Nova Evropa

њу новог збивања, покушао да опише »кризу света« у постепеном ишчезавању духа, и бледо нестајање Европе (коју није могао да пронађе ни у књигама ни на земљописним картама), — постала су стварност, тешка и гола стварност: све оно што је било најтеже и најстрашније, обистинило се; Европа, изнемогла, престала је да кроти јуришућег бика.

И тако, уистину, »време једног свршеног света почиње. Цела настањена земља у наше је дане откривена, обележена, подељена међу народе; доба неодређених земљишта, слободних територија, места која не припадају никоме, дакле доба слободне експанзије, закључено је. Нема више ни стене без заставе; нема више празнина на карти; нема више области ван царина и ван закона; не постоје више племена чији послови не стварају какав „досје и не зависе, услед проклетства писмености, од разних далеких хуманиста и биро-4. Време свршеног света почиње« И аналишући дубље и даље последице Рата, које му у данашњој перспективи постају све јасније; и дотичући се фаталног пропадања Европе на локализмима и ситничарењу имагинарних граница и баријера, које су срушиле њен велебни круг универзалности и синтезе, Валери тврди да је »непосредан резултат Великог Рата био оно што је морао бити: није учинио друго до ускорио и стрмоглавио покрет декаденције Европе. Све њене највеће нације подједнако су ослабљене; унутарња протусловља њихових принципа постала су јасна: десператерско тражење помоћи од стране оба дела код не Европејаца, које може да се упореди са тражењем помоћи код странаца какво се запажа у грађанским ратовима; реципрочно рушење престижа западних нација у пропагандистичким борбама. И ту ја још никако не говорим о убрзаном проширењу војничких метода и средстава, ни о иско“ рењивању најбољих. То су ето биле последице, уколико се ддноси на положај Европе у свету, ове кризе, која је дуго спремана знатном количином илузија, а која за собом оставља толико проблема, загонетака, и страха, ситуацију несталнију, духове узнемиреније, будућност тамнију него што је била 1913. Постојао је тада у Европи један екилибриј душевних снага; али данашњи мир допушта само да се мисли на некаку врсту равнотеже слабости, која је — по самој својој природи — још више нестална.« Ово исто предвиђао је Пол Валери у својој грандијозној визији »Криза духа« (1919), када је трагику европског човека, Европе, и европске духовне баштине, персонификовао у Хамлету, који — попут Достојевскога — на гробљу оплакује судбину Европе, и у символу гроба види будућност своје мртве домовине:

190