Nova Evropa

говору, којим је увео у Академију једнога од шефова војске, Маршала Петена, а са којим завршава ове своје погледе, руши и задњу наду у оздрављење и сваку »претензију предвиђања« и сасвим песимистичким нагласком истиче: — »Не би ли се могло рећи, да се човечанство, онакво какво је, иако бистро и разумно, али неспособно да жртвује своје импулсе сазнању а своје мржње својим боловима, — да се то човечанство држи слично роју апсурдних и презирања достојних инсеката, несавладљиво привучених пламеном...

Овоме мишљењу класичног рацијоналисте, какав је у сваком случају Пол Валери, не опире се ни тебајидски скептицизам католичког полемичара Жоржа Бернаноса, који у свом интрансигентном и песимистичком памфлету »Велики страх добро-мислених« (»Ба grande решг des bien-pensants«, Париз, 1981) — што би имао да буде први део ревизијонистичког дела о »Демисији Франдуске«, — даје крваву анализу целог семитског, либералнодемократског француског ХЛХ столећа, у његовим опрекама и сукобима са представницима истинске француске расе, који су — по његову расуђивању — католици. Напротив, онде где се Бернанос удаљује од додира са конкретном стварношћу, и где хоће да буде у дотицају са универзалним проблемима човечанства, ту се ова два, апсолутно опречна и никако не» упоредива духа сусрећу у једној јединој констатацији очајања и безнађа, што најочевидније сведочи, да је уверење о кризи Европе опште код свих маколико они иначе међусобно били опречни. Зато књига Бернаноса, која иначе има своју вредност актуелности само у границама француске књижевно-социјално-политичке полемике, може да загреје и интелектуалце на страни где пламеном темпераментношћу свога аутора реже и преокреће проблеме, тезе и нацрте, који улазе у оквир опћег европског питања; и то нарочито онде где то европско питање изгара, пропада, и нестаје у »општој ликвидацији«, коју констатује и Бернанос.

Према мишљењу овога писца, криза Запада је углавном у томе, што »иста идеологија која је дивинизовала рат, данас га обешчашћује«, и што се у име те исте идеологије прокламује мир. То је идеологија семитско-либерално-демократска, и цело данашње друштво, које се данас напреже да организује мир, ослања се на њу: — »У ствари, савремено друштво је друштво прелаза, компромиса, такозвано „модерно друштво', које нема никакова одређена циља, осим онога да траје што дуже, и то захваљујући методи којом се све досада служило, а то је метода одвратног емпиризма...« Али: »Овако друштво може само да улива саучешће или презир, а да, као што је сасвим јасно, не даје

194