовима. „Аа би вршио ваљано свој занат, вели Крлежа у књизи разговора са Предрагом Мат. вејевићем, писац мора имати могућност да буде у неку руку дисидент, па чак дефетист, у односу. на државу и ин ституциаје, на нацију и ауторитете. Он је разметни син' који се враћа свом очинском огњишту само да би могао од њег поново отићи. Негација је његов фамилијарни облик прихваћања свијета". Крлежина негација је само један вид лемт стифакаторског, контестаторског. духа 34. падноевропске литературс од друге по. ловине ХЉХ века до данас, која доводи у питање све, почевши Од метафизичког смисла човековог живота и света па до самог језика од којег је саздана. Полазећи са идеолошких позиција које се раз ликују од Крлежиних, Гжен Јонеско је недавно изрекао сличну мисао: „зар нису оптуживали и Флобера и Золу због ве. личања „деградације људске личности: Нису ли Балзак, Виктор Иго и толики други били непријатемт свог друштва: Постоји ли иједан писац 07 вредности који није био „непријатељ“ пли бар, критичар свог друштва" 2 ·(уЉе ваго, мај 1973). Јонеско наводи многа имена 5; потврду своје тезе: Рембоа, Ничеа, Жерара де Нервала,. Верлена. Лотреамона, Жа-
размишљањи“ ма о европској поезији и филозофији Крлежа се п сам питао какав је смисао, и значај ових стваралаца и мислилаца. Крлежина књижевна естетика је, У ствари. полемика са доминантним плејама евролске књижевности после Боллера. Налазе ћи се мисадно у самом српу _ствари, У средишту западноевропске проблематике, далеко _ од провинцијске учаурености многих наших интелектуалаца, он је ин тепзивно проживљао ' недоумице, сукобе, очајања и радости великих стваралаца који су дали печат модерној епохи.
однос према њиховим
Његов
болистима и следбеницима је
двојак, чак и противречан, али увек афективно обојен. Крлежа није писао есеје 0 Бодлеру, Прусту, експресионизму, апстрактном сллакарству или савременој херметичној лирици као о неким дале. ким темама које се не тичу његовог ства ралачког бића. Он је и сам дисао ваздух џ тим пространствима. Био је дубоко опијен лепотом Прустове прозе да би је могао презирати како су то понекад радили пеки кратковиди критичари, склони да помоћу социјалних критеријума ресложене проблеме уметности. Али, с друге стране, и сам Крлежа. мада формиран као писац У уху авангарде, |
тенијалним Сим
био је склон, не ретко, да је прогласи за формалистичку и декадентну, за симптом друштвене агоније, па према томе и саму у стању распадања. Нарочито је био груб и неправедан у оцени сликарства после импресионизма, сматрајући да је апстрактно сликарство, на пример, будући формалистички дериват импресионизма, нека врста „ликовне хистерије", „моралне им естетске декадентне збрке".
Питање које је Крлежа поставио има на теоријском плану суштински значај: „Бити умјетником, значи ли то играти уа Ђапаџе, или се само салонски духовито шалити"> Исто је тако драматична и његова алтернатива: књижевност инспирисана колективном патњом, ратовима и револуцијама, или књижевност која се издваја од стварности и постаје „неком врстом наркозе _ ларпурлартистичке"; књижевност која се бори, или књижевност која вегетира „у некој врсти неутралности екстерпторијалне". Ова дилема добија, међутим, догматски призвук када се овако поставља: или реалистичка, или формалистичка књижевност. Тада Рембо, Џојс и Пруст значе формализам и декаденцију западноевропског модернизма захваћенот атоничним процесима и погоднот за. ,ломодно вартуозно развијање стила“. У говору на конгресу књижевника у Љубљани (1952), реферату на пленуму Савеза књижевника (1954) и неким другим послератним тек стовима, наћи ћемо конкретизације старих Крлежиних дилема око ангажоване уметности, стилизоване овог пута у духу Лукачеве традиционалистичке естетике. Кад Крлежа одбацује ларпурлартизам, онда он изражава своја најдубља и трај-
