Nova Evropa

осетити, да је потребно почети стварати ново друштво. Али то друштво моћиће да се изгради једино тако ако сравни сасвим са земљом ово постојеће. И то се већ предосећа, по томе што закон, према коме би прогрес требао бити вечан, доживљава радикалан слом: »Машинизам мора једном пасти, у исто време кад падну и прилике које су биле погодне за његов развој«, јер »сав свет данас трпи од ексцеса коме су се одали водичи машинизма, и од бесмртности са којом су они наступали«. И док се »данашњи људи напрежу да прескоче Време, да погоде оно што ће сутра бити, замишљајући будућност као интензификацију садашњице«, дотле Ђина Ломброзо верује и сама, да се »може предвидети да ће будући свет бити продужење и интензификација овога доба колосалнога, коју ја држим несрећом, а коју умишљена јавност сматра славом модерних времена«...

Ново друштво, међутим, могло би да настане само тако, да се свет ослободи машинизма, и да се овај свет машине упути ка »ситној индустрији и ситној индивидуалној култури«, јер једино тако може »успоставити своју равнотежу; земље, које су сачувале малу продукцију, те данас уживају и бољи живот«. Гђа Ломброзо цитира ту пример Француске. »Отпорност према неправди« — каже она — »повратиће Европи њену стабилност и њен мир; али ова отпорност постаће могућа тек онда када превлада индустријски и пољопривредни индивидуализам, који ће, у исто време, да пробуди морал и интелигенцију, те да поново поврати бич који свет све више треба што више види како пред њим расту могућности рада«. ИМ у томе уверењу, да би ипак једнога дана друштво могло да се поправи, тешки песимизам, који у њој изазива присутна реалност, замењује одређен оптимизам, за који и сама она увиђа да би тешко могао постати стварношћу; али свеједно, постаће бар вером која надмашује саму стварност, и превазилази је, јер верује да ће »људски дух да се поново посвети дезинтересованим и истинитим знаностима, уметностима, да би усавршио сама себе и друштво, и да би поправио друштвене односе. Друштво ће поново да открије веру у правду, и ми ћемо, тако, да покрочимо усусрет једној цивилизацији која ће, кад на њу дође ред, да издигне човечанство на виши степен него што је онај с којега смо ми пошли...«

Између осталих сведочанстава, која поплављују тисуће европских ревија и брошура, постављајући, износећи на тапет свеудиљ ово питање кризе Европе, и држећи га актуелним, вредан је помена и есеј који је Бенжамен Кремије (Степшеих) објавио у мајској свесци »Мочџе||е Беуце Егапса1зе« под насловом »паитле ћи-

196