Književne novine

. ре која је

КОНТИНУИТЕТ САдОВЕНАЧКЕ КЊИЋЕВНОСТИ _

Јоже Погачник и Франц Задравец: „ИСТОРИЈА СЛОВЕНАЧКЕ КЊИЖЕВНОСТИ“, 1 — УШЕ; Заложба Обзорја, Марибор, 1969—1972.

ПОСЛЕ ДРУГОГ светског рата код нас једва да се појавило неколико информативних прегледа књижевности, али ниједан од њих није применио сложену научну апаратуру којом се дубоко улази у битне токове књижевне мисли. То је, свакако, велики парадокс кад се зна да је паша књижевност достигла свој европски па и светски успон управо у време после другог светског рата. Овај посао се код нас непрекидно одлаже за касније, за једно друто време, за неке новемн неизвесне могућности, _

М овоме изузетак свакако чине критичари и историчари словеначке књижевности. Код њих у читавом послератном периоду (а било је и већих захвата и између два светска рата) постоји врло жилава и истрајна упорност у организованом систематском научном изучавању књижевности, не само новије и најновије, нето у читавом њеном трајању. Та жива интересовања словеначких књижевних критичара и историчара за интегралном, научно систематизованом и у свим слојевима дубоко преиспитаном историјом словеначке књижевне мисли, послед“ њих неколико година доживљава своју пуну стваралачку и научну афирмацију. Појавило се већ неколико књига врло амбициозних, стваралачки | надахнутих, интегралних у својим захватима, изузетно продорне стваралачке имагинације, 3а0кружених аналитичких система, изграђепа и модерно разрађене научне апаратувеома прецизно уклопила и преплела различите методе приступа и створила јединствени, свеобухватни научни метод.

Пре шест година (1967) у издању Словенске матице изашла је „Словенска књижевност 1945 — 1965“ у две књиге великог, формата на преко 850 страница. Ове књиге су плодови рада укиверзитет-

ских професора Бориса Патернуа, Хелте Глушић _Криспер, _ Матијажа Кмецла,

Јоже Корузе и Франца Задравеца. Непосредно иза ових књига, такође у издању Словенске матице, излази „Историја словеначке књижевности“ Лина Легише У којој на око 450 страница анализира токове експресионизма и новог реализма У словеначкој књижевности од 1918. до 1941. године. Прошле године _ Виктор Смолеј, опет у Матици словенској, објавио је своју „Историју словеначке књижевности“ у којој аналитички истражује и показује да у литератури ствараноју току рата нису биле присутне различите уметничке струје према којима су се писци опредељивали, била је присутна политичка и социјална идеологија, било је присутно исповедање ослободилачких тежњи — око њих су се писци груписали и кроз њих изражавали своја етичка и уметничка знања и искуства.

Крајем 1968. године оглашен је нови и сигурно најамбициознији жевноисторијски пројекат не само код Словенаца већ код нас уопште: Мариборска издавачка кућа „Заложба Обзорја“ објављује прве две књиге своје „Историје словеначке књижевности“ од планираних осам. Аутори овог заиста великог подухвата су Јоже Погачник и Франц Задравеп. Прве четири књите написао је Јоже Погачник, пету, шесту и седму Франц Задравец, а осму опет Јоже По тачник. Ови књижевни историчари плоставили су себи задатак да преиспитају словеначку књижевност у свим њеним слојевима од „Брижинских споменика“ до данашњих дана. Овако велики период је и велико искушење, јер је пун разно. ликости у пдејама, друштвеним и социјалним токовима, естетским и филозофским опредељењима, пун је противуречности — али све то има и изузетну истраживачку драж јер истраживачима пружа могућности да пеловито покажу своју књижевно-историјску и идејну _визију словеначке књижевности.

Погачник и Задравец су мирно, срелствима модерне интерпретације и историографије анализирали, систематизовали грађу по сродности и по функцији коју је вршила у одређеним историјским раздобљима. Они на посте нов начин истражују и повезују чињенице, сваки значајвији догађај и изузетну појаву разматраји м вреднују из свих могућих аспеката: Јисторијски, литерарно, етички, сопиолошки и др. и постављају у одређено време и простор, јер сматрају да књижевноисторијски процеси не могу разумети и не могу остварити своја права и трајна значења уколико. се сваки део целине темељито не испита као самосталан феномен. Тиме и целина добија већа историјска значења и дубљу естетску и филозофску функцију. Али, колико год ови историчари савремену књижевну мисао

један

одређују виталном књижевном баштином, исто толико настоје да баштину осветле језиком и свим другим изражај-

ним средствима данашњице, свесни да је

то једини начим да се успоставе континуштети п омогући јединствени УВИДУ свеукупи“ "њижевну мисао. Тиме се она вишеструк“ осмишљује, али једно је,

ипак, најбитније: добија своја антологиј-

"струјања.

