Nova Evropa

под претњом тражити од уметника да јој позајмљени објекат што пре врати (да га онда смести у оно склониште на Сењаку). А иста загребачка јавност — и ужа и шира — водила је недавно ону исто тако недоличну полемику о Мештровићеву „Штросмајеру“ и његову постављању — кад су јој зато пружили прилику. „Плебисцит“ је лепа ствар, али не у уметности, — ни за нас највеће и најубеђеније демократе, Уметнипима Мештровићева кова никад не гине овако доживљавање и обрачунавање са критичарима и широком публиком, па ни ово није прва „афера“ коју овај наш уметник има да отрпи. Али би ипак било право да се он — после свега што је већ претурио преко главе, и после свега што је о њему речено, нарочито и у иноземству, — поштеди оваких излишних „убода иглом“, поготово од стране наше интелектуалне „елите", која би била позвана на све пре него на храбрење букача и подстрекача оваких полемика, За време Великога Рата доживео је Мештровић веома жучну кампању од стране једнога дела енглеске јавности, поводом своје велике изложбе у Лондону; али је требало видети како се ту водила дискусија! —: пошто је изложба отворена на најсвечанији начин (уз учешће највиших државних функцијонара), замерили су извесни клерикални и педагошки кругови и листови, што је Ађет! 4 Маефбома Мизешт, који никада дотле није отварао своје двери савременој уметности ни домаћих синова, учинио изузетак са једним странцем; нико није улазио у оцењивање и оспоравање уметничке вредности изложених дела, — приговор је био чисто начелан, са педагошког гледишта; да Музеј није место за излагање савремене уметности чији ранг још није дефинитивно утврђен. Ови повици привукли су пажњу великог интелектуалног света Велике Британије, и први уметници и уметнички критичари нашли су се побуђени да кажу своју реч, — са резултатом, да је након кратког времена потпуно ућуткан противнички табор. а изложба Мештровићева. у Лондону постала једним од највећих догађаја оног доба, и то несамо са гледишта уметничког већ и политичког. Разни градови Велике Британије, академије и музеји, отимали су се о славу да приреде Мештровићеву Изложбу, још за време Рата. ли све су ово — поводом ове дискусије — тек споредни моменти, — карактеристични, додуше, за наше нарави и наше прилике, али на којима не би вредело дуже се задржавати, јер се они код нас стално и свуда понављају, и вероватно неће престати да се понављају догод се цео културни ниво нашег јавног живота не подигне, уколико се не ради о уроБеним (словенским) особинама расе. Оно, међутим, што нас „нарбчито интересује при овом угодном разговору народа сло"винскога више је политичке природе, и односи се на саму идеју „Победе“ и „Победника“. — Ко то хоће да поучи Ивана