Nova Evropa

нацијоналних организација, у бившој Србији и по нашим пограничним крајевима. Желимо само начелно упозорити на стрампутице којима се данас крећу поједини главни и споредни одбори удружења која почивају на борбеној нацијоналистичкој основи, а поименце сплитске и загребачке подружнице Народне Одбране.

Нисмо ми ни сами ни први који већ одавна осећамо и истичемо аномалију борбеног и оружаног родољубља у мирно доба, у властитој нацијоналној држави, код одлично организоване народне војске, многобројне жандармерије, и будне полиције. Ми смо пре десет година отворено изнели оно што је цела земља осећала при појави и ревносној акцији »Орјуне«, и њених племенских пандана »Срнао« и »Ханао« (види »Нову Европу« од 11. августа 1924), које су пред једнодушном осудом јавности, крај све своје младеначке и полетне жустрине, морале да устукну и ишчезну; која је невоља, не видимо, да оне сада ускрсну и наставе своје битисање под другим видовима и фирмама, да испливавају на површину час јаче час слабије, те да муте домаћи мир грађана и међусобне односе, и да стално покушавају да — како рекосмо — »у оквиру државе владају мимо државу«. Наш ревијални садруг, »Отаџбина« Димитрија ЈЉотића, указала је недавна (у своме броју од 6. јануара), у једном одличном чланку, колико су на кривоме путу у своме раду садашњи одбори четника, са својим главним одбором у Београду, и колико је апсурдно да — код укупно једва 200 преосталих и живих правих четника — има у целој земљи око 320 четничких одбора! Нешто слично, у погледу броја, читали смо, или смо чули, ових дана у Београду: да су носиоци Карађорђеве Звезде с мачевима (несумњиви јунаци из Рата) основали своје удружење да би заштитили своје интересе; а да их има живих свега око тридесетак! Ако је то тачно, шта ће нам — код тако малог броја правих ратника и јунака — све те многобројне подружнице ратоборних нацијоналиста, и зар оне не изазивају сумњу да иза многих од њих стоје исто онако непроверени потписи председника и одборника као код оних 67 сплитских друштава на изјави противу Меморандума!... Уосталом, и сами чланови Народне Одбране нису у двоумици ко се често крије у нашим нацијоналистичким друштвима; у једном чланку (који је објављен иу књижици »Циљеви Народне Одбране«, Београд 1934) један од њих (Богомир А. Богић) пише: »9У нашој средини појавили су се сумњиви и прљави људи, који у свакој прилици желе себе да прикажу као прворазредне нацијоналисте, као опробане родољубе и патентиране чистунце и државотворце. Добро маскирани, они се дрско увлаче у разна културна, нацијонална и ху-