Nova Evropa

Г. Милан В. Богдановић заступа мишљење, да је Динко Шимуновић »чист романтичар«, »једини прави и суштаствени представник романтизма у нашој приповетци«, »последњи наш романтичар«, па закључује: »То није више, и не може да буде, литература овога времена, али остаје као прилог од стварне вредности за психологију књижевнога стварања и, можда, за психологију средине и људи једног ранијег времена«.

Г. Богдановић не даје, у своме приказу, потпуне податке о приповедачком раду Динка Шимуновића, па их — пре свега — треба допунити: осим »Мркодола«, сабране су и издане у посебним збиркама још и приповетке »С Крке и Цетине« (издала Српска Књижевна Задруга), и »Приповетке« (у издању библијотеке »Савремени писци«, у Београду); ако ове две збирке, и друге Шимуновићеве приповетке, расуте по часописима и листовима, Г. Богдановић није имао у рукама и читао, онда се његов суд о Шимуновићу као приповедачу — поводом »Алкара« — даје лакше објаснити.

Ми сматрамо, да је тај суд Г. Богдановића из темеља погрешан. Нити је Динко Шимуновић »чист романтичар«, нити је »једини прави и суштаствени представник романтизма у нашој приповетци«; а понајмање се још може рећи, за његове приповетке, да »то није више, и не може да буде, литература овога времена«, већ да остаје као прилог »можда, за психологију средине и људи једног ранијег времена«. Све су то тврдње несамо произвољне и претеране већ и сасвим нетачне, које морају пасти пред лицем »савремене стварности«, дабогме — наше.

Није, додуше, сасвим јасно: шта разуме Г. Богдановић под речју »романтичар«, »романтизам«, »романтичан«, шта у »суштаству« а шта у форми (у реквизитима и књижевним облицима)» Али се из његова чланка ипак разабире, да он »романтизам« супротставља »стварности« и »реализму«, »висинама и облацима мистике« — »спуштање ка реалном«; он каже, даље, да се романтизам не да замислити без претераности и егзалтација, и да романтичари желе »атмосферу народне песме и традиције, обраду фолклора«, а свега тога што романтичари желе он налази »у пуној мери« код Динка Шимуновића, те га зато и назива »чистим« романтичарем, док је »последњи« романтичар за њега Шимуновић зато што су његове приповетке прилог за психологију »средине и људи једног ранијег времена«, а све то није више, и не може да буде, литература овога времена«. Држимо да смо, у изводу, верно изнели зашто и ради чега сматра овај савремени критичар Динка Шимуновића несавременим, романтичарем, и зашто отклања ту и такву литературу за ово наше неромантично време.

432

он