Nova Evropa

две слике, с академским темама »Васкрсење кћи Јаира« и »Праведни Јов и његови другови«, доносе му две медаље; а 1872 године, он већ ствара своје прво ремек-дело »Бурлаки«, које му разноси славу и даје право на путовање и студије у иностранству. Појава те слике на изложби била је прави догађај у руском животу: неколико друштвених отпадака — »бурлаки« — вуку сплав конопцима, уз обалу величанствене Волге. Гледалац, у том »штимунгу«, кроз фигуре ових патника као да чује како се разлеже радничка тугованка »Дубинушка«... Појаву ове слике поздравио је и сам Достојевски, иако врло опрезно; он пише како »та слика може да се сања, и да ће се ње сећати још и после петнаест година« (»Грађанин« 1873). Успех је био огроман. После ње, Репин лута неколико година по Италији и Француској, — али ваздух иностранства њему не годи. Са њим, као и са његовим претходником, Перовом, догађа се чудо: у иностранству он болује од типичне руске болести: »Тоској по родине«, »тугом за домовином«, и незавршив рок своје стипендије, он се — баш као и Перов — враћа кући. Та туга за домовином огледа се код њега и у слици, из руске бајке (»Билинки«), коју је створио у Паризу: »Садко«. У Паризу слика он и своју једину сличицу из страног живота: »Париска кафана«; али поводом те слике пише: »Париске кокоте — то је мотив, и још какав! Само није за нас (мисли, Русе), треба од колевке слушати шансонете, — речју, треба бити Француз«. Од повратка кући, он као признат уметник ствара слику за сликом, које га чине славним на дому и широм света.

Приликом његове овогодишње прославе, један критичар пише: »Како је немогуће туристи у „вечитој вароши' (Риму) одмах схватити, сагледати, сву величину цркве Светог Петра, тако је немогуће прегледати одједаред и сав плодни рад Репина«. Одиста, у току свог дугог живота, он је створио мноштво слика, пуних идеолошке садржине и

уметничког значаја, — слике историјске, социјалне, митолошке, из верских побуда, и литерарних тема, портрета знаменитих личности, — прегледати их све одједном, ствар

је тешка. Најистакнутија слика, по свом социјалном проблему, јесте »Неочекивани«: у соби обасјаној сунцем, отварају се врата, и праг прелази један човек у дроњцима, враћајући се са робије, човек очију упртих у жену и децу, упијајући својим изгубљеним погледом, у коме се огледа и страх како ће бити примљен, целу ту топлу слику породице; и жена, у чијем се наглом упитном погледу буди низ слика из прошлости; уједно изненађење и дивљење деце, радозналост млађих... Психолошки тренутак преживљен је и обрађен савршено, све у прозрачним бојама пролетњег