Nova Evropa

У своме одговору на другу тужбу, уредник „Нове Европе“ казао је и ово: „Да је проф. Ст. Станојевићу искрено стало било до тога, да се неповољно мишљење о његовој књижици не шири, он је имао довољно прилике досад да га покуша сузбити, и у јавности и пред судом, и противу Дра. Ситона-Ватсона (који га није први пут изрекао у овој својој књизи), и противу мене, који сам га, баш ради те књижице, толико пута јавно и оштро нападао. Али је проф, Ст. Станојевић досад увек муком мучао, па ме није тужио суду ни онда кад сам — оцењујући ову његову књижицу као пример некритичности и научничке несавесности (у „Новој Европи“ за 21. септембра 1923) — јавно написао за њега ово; „Ми познајемо у главу тип писаца оваких историјских дела, и знамо да они с осмехом прелазе и преко оваких приказа и преко „Нове Европе“ уопште, звецкајући задовољно парама у џепу од продатих примерака, и настављајући и даље, у овој нашој необавештеној и поквареној средини, да воде главну реч и да реномирају, на рачун догађаја које су, у најбољем случају, кроз плот гледали, и родољуба којима нису достојни да одреше ремена с обуће. За овака „дела' њима ће судити историја, коју сада мисле да вуку за нос. Али се — у начелу, и за љубав свога идеализма —- морамо оградити, да оваки испитивачи и научници представљају нашу званичну историју, којима треба да су огњишта на нашим универзитетима и академијама". То је бар јасно и отворено, и ударац право у лице, Ми га упућујемо на суд Историје; а гле, он се

"

— на три године касније — ставља под заштиту новога Закона о штампи: он одједаред одговара на критику, и то још индиректну, одговара али — пред редовним Судом! Он

је пљунуо једним махом на све што је сам мислио и говорио и писао, па је потекао на суд, и то за којештарије, Има ли икога да још верује, после свега што смо довде изнели, да је то могло бити из уверења, т. ј. да се уверење проф, Ст. Станојевића могло преконоћ тако из основа поколебати и изменитиг Ко упућен да не падне на грешну мисао, да се од „части, доброг имена, друштвеног угледа, и привредног кредита“, који овде туже, узбудио и нашао повређен поглавито овај последњи, поготово кад се има у виду оно тражење материјалне отштете у обе оне тужбе по новом Закону о штампи 2! ,.. Побуде су овде, дакле, поуздано, ван науке и озбиљне критике.

У професора и историчара Ст. Станојевића био је одувек развијен осећај за „привредни кредит“, како смо већ видели, и како су многи компетентни фактори то одавно и писмено утврдили, Он је свој „привредни кредит" стално бркао и мешао са науком и критичарским позивом, док у новије доба, у поратној атмосфери, његови „обезуздани апетити", како би

322