Nova Evropa

идеју нацијоналне једнакости и равноправности, разбудивши подсвесну елементарну љубав за ужу домовину (која спи на дну срца свакога од нас, и која нас фатално тера у регијонализме и сепаратизме), ми то жалимо, и оплакујемо поверење које смо гајили према њему и његову лепом и одлучном држању до пре кратког времена, Али га не можемо поштедети од нових искушења која га на овоме путу чекају, и дужни смо нашем искрено неутралном учешћу у јавним пословима ове земље (иако га он игнорује) да на њих упозоримо, јер би продужење ове политике у истом правцу могло лако и брзо повући за собом слом Демократске Странке, Маколико да су радикали, и најбољи међу њима (уколико се може говорити о добрим радикалима), срасли с идејом Србије и Велике Србије, стање је код њих данас тако, да ће њихово „осећање за стварности" прекинути сваку идејну линију — ако осете да су им личне позиције угрожене. То значи да ми верујемо, чаки да смо у то тврдо уверени, да ће радикали уграбити прву прилику да изневере Демократску Странку, па да понуде савез („тврди град“) Сељачко-демократској Коалицији. Они то већ и чине, преко Г. Аце Станојевића и других „некомпромитованих“ чланова Главног Одбора, А вође пречана доста су необавештени да им могу насести, и они већ данас (у „најстрашнијој борби", како би рекао Г, Прибићевић) праве разлику међу радикалима и кокетују издалека са „најкоректнијим“ међу њима (Марко Трифковић, Којић, Сршкић, и т. д.), као да ови немају свога „разлога“ зашто су „коректни“, т. ј. зашто су „одлучно“ против ове Скупштине, а за нове изборе и за „споразум са Хрватима“ !,., А кад радикали, „представници Србије", начине нов „Марков протокол“ са „представницима Хрвата", онда је Демократској Странци одзвонило, и Г. Давидовић остаће ускоро — и противу своје воље — са три друга у Клубу. То је прогноза неутралних политичара, ако нема ништа против Г. Давидовић, а ако Грол преврне „Нову Европу" за последњих година, наћи ће да су ти неутрални политичари редовно добро погађали и предсказивали догађаје, можда баш зато што су били неутрални и што су остали, бар донекле, „професори“ и „идеалисти".

„Осећање за стварности“ је лепа и потребна ствар у практичној политици; али се бојимо да су је наши професијонални политичари преценили и отерали у апсурд. За данашње, па и за јучерашње, радикале је стварност — њихов џеп, и њихова „власт“ ; они су материјално искористили, и упропастили, „победу“ и „ослобођење“, „Кајмакчалан“ и „Србију“, „Ррадикализам“ и „социјализам“, „државу“ и „народ“. Време је, да се све те звучне речи, и ти лепи појмови, врате на своја права места. А то је могућно само ако се, у овим нашим данашњим приликама, сузбија „осећање за ствар-

286