Nova Evropa

да ријеши проблем. Све кад би Далмација и имала остале предувјете за интензивну пољопривредну дјелатност, недостаје јој воде. Далматински крш не обилује изворима воде; а оборине, нарочито љети, врло су ријетке. Није никакова изнимка да у љетним мјесецима и по пар мјесеца не падне јача киша; а будући да се пољопривредна продукција равна баш по најнеповољнијем елементу, тешко да ће се данашња продукција моћи знатно подићи. Упораба умјетног гнојива, рацијонална обрада, и слично, мало помаже кад наступи суша; а суша је редовна појава цјелокупне Далмације. Додуше, интензивније поврћарство, гајење цвијећа, неких врста јужног воћа, љековитог биља, и напредније сточарство, могли би да дигну производњу, нарочито у климатски повољнијим годинама. Али се на овај начин никада приходи највећег дијела становништва не би могли толико повисити да ријеше питање пасивности. Култура маслина и винове лозе је и ухватила у Далмацији, нарочито на Приморју, тако дубока корјена само зато што климатске прилике нису дозволиле другу културу.

Подизањем индустрије и промета могло би се знатном дијелу становништва дати упослења, којим би билоу могућност прехранити себе и своје. Данас Далмација упослује пар хиљада људи поглавито у индустрији цемента; а нешто је упослено и у рударству. Исто је тако пар хиљада упослено у трговачкој морнарици. Међутим, и ту је дошло до застоја, јер је знатан број бродова у распреми; а и индустрија ради мање, док рударска продукција стагнира. У самој Далмацији, вишак радне снаге који излучује село не може да нађе упослења; а Приморац је и поносан, па код куће нерадо иде као обичан индустријски или руднички радник. А ипак би се пасивност Далмације лако дала сузбити, кад би било могуће јаче развити индустрију. Прије неколико година изгледало је да ће се то и учинити: знатно искоришћавање водених сила Крке и Цетине, са годишњом продукцијом од скоро милијарду киловат-сати, имало је омогућити интензивнији индустријски развитак. Међутим, очекивања као да су била преоптимистичка, и можда се ни у једном крају наше државе послије Рата индустрија није тако слабо развила као у Далмацији. Ако настојања у том погледу и у будуће не успију, онда ће пасивност највећег дијела Далмације и даље остати акутним проблемом; а ако успију, онда је проблем ријешен, бар за Загорје: један дио сељака прећи ће у индустријске раднике, а највећи дио гледаће да индустријом покрије онај мањак који му не може дати пољопривреда, поготово у лошим годинама.

Пасивност Далмације, поред подизања индустрије и рударства, дала би се смањити и уклонити добрим дијелом и ако би

618