Nova Evropa

ни Г. Др. Корошец, који је при образовању Јефтићеве Владе такођер био у комбинацији, па је онда — заједно с радикалима — остао додуше пострани али »у резерви«; и због тога се, ни он ни радикали, нису придружили опозицији при изборима за Скупштину. (Само се Г. Спахо, под притиском својих бирача и свога Одбора, морао приволети опозицији, али је ето уграбио прву прилику да се врати на своје омиљено место.) И кад све то, и још много штошта друго, знамо и видимо, ми смо се — добивши у руке листу имена нове Владе — морали, наравно, запитати: није ли све то нова песма на стари глас» Ускрсле су нам пред очима све оне коалиције православних радикала са словеначким католицима и са босанским муслиманима, у којима никада нисмо видели срећну основу за решавање српско-хрватског питања. Додуше, сам Г. Др. Стојадиновић је пре неки дан рекао (дописнику бечке »Нове Слободне Пресе«): да његова Влада, у унутрашњој политици, намерава проводити етапну децентрализацију управе и враћање демократском парламентаризму, па је указујући на сарадњу са Дром. Корошцем и Г. Спахом нагласио, како је већ то доказ да нема више Велике Србије него да је ту сад JyrocmaBHjia. »Die Botschaft hor ich моћ! allem mir јећ дег ОТашђе«, јер несамо да нам је ова веза радикали, Корошец, Спахо, — добро позната на крмилу државе и пре 6. јануара 1929, него — што је кудикамо важније —: може ли бити Југославије без Хрвата и без Срба-пречана»> И, ако тако стоје ствари — а стојетако —, ко може од нас очекивати да у ту Југославију верујемо, после онога што смо у уводу рекли, — све да се и не позивамо на наше остало писање кроз ових шеснаст послератних година»

Радикали за нас, већ одавна, не представљају странку, негоменталитет. Још у предратној Србији, они су напустили били сваку напредну идеологију, па су зато и њих напустили напреднији и демократски елементи; у тежњи за влашћу, они су — под вођством Николе Пашића — постали конзервативци и реакцијонари. Од Светозара до Лазара Марковића, Радикална Странка учинила је окрет од 180". У нашој новој држави, радикали су изгубили свако страначко обележје, представљајући скупину властодржаца и властољубаца, уз коју су се привијали и припијали појединци из пречанских крајева, којима се хтело лепо живети — од политике. Каква је то радикалска »идеологија« која би привукла била људе (некад чланове Југословенског Одбора) као што су Др. Милан Сршкић, Др. Мелко Чингрија, Др. Јамбрешак, Др. Нико Жупанић, и други!... Уосталом, читаоци »Нове Европе« познају наше сефегшт сепзео о радикалима, па је непотребно да се на томе дуже задржавамо. Данас доживља-

220

о