Nova Evropa

утеловљеним у организму Европе или посве одсеченим од њега. Разлог томе је очигледан: Балкан још никако не представља ни духовно а камо ли политичко или економско јединство. Сваки покушај, да се цео један историјски процес сукобљавања и рушења заустави и постави у једну хармоничну синтезу, остаје још увек тек грандијозним напором песника који избегавају сваки додир са реалношћу. Циљ је, наиме, још увек опречан статистичким упитницима голе и претешке стварности. Идеолози, пијонири и идеалисти, балканског освита, постоје додуше посвуда, у свима кутовима Балкана, и њихова је илузија једна од најрелигијознијих коју је изразио почетак овог нашег столећа. Са њом очијукају чак и званични представници савремене стварности, постављајући је за духовну основу своје реалистичке политике. Ту је довољно споменути име једног Веницелоса, па да се види колико и реалисти такве структуре имају срчаности да ову утопију балканских. мученика јучерашњице и данашњице истакну као свој најлепши сан, — разуме се, у границама постојећих конвенција и гарантија... Али, зато, постоје и протутеже. Господин проф. Јорга, например, стално избегава формулу »Балкан«, коју замењује са формулом »Југоисток Европе«, сматрајући да је духовна основа тога света, која је у давнини била јелинска, данас раскинута на стотине ситних делића, од којих сваки поставља и издиже своје средиште; зато што Турци мисле и говоре турски, Румуни румунски, Јужни Словени југословенски (бугарски, српскохрватски, словеначки), а Грци новогрчки. Ту још увек позиције нису рашчишћене.

Пре кратког времена покушао сам да заговарам — у атинској ревији »Гезг Balkanmns« (»Pour une litterature balkanique«, број од априла 1981) — идеју могућности једног балканског израза, па сам наишао на непристанак од стране Бугара, иако се радило само о спољној форми, а не о есенцијалном уметничком проблему, који се наравно не може да прикачи ни уз коју струју. Јер форма и рухо су пролазни: документи времена, часа, и земље; а уметнички елементи у делима су вечни, ван времена и збивања, ван земаља и покрета. То, у дискусији добро-мислених људи не би ни било потребно да се истиче, али ето, код нас је друкче. При свем том, проблем балканског освита на путу је, и Видици се разгаљују. Особито онде где тај проблем постаје осебујнији и индивидуалнији, а то је — кад постаје словенски. Јер између романства балканског Севера и јелинства балканског Југа, Исток је сав, са срцем Балкана, у земљама Словена: они се муче и ору по балканској груди; они певају у његовим зорама и кидају се у његовим сумрацима. Они проливају крв у тисућлетној борби балканске

187