Nova Evropa

величанствен мравињак, у којему нас, можда, гони и прогони исто оно нешто »непознато«. — »Нисмо ли ми« пита се грчевито Матерлинк (у свом »Животу Мрава«) — »трећи покушај, и врло вероватно трећи промашени експерименат»« Јер, коначно: »Чини се, да све има да испашта неко злочинство које нико није починио... «

Након ових величајних визија Пола Валерија, без којих бе се тешко моћи замислити прецизно сведочанство о стању Европе, он у својим »Опажањима о величини и паду Европе« даје низ израђених и одуховљених »мисли« и »афоризама«, који у савршеној и закључној целини концентришу сву истину савременог духовног проблема западног света. A истој мисленој инспирацији наставља он своје сталожене погледе: »Бедни Европејци« — каже — »волели су више да се играју Армањака и Бургињона него да над целом земљом преузму улогу коју су Римљани некад имали, и да кроз столећа одрже у свету своја времена. Њихов број и њихова средства нису била ништа у поређењу са нашима; али су они у крилу својих појединаца знали да пронађу више праведних и конзеквентних идеја него што их све наше политичке знаности скупа садржавају«. — Није ли исто то, још у очи светске кризе, говорио Гуљелмо Фереро, који је свету, срљајућем у поноре очигледне катастрофе, постављао за пример величанствену и магистралну судбину старога Рима» —- »Али, ми се налазимо у једном срећном добу, где најубедљивије идеје, и оне које су се причињавале непобитнима, постају предметом обарања, порицања, изненађења; где се оне ломе на чињеницама, и то до таквог сте пена, да ми сада присуствујемо некој врсти ликвидације имагинације, немоћни какви смо да нама самима створимо једну хомогену представу о свету који обухвата све старе и све нове елементе искуства.« — »Европа« — наставља Валери своје сажете констатације — »очевидно тежи да њоме влада каква америчка комисија: целокупна њена политика управља се у томе правцу. Незнајући како да се ослободимо наше историје, ми ћемо је се отарасити с помоћу срећних народа, који је немају, или готово немају. Ти срећни народи наметнуће нам своју срећу.« — Овде Балкан има реч; иако Валери, у овоме случају мисли очигледно на Америку, и можда још на Русију, која — према његову мишљењу — И није Европа. А Европа је предворје Азије. Или, ако она то није, она то треба бар да постане. Јер, како може ова ситна и неједнака шака земље, у часу кад је изгубила сву своју духовну мисију, која јој је једина давала високи разлог опстанка, да се и даље одржава пред свежом и темпераментном навалом »срећних« народа, који су све заволели, и који су се захуктали да све захвате, освоје, и схвате» —

192