Književne novine
Бакомо Скоти Исша рске жене
· Козјим стазама силазе
с красе к мору.
Усправне иду и свечане
у низу, нијеме,
у дугој црној одјећи, бијелих лица,
босих ногу, |
и црне им на слави мараме. Ходају полако
у низу, црне
точке у низу
на бијелим стијенама краса.
Оне су сјеверно сазвјежћђе. ове сажгане планете,
ЈЕДНОЈ РУЖИ
Допусти да ти кажем РУЖО, твојим именом
од рођења. Прејасно.
То је као рећи ПРОЉЕЋЕ, име мирисно.
То је као рећи ЉЕПОТА име најчистије.
Чисто име: руга,
да та ставим у запућак
сваког дана што хоћу да буде насмијап и дарежљив,
РИЈЕЧИ
Тражио сам ријечи што међу собом говоре, тражио сам ријечи што шапћу,
још увијек тражим ријечи:
на крилашцу цврчка,
у дрхтају траве,
у неком вјетровитом дану,
у трентају неке звијезде,
у дну љубави,
у дну бола.
У дну бола: . најљудскије ријечи човјекове.
очи
Гледао сам шкољку бачену на жало,
видио сам муњу у дубини неба.
Видио сам сузе у оку својих ближњих
пи мадање лишћа.
Гледао сам свота сина како спава.
Видио сам, дакле,
и прекрасних ствари у животу.
Али гдје ћу спустити поглед
при свршетку овог путовања»
Нека ми буде допуштено проматрати се у срцу. и открити посљедњу воду ; ; ; што још увијек тече
бистра и чиста
негдје у моме, у вашем чућењу.
Чућењу људи који су били и пријатељи
траве,
дјеца.
СТАН
Становао сам у сваком набору овога града, промијенио сам у Ријеци барем двадесет адреса. Толико да вам кажем да је дуга била
моја револуција.
Почео сам спавати на столу неког уредништва, Затим, увијек се селећи,
упознах уличице тдје пјевају крчме
пи прозоре отворене свим годишњим добима. За кронику: од Старог. града до Мртвог. канала, од Турнића до Вежице: увијек на путу
од једне књиге до друге.
БИЛО БИ ДОВОЉНО ТАКО МАЛО
Била, је тамо и чекала. Спава, помислих, и пробох. Једну ријеч је чекала,
а ништа не рекох.
Кажемо: живот, љубав!
А било би довољно тако мало, једна. кретња миловања,
једна тиха ријеч,
тедан осмијех живота,
један час љубави.
МОЈ ОДСУТНИ СИН
На толемот ливади
убрао је биљчицу
да је посади У лонац, код куће, Нарасла је,
пичу јој клице сваког прољећа. Сада. кад је мој син одсутан, „гледам тај цвитет
пи заљубљен сам у њега.
мој СИН РАСТЕ
Он расте. , Гоа постаје тежа. Он расте. 0, О њему СНУЈУ Он расте.
дјевојке, мислим,
Научио је мјерити се по књижници: плавокоса тлавина. из тодине у тодину, прелази с прве на другу полицу. Гледам полипе 1 мјерим и 1а
своју вјерпост
љубави.
Расте љубав.
ПРОЗА „КЊИЖЕВНИХ НОВИНА“
ЛАСТАВИЦЕ (А ТРИ РЕПА
Светозар Влајковић
ж
ЈОШ СЕ КРОЗ ПРОЗОРЧЕ види округла, проћелава глава. То ће бити тако све док не изађем. Сања је узнемирена.
Главоња Мими, водич Мими, крадљивац аутомобила Мими, ,
мој другар. Пелавко кога недостатак косе подмлађује. Тај се укопао и шапуће:
— Изађи, изађи... 3 ;
— Слушај, Мими. Нисам овде.
— Знам. Треба да се видимо.
— Невидљив сам и себи а камоли теби.
— Свеједно.
Сања дрхти. Узмем њене прсте и држим их, да се умире. Она ми верује, али дрхти. Кажем да је главоња безопасан, одан, једини који зна да сам на дрвету. Сања се подвлачи под мој џемпер, гребе ме ноктима. Кажем да ће Мими побећи чим је види, јер смо одувек сматрали присуство једне девојке важнијим од свега, од било којег раз. говора, рада и сл. Сања трепери и једини начин да се то прекрати јесте Мимијев долазак на дрво.
— Попни се!
Мими је у оквиру врата. Чујем воду како се хлади. и Сању, која испод мог џемпера пева о ластавици са три репа. .