књи-.

у 4 1 ( ба "ска обележја и баца у први план оне токове и оне појединце који су снагом свога ума одређивали епоху. и"

_М свом проучавању словеначке књижевне прошлости Погачник, и Задравец настојали су да ревидирају раније изре-

' чене судове и да отклоне једностраности,

једнодимензионалности и ванлитерарне елементе у изучавању. _ Истраживања.

вршена У Х1Х веку, па и раније, кретала | су се углавном у два смера: историјско социјално-политичком. |

-филолошком и Данас је толико евидентно да само историјско-филодошки или само социјалнополитички вид испитивања не могу да омогуће неопходне материјале за извлачење научних закључака. Настојања ових историчара била су комплекснија: они су сјединили претходна два истраживачка тока и додали им нове, сложеније и флексибилније елементе анадизе — ушли су у анализирање структура, у етичко м антрополошко рашчлањавање и појединих епоха и писаца и дела у њој, То је био прави и једини пут да се једна књи-

жевност дијалектички одреди у свом историјском развоју. У приступу Погачника ми Задравеца словеначкој књижев-

ној прошлости битно је дакле то што су,

настојали да врше ревизију, што су аналитички веома студиозно преиспитивадм сваки идејни и естетски ток и што су умели у свакој епохи, у свакој књижевној појави да пронађу "идејне и уметничке муње чији су одблесци зрачили У будућност. '

Погачник је при том У свим својим књигама (од 1— ТУ) инсистирао на разобличавању _ католичке _ филозофске и идеолошке линије и одбацивању догматизма свих порекла и опредељења, тежећи да у први план дође прогресивни народни дух. Такав став му је омогућио да афирмише најаутентичније _ словеначке књижевне и културне вредности Од „Брижинских споменика“, преко Томажа Линхарта, Водника, Прешерна, Левстика, Грегорчича, Стритара. Свака његова књига је целина за себе, али је исто тако свака претходна условила следећу: у првој обрађује средњи век, реформацију и противреформацију, маниризам и барок; у другој се бави класицизмом и предромантизмом; у трећој обрађује класику и романтизам, а У четвртој реализам. Примењујући разноврсност метода, слободну њихову комбинацију, широке компаративистичке захвате, Погтачник је успео да створи изузетно компактно дело

које ће по ширини и дубини захвата, по.

комплексности материје, по смелости са којом врши ревизију, утрти пут новим истраживањима а посебно ће омогућити веома развијен, дијалектички промишљен и уметнички ослобођен било каквих стега приступ књижевности ХХ века, а посебно оној насталој после 1950. године.

Погачник је _ отворио — могућности Францу Задравецу да истом методологијом ухвати за корен нова и модерна опредељења словеначке књижевности и каже колико је израсла из властите традиције, а колико је рефлекс модерних европских Захват Задравеца је веома широк и сложенији него што је био Погачников у обради словеначке књижевности закључно са реализмом, јер Задравец се кретао по неиспитаном, по. литератури која је још у току и још у јаким превирањима; он обрађује период од почетка нашега века до његове половине. А то је и једно од најбурнијих времена и у словеначкој и у књижевности _југословенских народа уопште. У првој својој књизи Задравец анализира нову романтику и прелазне облике реализма. Верујући да је у том периоду утемељена модерна словеначка књижевност, Задравец веома широко улази у анализу времена и простора и врло прецизно испитује политичке и културне прилике у Словенији на почетку века, али суштина његових испитивања у овој књизи јесу уметнички и мисаони токови, смисао, снага и суштина новога, његова обележја и стварање сопствених словеначких вредности какве су Кете и Мурн, Жупанчич и Цанкар, Алојз Градник и Франце Бевк итд. Посебно је Задравеца вукла појава модерног субјективизма израженог као импреспонизам, симболизам, експресионизам или футуризам — повукли су га сукоби старог и новог, отпор страном утицају м раБање властитог. Посебно је Задравец у својим анализама компаративистичком методом утврђивао утицаје и широку отвореност словеначке књижевности ка Ауџстрији, Француској, Русији и Немачкој али м ка Прешерну као главном стубу.