на уверења; када, међутим, под лараурлартизам и фомамазам своди све оно што је у — модерној _ западној уметности _ најбоље и најстваралачкије, онда он прихвата, макар, ни привремено, макар и невољно, пре
живеле схеме из доба социјалне литературе. И поред свих тактичких уступака, Крлежа је ипак остао доследан уверењу да су сви ти „ларпурлартисти" неџпоредиво више проширили границе стваралаштва од следбеника традиционализма. На примеру сликарства и књижевности из друге половине ХЛХ века убедљиво је показао да је оригинално стваралаштво тога времена подразумевало осуду званичних буржоаских вредности, док је академизам, претеча каснијег идиличног реализма, био прихваћен од владајућих кругова. Једностраност и застарелост неких то из првих послератних година, више су резултат пишчеве жеље да не заоштрава сукоб са дојучерашњим противницима У области естетике, него што су израз њетових трајних убеђења која се јављају као доминантан тону целокупном њего. вом делу. Флобер, Бодлер и импресиониста су обогатили књижевност и сликарство, док њихови савременици, помпијеристи, нако слављени због верног изра-
"жавања Људских осећања и верног слн-
кања природе, нису оставили вредна де. ла. Један други ангажовани писац, Елмо Виторини, расправљајући отприлике У исто време о питањима која су и Крлежу мучила, дошао је до истоветног 34: кључка: док је „ларпурлартизам" Бодлера, Флобера и Вајада био побуна против конформизма, званична поезија и сликар. ство њиховог времена представљали су једну неплодну врсту аркадијске уметности. Крлежино дело је прожето презиром над уметношћу Аркадије и у том смислу значи продужетак оног виталног тока, антиаркадијског, _ антиконформистичког, бунтовничког, рушилачког, који та је привлачио и узбуђивао, који је понекад и одбацивао, али коме је у суштини припадао. Крлежина _конџепција ангажованости садржавала је, међутим, и једно позитив-
ЗУКО ЏУМХУР: МИРОСЛАВ КРЛЕЖА
„стичког--стила.. Овакво становиште
Крлежаних естетских схватања, нарочи--—=| "нам се неостварљивим јер претерано на-
ндејности и
МИРОСЛАВ КРЛЕЖА
но одређење, захваљујући коме је и мо гао да се издигне изнад пуке негације. Марксове и Лењинове идеје биле су за њега путокази у области друштвеној п политичкој. У области уметности, супротстављао се Марксовим вулгаризаторима настојећи да марксизам постане морални а идејни подстицај, убеђење које помаже писцу да схвати историјско кретање, а не никако „естетски катекизам". Тридесетих година, у време оштрих сукоба из међу присталица једног економистички схваћеног марксизма и Мирослава Крлеже, који је бранио право прогресивних писаца на заузимање властитих ставова и трагање за властитим истинама, „естетски катекизам" био је сасвим близу тријумфа: Крлежа је, међутим, показао да изворни марксизам не обавезује на заузимање негативног става према најоригиналнијим појавама и правцима савремене уметности. Не мислимо да је Крлежа био
у свакој прилици, у свакој фази овог су-.
коба, а м касније, у послератном времену, апсолутно доследан и увек у праву. С времена на време и он је попуштао и једнострано оцењивао, прибегавајући реторици критичара који су грмели против декаденције поводом Џојса и Пруста. Ме-
Њу схватања која су исувише датирана једним _ раздобљем спада и Крлежино схватање _ ормгиналности _ југословенске
културе. Он је, наиме, тврдио, 1952. у го вору на Конгресу књижевника у Љубљани да је потребно створити наш естетски стил који ће се разликовати и од запад
ноевропског и Од социјалистичко-реаличети глашава национални моменат у светским процесима културне интеграције.
