Nova Evropa

Амора не видје она. — Он шмигну. И зачас јунаку Вјештог враголана хир љепојке наметну власт.

И чудо направи од њих: на плећа њој постави кожу Лавску, и тољагу чак с муком јој примакну још;

Херкулу куштраву главу сву накити цв јећем и даде Преслицу руци што сад шалу-не одбија ту.

Такову шаљиву групу он направи. У трк се даде. Олимп узбуни сав: »Великих дјела је дан!

Никада небо, ил земља, ил сунце што не зна мироват, Ма куд га водио пут, чудо још не видје то.«

Нагнуше сви, јер је дјечак говорио озбиљно; Фама Такођер макнув се тад сл једила дерана зов.

Јуно је пресретна била јунака проматрат баш таква, И њен се см јешио глед Амору. Фама је пак,

Покуњена и здвојна, и срамећ се, стајала ондје. Стаде спочетка је см'јех: »Богови, маске су то!

Своје ја знадем јунаке! Трагеди ту граде нам шале.« Али кад увидје све, велик је спопаде бол.

Спрам ње ни стоти се дио не растужи Вулкан кад видје Како, уз жену му, њен нађе се љубавни друг

У спретној мрежи што склопит у прави тренутак се знала И тад ко пречврсти чвор стегнути разблудни пар.

Ал се веселили онда сви млађи! Меркур и Бакус Мислили: Веља је сласт имат за постељу груд

Прелијепе те жене! И они су молили затим: »Вулкане, држи их ту. Пусти да гледамо још.«

Старац је биво све луђи и држао мрежу све чвршће. Фама тад побјегну; жуч у њој се разлила сва.

Од тад је вјечити рат измед дечка и богиње — нетом Јунак поклоник је њен, до њих он створит се зна. Онога, који њу штује, он знаде да најлакше зграби.

Најћудореднијем пак највећи нан јеће јад. Хоће ли ко да му шмигне, ода зла ће вући га у зло. Дјевојке нуди. Кад ко одбија његов тај дар, Стрелицама га љутим из тобоца својега гађа; Пири међ људима рат; живинску потиче жуд. Ко га се срами, тај мора да трпи; а ко је лицемјер, На дну злочинства ће свог наћи ужитак, ал грк. Али и богиња знаде прогањати гледом и слухом Амора. Јеси ли с њим, и б'јес ће стићи те њен. Очима оштрим те плаши, и презирним лицем; и знаде Грдно оцрнити дом коме је прошо он праг.

г

247