У својим наредним књигама, шестој и седмој, Задравец је посветио пажњу експресмонизму и социјалном реализму. Колико год је у петој књизи утврђивао нове иде је, нове естетске и језичке оријентације, колико год је био у лирској сфери, у олјецима нових романтичарских токова, тодико је у приступу експресионизму и социјалном реализму ушао у филозофске и

"О - #; 7 и 77 от пиву 5 22. у;

иако о Рај реј»

"је лутања и застрањивања,

МОМО КАПОР

социолошке токове. Покушао је да анализира хришћански идеализам, рурализам, психолошке теорије, дијалектички материјализам, егзистенцијализам, персонализам — али исто тако, а можда и с мното више жара, студирао је уметничке феномене који су израстали из свих ових филозофских опредељења. С подједнаком страшћу Задравец је анализирао и поезију и прозу и драматику, а У својим анализама посебну је пажњу поклањао стилским и језичким токовима, јер овај историчар верује да је снага једне литературе садржана у моћи језика и у начину његовога организовања. Битна су и идејна опредељења и зато су његова настојања. била тачно одређена: разбити филозофски идеализам, а посебно хришћански и до вести литературу у токове филозофског материјализма и марксизма. Заправо, Задравчева испитивања су се и концентрисала око писаца и проблема који су отварали пут марксизму.

У првом делу своје књиге Задравец је сав у теоријским разматрањима, док је други део посветио анализи појединих писаца и дела који су снагом свога интелекта, уметношћу своје речи обележили епоху, повукли је даље у свет, а своје време учинили универзалним. Посебну пажњу Задравец посвећује Подбевшеку, Албрех“ ту, Селишкару, Косовелу, Воднику, Јарцу, Груму, Копбеку, Водушеку, Јушу Козаку, Воранцу, Инголичу, Цирилу Космачу, Потрчу, а на посебан начин приступа Јосипу

„Видмару. као, критичару. који је „снагом

свога изузетног аналитичкога ума, својим

"изузетним литерарним осећањем повукао

у Европу и свет многе међуратне генерације словеначких писаца и одредио критеријуме испод којих не могу и не смеју да иду.

Колико је Погачник својом анализом струјања м токова У раздобљу реализма повукао Задравеца у нову романтику и прелазне токове реализма, исто је толико Задравец повукао Погачника у испитивање најновијих кретања У словеначкој књижевности, а посебно у анализу егзистенцијализма и структурализма. Потачникова књига као осма и као закључна анализира процесе у словеначкој књижевности од 1950, тодине па до наших дана, Свестан чињенице да је то књижевност која је у ходу, замаху, превирању, у грчевитом тражењу сопственог пута, Погачник је био доста опрезан, његова настојања су била да широко отвори увид у све што се збивало за последњих двадесетак година, а збивало се мното тога на идејном и естетском плану, било је сукоба, али сви

· ти сукоби, мање или више, били су ства-

ралачке природе, носили су у себи чврста и уметничка и филозофска опредељења.

' Примера ради наводимо најкарактеристич-

нија: сукоб Видмар—Зихерл, Видмар—млади (Кос, Кермаунер, Графенаџер), сукоби у часопису „Перспективе“, па у часопису „Проблеми“ и др. Но, једно је. битно, нова словеначка књижевност се брзо ослободила утилитаризма и догматизма и остварила сасвим слободну и модерну уметничку и филозофску оријентацију. Било г посртања и вултаризације, али увек се ишло напред, ексцеси и нестваралачки импулси су увек раније мли касније остајали по страни, гушили се у себи, а права књижевност је увек ишла напред. Е Једном речју, Погачник и Задравец су остварили „велики подухват, рекавши своју интегралну мисао 0 словеначкој књи: жевности, али не као самој и усамљеној већ као делу свеукупне наше литературе и литературе уопште; они своју књижевност нису извлачили само из сопствене традиције већ и из културе и уметности уопште. Откривајући свеукугне просторе своје националне кул торне и књижевне мисли они су по казали да је визија једнога подухвата маучна онолико колико је из ње извукла њену универзалну суштину и доказала њену свевременост. И још једно одређење и за ове књиге и за ове писце је карактеристично: хтели су да буду другачији од других и били су; темељна одређења била су им интерпретација уметничког у делу и околности у којима се оно догађа — и та су остварили; идејно и уметничко су за њих темељ књижевности и они су та учврстили. Да би остварили те и друге своје циљеве они су остварили

своју методологију и научно фундирали,

нову периодизацију која је отворила но. ве путеве ка сржи уметничког.

Миливоје Марковић

ВЕДРИ ЛЕТОПИС НАШЕГ ДОБА

Момо Капор: „И ДРУГЕ ПРИЧЕ“; „Знање“, Загреб, 1973.