Не може се порицати чињеница да се неки Крлежини есејистички и полемички текстови и сами ослањају на застареле аргументе једног начина мишљења карактеристичног за догматску естетику тридесетих година. Али његова величина је управо у томе што је истрајној илеолошкој опредељености и марксистичкој усмерености додао још један незаменљиви фактор: свој велики стваралачки дар. Био је исувише изузетан стваралац да би могао прихватити формулу о свемоћи о занемарљивости талента, Зато је и протестовао онако снажно, онако" усплахирено против вулгаризатора који су одбацивали све оно што се није уклапало у оквире тенденциозне књижевности. У „Предговору Подравским мотивима Крсте Хегедушића", есеју п:саном са -страшћу уметника који игра ма Ђапаце, изнео је Крлежа уверење да је уметничка лепота „призната као постигнут животни интензитет", као ПАОд субјективног доживљаја, темперамента и срозничавог рада духа и да као таква не може бити симулирана активношћу разума. У великом спору интелектуализма и прашионализма Крлежа се 1933. определио за овај други, сасвим близак надреалистичком програму. Пребацивано му је с правом да је потценио улогу интелекта У стваралачком процесу у мери која се не да искуством доказати. Али, нешто друго је важно у овом тексту трајне вредно сти; важно је Крлежино супротстављање свакој врсти догматизма и његова олбрана књажевности као аутономног чина духа. Он је одбацивао насиље тенденције над спонтаношћу стваралачког акта, без обзира на то какве је природе тенденција која се жели наметнути. И религтиозно-метафизичко гледиште било је за ње та подједнако неприхватмиво као и лево, утилитаристичко. Не прихватајући ни „иоусовачку" Ни „јакобинску" естетику,
Крлежа је одабрао пут независног истра-
живања надахнутог Марксом и Лењином. Његов духовни развитак показује све успоне и падове, сва колебања, заблуде и тактичке компромисе књижевне левице
која је учествовала у расправама вође-
им између два светска рата и у првим послератним годинама. Крлежин пример је најдратоценији јер је он, чувајући се фанатизма, знао да здружи високу свест уметника који не дозвољава да буде спутан ма каквим политичким захтевима, са филозофијом Карла Маркса и да на тај начин постане ангажовани уметник У
најбољем смислу те речи.
Павле Зорић
КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ б
Велимир Милошевић
ламена к ућа
Кућа ми тори а ја не стижем Да се огрејем крај пламена Узалуд небу главу дижем Када на небу неба нема
Док трозничави пламен хвата. Стреху од лучи и сухог лета Руши се као храм од злата У мојој души слика света
Кућа ми гори а ја не узех Ни искру да бар листру спасем Лију воштане сунчеве сузе По моме челу светлост гасе
Као светиња која пламса
Као буктиња која пева |, Диже се пламен ко стих јасан У небо које одолева
Кућа ми гори а мене хвата Светлост ко света смрт ко бела Пустиња пуна неповрата Тамо невеста невесела
При тој светлости слепој читам Стих који љуби лепу жену Узалуд небо за љубав питам
"Кад је и небо у пламену.
ДАВНО ЛЕТО
Пада плаво иње Пада плавичасто Перје голубиње Перје љубичасто Нашом баштом
Тросипа се свила Просипа се бујна Нежност плаветнила Тиха једвачујна
Низ наша лета нујна
Веје са небеса Светлост лахораста Ко да неко стреса Липе наших башта Неко који машта
Прекриће нам лице Небеске латице Лаке божурасте Остаћемо сами Тако завејани
Кад одлете ласте
ом
п биће нам све то Далеко и свето
И незаборавно
Као да нам се снило Као да је било Некад давно
Давно.
Што СЕ НЕ ОДЕНЕШ КО НЕКАД У ЦВЕТ
Што се пе оденеш ко некад у цвет У каранфил лета и У липов хлад Ко неакд у љубав и у звичај
Ко некад у поље и у виноград
Пламен. предвечерја лелујави свод љЉубичасто окно вечерње ко храм Зањихана звезда над домом а дом љЉуљнут у небеса нестваран а сам
Зашто не ишеташ у живот ко пре Ко некад у љубав и у завичај
Када минеш небом да ми се не мре Словени под липом пију мед и чај
Ватре с пропланака наранцасти свод Носим на рукама неки бели храм Што ме не дочекаш пред уморни ход Болан сам ко огањ аоман као плам
Што се бар не скинеш ко подневни тре! Гола као суза као водопад
Да умрем од туге што могу да мрем Испод твоје сенке вечан — вечно млад,
ПЕСМА КОЈОЈ СЕ ЖИВЕЛО
Мало земље на длану — врт У врту лето у лету звезда Е ту нека ми израсте бреза И ту нека ме нанесе пут
Мало свода над главом — кров И лахор који њише лист Е ту се наћи и бити чист На тој чистини дићи дом
Мало воде на длану — дно Мора и на дну бистар лик Е ту се слити и бити стих Песме којој се живело,