— Никад лепша јесен, каже Мими.
— Пређи на ствар.
_ — Ујесен смо увек волели ластавице са три репа, каже.
— Пређи на ствар.
— Мјесен смо волели непостојеће девојке.
— Пребђп на ствар.
— Поздравио те шеф.
Сања нестаје. Њен страх је оправдан. Она је сад. далеко, на огради, међу птицама без ногу и међу глиненим пупољцима, који неће дочекати своје пролеће.
ИЛУСТРАЦИЈА МОМЕ МАРКОВИЋА
— Пређи на ствар. — Захтева да вратиш поверљиви материјал.
Сања је на ивици реке, чита поруке вирова и крета: ња пене из фабрике шећера. Приђем јој, ставим руку на њену главу, а она се не одмакне: почиње да дели моју судбину. Гледам пену која клизи низ масну обалу и ништа не сазнајем. Можда ћемо отпутовати, кренути некуд куда морамо, јер нам је предодређено. · |
— Нисам могао да га слажем.
Опет ветар. Неколико листова се окруни без звука. Из обореног димњака, на сметлишту, излази облачић дима. А Сања забацује косу и више је у реци, него у ваздуху.
Мими, негде горе чека са главом у шакама, заједно са столицом.
“
Управо сам (1956) стигао у Мутапову улицу, под један балкон, Не због кише. Мими је тад носио танке наочари, Приметио сам га још док је био на дну улице. Носио је и хубертус. Вукао један прст дуж зидова и ограда. Чекао сам Д. 6
Мими се зауставио:
— Чекаш Д.2
А ја:
— Чекам Р.
А Мими: :
— Једном сам на истом месту чекао Д. Није изашла.
Гледам га: због чега се нас двојица нисмо раније дружили2 Испричам да сам се-већ љубио са Д. и да ми је го сле било свеједно.
— Штета, каже Мими. Боље да се нисте ни љубили, ако ти је после било свеједно. Ја сам због ње плакао,
Гледам га: зар ја немам исто тако права да свима као
жем колико бих волео да Д. изађе на састанак и да се то досад није још догодило, иако је неколико пута обећава. ла2 Док је Мими одлазио, дуж улице, мој живот је добио нови правац.
А. је дошла под балкон. Ставила ми руку на раме и од мах ме пољубила у уста, Био сам понижен и нисам узвратио. Д. ме пољубила јотп пуно пута у уста и одвела на иг ранку. Нисам лобро играо. Све је иттло погрешно, јер је мој живот тог дана добио нови правац на коме нисам корачао ситурним кораком. .
А. је питала да ли сам увек тако несигуран, а та сам.
рекао: — Да. А. је питала да ли волим да спавам са женама, а ја сам признао;
— Волим, али не умем. -
·_Д. ме одвела на сплав и спавали смо У. зимским ка. путима. Д. је после хтела да попије врућу димунаду, али ја нисам имао пара да платим. Попили смо по две лимуна. де, презнојили се и Д. је била срећна, а ја сам молио да се. више не виђамо, пошто то нисам заслужио. Д. је рекла да сам глуп ми водила ме на сплав све док није пао снег, а онда ме водила на таван и једном у спаваћу собу сво „јих родитеља.
У међувремену Мими је срео Р.: Поменуо је и мене. Честитао јој што није изабрала неког горег. Р. је бленула у њега и написала ми писмо. Више нисам виђао А. на сплаву, а ни иначе. Почео сам да виђам Р. и да се дру: жим са Мимијем.
Сад Мими зна да је могућ свет у коме постоји равно правност. То га збуњује и заборавља да је читавог живота о томе маштао. Још који тренутак и он ће се уплашити. То ће бити растанак са њим. А Сања ништа не слути, пева и игра се и понешто упита:
— Шта је то девојка2 Мими је ужагрио поглед и чека.
— Девојка је настала од снега. Виле су је обликовале од снега из бездана, окренутом јулском сунцу. Ветар је девојку оживео, роса је нахранила, шума је обукла, ливада украсила. Добила је крилца испод пазуха, па нико није могао да је стигне, осим оног кога девојка изабере. И нико није знао да у коси има једну црвену длаку и да јој та длака испуњава жеље. Могла је да буде и гола, а да јој се ништа не догоди.
Сања се замислила и заборавила нас. Одједном се враћа и пита:
— А ја2 Да ли сам ја девојка2 Мими каже:
— Лепи сте.