РАЗЛИЧИТЕ ТЕМАТСКЕ кругове Капорових кратких прича повезује јелна снажна нит: наглашена ауторова тежња Да своје мозаично причање претвори у хро нику о једном времену, средини и тенерацији. Настале у првом реду као новински текстови, ове приче повезане у књигу делују битно друкчије него на ступцима листова; док им новински _ простоф даје тон необавезног ћаскања и актуелности, у корицама књиге ове прозе по стају привидно „озбиљније", њихов лирски подтекст чини се богатији и стаменијаи, Истовремено поједине досетке, ка кве су на новинским ступцима имале своје место и улогу, овде делују мање ефектно и стиче се утисак да местимично и нису биле неопходне. Разлога за ову промену у нашем читалачком ставу свакако има. У новинама смо Капорове прозе прихватили парцијално, појединачно, а у збирци свака прича улази у —истина лабаве — целине, да би и читава књига коначно добила облик својеврсне хронтике посвећене тек прошлом времену. У крајњем рачуну, ипак, може се рећи да су приче Моме Капора у књизи добиле нов звук ми квалитет, да је више дошла до изражаја литерарна страна и, разумњиво, вредност његове прозе.

Ова приповедачка хроника омеђена је временом, оквирима послератне епохе, и посвећена је генерацији која је у тим годинама сазревала. То је средња генерација, они који се налазе између старих и младих. „Човек средњих година никада не говори „ми", нето само — „ја“. Због тога он... често сагиње главу преко које се стари и млади гађају врућим метафорама у бици која се зове — сукоб тенерапија". Та генерација средњих годиша стасала је у време убрзаних промена. Мењало се све: друштво, биоскопи, улице, возови, јеловник, кафане, мода, шлатери. Најмање су се мењали сами људи. Стари су имали своје тековине и своје успомене, млади су дошли У већ измењену средину. Једино људи средњих година немају свог упоришта у времену, они су емотивно везани за саме промене, за тај ток носталгичних присећања, ведрих успомена _с покојом горчом епизодом. Иако везани за промене они сами се нису променили, па тај несклад између њиховог живљења у тренутку садашњем им враћања у прошлост која то још није постаје извор њихових узлета и несмиљенот повратка у штуру, непоетичну јаву. "Пи сац је дао причама једну завтмљиву ли ску ноту, настојећи да тај мали свет У времену хуманизује и емотивно обогати.

О својим јунацима и њиховим доживљајима Момо Капор прича надахнуто и узбудљиво. Он с успехом евоцира атмосферу послератних дана, с пуно сликовитих поједаности описује град и младе који су онда долазили. Приче као „Човек средњих година“, „Везегуве“, затим готово цео циклус „Јучерашњи свет", представљају _ значајан прилог жанру кратке приповетке, а то се може рећи и за неке прозе из циклуса „Колонисти". изражаја његова вештина. у сликању атКапорово причање прелази понекад у козерију, фељтон, хумореску, где долази до мосфере,. скицирању ликова, као и нагла“ шен слух за комично у лику и ситуацији („Сузана и старци", „Прича о илегалном пијанцу“, „Пореклом, наши").

Лакоћа Капоровог прич: ва несумњиво плевш; аутор од на изглед безначајног повода (пролазник, случајан сусрет, опис кафане или неки свакидашњи доживљај) уме да створи причу, уткивајући у СВОЈУ визију овлаш дату, поједностављену фабулу. Овако, хроничарски обликована целина, открива још један квалитет Капорове прозе — њен непатворен лиризам прожет сентименталном паклоношћу за протекле године, за јунаке који су у том времену живели и местајали, за читав један свет који је из старих варошких оквира прелазио у велеградске мере. Момо Капор је хроничар Београда, писац ведрог летописа о младима и старима, о студентима, уметницима и клошарима, о јединственом спектаклу који посматра истовремено са жаром учесника и растојањем режисера. Колико је аутор везан за средину о којој пише показује и неуспех његовог покушаја да оствари сличну пројекцију сарајевске средине ' (циклус „Благословено време досаде"). Једино у појединим цртицама с мора Момо Капор показује исту вештину у сликању ди“ кова и амбијента, презентирајући медитерански свет у богатом јужњачком ко. Аориту, мада та слика није целовита У оној мери колико београдска.

Момо Капор се определио за тедан мање или више запостављен. жанр кратку новинску причу. Његово причање је реалистичко, засновано на посматрању и синтези значајних појединости у цели ни. Ове приче пружају занимљив допру“ нос нашој приповедачкој прози, потврђујући још једном истину да добрим > винским причама није место само у #90 винама, већ и у књизи. Збирка „И друге праче" открила је нове врлине Капорове прозе, а поједине странице ове књите претварају се у праву свечаност кратке. приче.

Иван Шоп

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ 8