Nova Evropa, 26. 10. 1931., str. 28

осетити, да је потребно почети стварати ново друштво. Али то друштво моћиће да се изгради једино тако ако сравни сасвим са земљом ово постојеће. И то се већ предосећа, по томе што закон, према коме би прогрес требао бити вечан, доживљава радикалан слом: »Машинизам мора једном пасти, у исто време кад падну и прилике које су биле погодне за његов развој«, јер »сав свет данас трпи од ексцеса коме су се одали водичи машинизма, и од бесмртности са којом су они наступали«. И док се »данашњи људи напрежу да прескоче Време, да погоде оно што ће сутра бити, замишљајући будућност као интензификацију садашњице«, дотле Ђина Ломброзо верује и сама, да се »може предвидети да ће будући свет бити продужење и интензификација овога доба колосалнога, коју ја држим несрећом, а коју умишљена јавност сматра славом модерних времена«...

Ново друштво, међутим, могло би да настане само тако, да се свет ослободи машинизма, и да се овај свет машине упути ка »ситној индустрији и ситној индивидуалној култури«, јер једино тако може »успоставити своју равнотежу; земље, које су сачувале малу продукцију, те данас уживају и бољи живот«. Гђа Ломброзо цитира ту пример Француске. »Отпорност према неправди« — каже она — »повратиће Европи њену стабилност и њен мир; али ова отпорност постаће могућа тек онда када превлада индустријски и пољопривредни индивидуализам, који ће, у исто време, да пробуди морал и интелигенцију, те да поново поврати бич који свет све више треба што више види како пред њим расту могућности рада«. ИМ у томе уверењу, да би ипак једнога дана друштво могло да се поправи, тешки песимизам, који у њој изазива присутна реалност, замењује одређен оптимизам, за који и сама она увиђа да би тешко могао постати стварношћу; али свеједно, постаће бар вером која надмашује саму стварност, и превазилази је, јер верује да ће »људски дух да се поново посвети дезинтересованим и истинитим знаностима, уметностима, да би усавршио сама себе и друштво, и да би поправио друштвене односе. Друштво ће поново да открије веру у правду, и ми ћемо, тако, да покрочимо усусрет једној цивилизацији која ће, кад на њу дође ред, да издигне човечанство на виши степен него што је онај с којега смо ми пошли...«

Између осталих сведочанстава, која поплављују тисуће европских ревија и брошура, постављајући, износећи на тапет свеудиљ ово питање кризе Европе, и држећи га актуелним, вредан је помена и есеј који је Бенжамен Кремије (Степшеих) објавио у мајској свесци »Мочџе||е Беуце Егапса1зе« под насловом »паитле ћи-

196