Nova Evropa

ватри полемике, скреће низ Моравско-вардарску Линију; а шта тек да кажемо о Воји Маринковићу, и о осталим демократским генералима, који би комотно могли прећи и у Радикалну Странку, Маколико да је дакле, на први поглед, привлачан аргуменат, да између Вукићевићева парламентаризма и генерала као председника Владе за демократију не може бити колебања — (и без обзира на тврдњу Сељачко-демократске Коалиције, да је реч о генералу пала с њихове стране тек пошто је споразум између Давидовића и Вукићевића био учињен) —, ми нисмо у могућности, гледајући неутрално, и на основу свега што знамо да се десило, да одобримо држање Демократске Странке, па ни самог Г. Давидовића. Све да је тп онај непроверени (али и неоповргнути) разлог демократских левичара, на који се Г, Прибићевић стално позива, тачан и аутентичан: да се удруженој демокрацији никад не би дала влада у руке, — Г. Давидовић је имао да ризикује да остане ма и са три посланика у Клубу (а са свим демократима Србије и многима из прека за собом) на једној страни, пре него што се, у десперату, одлучио на споразум и савез са Вељом Вукићевићем. Удружити се са Пашићевим и Вукићевићевим радикалима, то значи већ само по себи окренути леђа сваком демократизму и парламентаризму; и није, држимо, потребно говорити Давидовићу и Гролу, да су баш Пашић и Вукићевић, и они који иду с њима и за њима, издали демократију, и срозали у блато србијански и југословенски парламенат. Ни у најтежим тренуцима државне егзистенције Србије нису се везивале олако остале србијанске странке —- осим изузетака („цинцара“ је било одувек!) — са радикалима; па нам је још свима у живој успомени како је Давидовић, усред Рата, напустио Пашића и отишао у опозицију и у Француску. А гле сад, из чистог мира, у уједињеној великој држави и пред понудом да уједини све демократске странке у земљи, он прилази радикалима и гради „тврди град“ са најгорима међу њима, противу удружених пречанских, хрватских и српских, демократских странака! Нико ко и мало познаје предратну политичку историју Србије, и ко је пратио догађаје од ратова и од Уједињења наовамо, неће, и не може, никад веровати, да би овако разнородне елементе и отуђене људе међусобом ишта могло опет довести скупа и удружити, осим тешке невоље; а та тешка невоља, у овом случају, не може бити друго до жеља за одржањем привилегисаног положаја Србијанаца и србијанских странака у овој југословенској држави, — жеља која је све пре него демократска и парламентарна.

Ако је [. Давидовић попустио наговору својих ампуташки расположених партијских другова, који су успели да у њему ућуткају осећање праведности и да пред њим оцрне велику

285