Nova Evropa

Говори се, да је гениј осамљен. Те речи би се једва на икога могле да примене тако добро као на Петра Великог. Он је доиста био сам, и носио сву тежину свога дела на својим моћним плећима. Големи народ његов био је против њега, јер га није разумевао. Неговорећи о нижим слојевима, али велика већина у средњим и високим сталежима није се слагала с његовим реформама, настојећи на све могуће начине да их осујети; у бољем случају, они су их злоупотребљавали, неразумевајући им смисла и гледајући само на своје личне користи, Чак и најбољи сарадници Цареви — као Мењчиков, Јагузински, Сафиров, и други — иако су разумели смисао и корист рефорама, радили су често неискрено и из личних мотива, не из све душе као сам Петар. Све су то били људи несавесни, настојећи да немилосрдно опљачкају државну благајну, коју је Петар пунио с толиком стрпљивошћу, брижљивошћу, и упорношћу, Било је потребно несамо стално будно око Царево, већ каткад и његова немилосрдна палица, да задржи ту несавесност у извесним границама. Чак и сам рођени син Царев — царевић Алексеј —- дигао се био противу Петра. Ова незахвалност и беспримерна осамљеност повећавали су бригуи тежину рада Реформатора, поткопавајући пре времена његове иначе надчовечне силе и пунећи његову душу тугом и мучним мислима на будућност,

Може се ипак рећи, како смо то напред учинили, да су многи савременици, и каснија поколења, гајили према Царуреформатору осећаје који се могу назвати смерним култом

етра Великог. Али већ људи ХУШ столећа, савременици песника Дјержавина, утонувши у француској филозофији, почели су на њега и његову реформу да гледају нешто другим очима, Њиховим се мозговима, навиклим на апстрактне друштвене уредбе и на фине предмете академског морала, није могла свидети делатност Петрова, посвећена каткада конкретним појединостима државног господарства, детаљима управе, и ситницама војног устројства ; таква им се делатност чинила, наравно ситном и материјалистичком. Тако је, например, успоређујући делатност Петра Великог са радом Катарине П, песник

ерасков писао: „Петар је Русима дао тело, а Катарина душу", чиме као да је хтео да нагласи, да је Петар дао Русији само материјалну културу, док јој је ону вишу, духовну, дала Катарина. Цареви-радници нису били према укусу мисаоног друштва ХУШ века, Тако видимо да и историчари као кнез Шчербатов у својим белешкама о повреди морала у Русији — признају Петрову Реформу можда нужном а можда и излишном, а умна и образована руска жена која је тада била председницом Академије Наука, но у исто време и типична представница свога времена и друштва, кнегиња Дашкова, куди Петрову тенденцу ка сваком практичном послу, што је, по

456