Nova Evropa

увјетно потребне онако далекосежне мјере штедње као у Аустрији, јер нисмо ратом пауперизирани, већ се напротив унаточ свих сметња налазимо у стадију опћенитог напредовања. Затим, не смијемо ни издалека, рачунати на онолику потпору од стране државе, како је учињено у Дустрији и Њемачкој. Држава данас неће и не може давати никакве кредите за подизање малих станова, јер јој то још кроз неколико година не допушта лоше стање наших финансија. Али то баш и није толико потребно. У сваком случају морале би опћине давати згодне комплексе земљишта, за насеобине уз врло јефтину цијену. Било би још боље, кад бисмо имали и закон о насљедном закупу; али то ћемо у догледно вријеме једва моћи постићи, с обзиром на врло мршави и полагани рад наше легислативе. Најважније су свакако: јефтина земљишта, добре задружне организације насеобина, и јефтини хипотекарни кредити. Ово потоње је можда понајглавнија тачка, цијелог проблема, и ту би се у првом реду морало нешто учинити. Крај данашње новчане кризе неће ниједан новчани завод хтјети добре воље дати хипотекарне кредите у означену сврху уз јефтин каматњак (4—5%) и повољне увјете амортизације; зато би требало законом обвезати све веће новчане заводе, да морају становит износ ставити на расположење за изградњу малих станова кроз извјесни број година у форми јефтиног хипотекарног кредита. Тим би се начином можда нашао и неки могућан излаз у погледу прописа закона о становима (и нетом изашлог новог правилника, за извршење тога, закона, од 29. студенога, 1922), који намеће свим већим привредним подузећима у погледу грађења, дужности које далеко надилазе њихове силе, те су зато у овом опсегу непроведиве. Обвезом давања јефтиних хипотекарних зајмова олакшало би се грађење умјереним начином, а новчани би заводи и капиталисти уопће придонијели у том облику онолико колико уопће придонијети могу рјешењу станбене кризе, а да им се тим ипак не онемогући правилан развој.

Др. В. Луначек,

Књиге и листови,

Растко Петровић; „Откровења“ (издање С. Б. Цвијановића, Београд 1922).

Таква, иста таква — свежањ листића, причвршћен гајтаном за грдне корице, сакривен као семе у кошуљици, као тајна у срцу, као невеста. У велу — иста таква, је стародревна књига стихова божаственом Ли-Тај-Пеу од божанственог Тху-Фуа. И исто тако, и још много више, украшена. је сличицама, дрворезима, и цртежима, ситним н крупним, правим и кривим, жалосним и смешним, као из сита истресеним, као од ветра нанесеним.... Али, стародревна књига, је још увијена и у раскошан свилен омот, и виси на њој дуга златна пантљика са именом љубљеног повете, божанственог Ли-Тај-Пеа, кога је сам Цар био огрнуо владарским плаштом нако је знао да ће песник у том плашту пити, по блату се ваљати, и револуцијонарне говоре држати; божанственог Ли-Тај-Пеа, који је, кад је остарео, седе