Ја:
— Никад ми се ниси приближила. Можда бих пронашао црвену длаку у твојој коси.
Сања се смеје и каже да није девојка. Мими доказује супротно. А река се рачва као пањ.
Онда Мими губи тле, говори о неком добу кад смо ба уљали, лутали кроз ноћ, кад смо били слободни, кад су постојала пријатељства и љубави. Он сад зна да је све то опет могуће. А ја кажем:
— Никад више. Пријатељства ће бити другачија. И љубави.
Мими се лоше сналази и одлази без речи. Нико од нас не зна због чега је дошао. Сања та прати до места где по чиње стаза за чамац. Мими жури, прелази у трк. Сања је све лакша, не утркује се, али је свуда око њега, као светлупава спирала, која се полако претвара у маглу.
Мими је сад на крми црног чамца. сам, као чамџија који себе одвози у пакао. Не знам због чега назирем да ћемо Сања и ја ускоро кренути на велики пут. И, док о томе мислим, она ме посматра и клима главом.
Није свеједно из какве средине човек потиче. Нису ме учили да верујем.
Ни у Бога.
На у краља.
Ни у попа.
Ни у светлу будућност.
Ни у науку.
Ни. у: уметност.
Ни у жене 3 Ни у херојство. ,
Ни у више циљеве. Ни у живот. Ни у смрт.
Никакву веру нису ми усадили. Све је било млако и јадно. Рекли су" буди поштен, некако ћеш испливати, Куда, каког
Нису ме припремали да испаштам. Испаштао сам уп раво то непостојање, вере, за којом сам. имао потребу. Испаштао сам недостатак грехова. Нисам имао излуделу тетку која би ме терала да је тлибам по леђима.
Нису ме научили ни да будем ваљан паганин, Нису ми рекли да је то део моје судбине: мнотобожап. Нама је покрштавање убило машту и бистри поглед закрчило ра» ним крмељама. Наше рибе преместили су у масне рибњаке. Ставили су нас пред самртне муке: криви без кривице.
За нас је неред био ред. Чудо реалност. Све је било могуће. Данас покушавају да ме уче традицији. Крију ла смо поновно у времену паганства С том разликом што је данас скоро цела планета растројена и не зна на коју стра ну да удене своју потребу за вером. Нико више не зна шта
„је прогрес. У том погледу, мене је тешко зезнути.
Кренуо сам испочетка. Овде, под овим небом, све се ради испочетка. И сам крај личи на почетак. Као да нико пре нас није умро, као да нико није унео некористољубиве енергије за добро овог народа чији је позив лутање. Не позив! Зов.
Исхрањивање стоке и напајање, то је био изговор. Лу. тање, то је циљ. Па, барем, да је то неко признао.
Око мене, тада, сви су лагали. И непрекидно. И сас. вим неумесно. Најчешће некористољубиво. Лаж извире из несигурности и из немаштине. Сиромашан човек не може да поверује да његов сусед говори истину, јер сам није 7 стању да је изговори. За сиромашног истина је поразна, Ако је болестан, код нас је то срамно, па се крије. Кал је здрав, смисле му болест. Кад је паметан, кажу — луд је. Кад је луд, е, онда је видовит. Кад је виловит, наравно, краде. Кад краде, правдају га тиме што је револуционар. Кад је певолупионар, објасне да је педер. Кад је пелер, кажу да воли своју мајку. Кад воли своју мајку, очекују најгоре. Кад букне пожар, ватрогасци су далеко.
Ми не шширимо лажи само о другима. О себи понајвише. Ако смо се запили, тврдимо ла смо учили. Ако смо учили, кажемо да смо туцали. Ако смо туцали, онда смо то радили ванземаљски. Ако смо слабо туцали и онда смо били сјајни. Кад смо забринути, тврдимо да смо весели. Кад смо весели, куцкамо у дрво. Купкање у дрво је наша национална одлика број 1. То је одраз словенског духа, који се свега плаши а ни у шта не верује.
Срећом, једном сам открио да је лакше говорити исти. ну, или бар оно што ја сматрам истином. То је био начин да постанем свестан свога ја. Ако сам рекао да немам пара за биоскоп, или ла ме боли слезина кад трчим, или да нисам разумео тта прича општински секретар, уживао сам у том“ да препознам себе. Кад се лаже други је случај: лажет у име неког поретка, не у своје име.
.
(Одломак из романа)
КЊИНЕВНЕ НОВИНЕ :