Nova Evropa

никакове илузије сигурности.... Замењујући човека Богом« — тврди даље Бернанос — »ми смо, у исти мах, ударали 0 тле и са појмом закона, а он је са својим падом повукао за собом све фриволне функције које су се држале само њега и његова светог значаја. Демократски закон нема у себи ништа славно: он је изражај воље највећег броја, т. |. у ствари изражај нужде«. И оглашујући библијским гласом тешку анатему на ово друштво без Бога и без вере, па било које, Бернанос проглашује уједно »CM рт Хришћанства«: — »М само ће Хришћанство да умре. И није ли оно већ сада само сан» Све оно што је некада катедрала окупљала дуж својих великих бокова и лађа, пре него што би избацила у небо, у знаку тријумфалног крика, своју стрмоглаву стрелу, цело то стадо људских величина удаљује се и губи.« А Бог, којега »васељена ишчекује, то је Бог једне васељене без Бога«...

Механизам је и овде — као и у књизи госпође ФерероЛомброзо, на коју ћемо још доћи — разлогом ликвидације цивилизације, о којој је горе реч. — »Ништа неће задржати строј да не убија, његов корак већ сада тресе земљом«. И даље: »Никакове сумње нема, да при грозничавом изграђивању опште Творнице, интегралне Творнице, милијони и милијони људи најивно верују, да ће тако реализовати најстарији сан француског рацијонализма«. — Ново друштво настаје» — Оно је већ настало. Бернанос га види. И у име своје, и у име уверења својих генерација, исповеда он своју најдубљу и најтежу исповест, коју уопште католик може да изрекне: »Друштво које се, мало помало, ствара пред нашим очима, оствариће, исто толико савршено колико и могуће, неком врстом математске сигурности, идеал једног друштва без Бога... Само што ми, у том друштву, нећемо живети. Зрака ће да недостане у нашим грудима. Зрака већ недостаје. Свет који нас посматра, са непрестано растућим непоуздањем, изненађује се кад у нашим очима чита исту мучну нелагодност. Већ је неколико нас престало да се смеши, одмерујући размаке погледа... Али (тај свет и то друштво) неће нас имати, — неће нас имати живеј«...

Мање је песимист госпођа Ђина Фереро-Ломброзо, у својој књизи »Одбацивање машинизм а« (»Да Капсоп ди Масћимете«, Париз, 1931), у којој третира, у облику тезе, цело значење механизма у старој и савременој европској и уопште светској цивилизацији, сматрајући га фаталним за развој друштва. Дабогме, и госпођа Ломброзо је песимист у констатовању савременог стања; али она, као добра домаћица која познаје сва искуства и све експерименте, сматра ипак да ће, једнога. дана, људи

195