Nova iskra

Страна 24.

— Тамо је још. — Па како живи ? —■ Како ? Ео пас на поздеру .... и још много грђе. — Пати се ? — Пати наонако ! Пати ко Христос ! Другу се раширила зеница и трепље као да му је мушица у оку; пирну ветрић, а он опет осети онај ледсни дах врх себе. Одједном поврвеше све слшсе ужаснога сна и мало му свест не помрча. — Где ти је син ? пита Жмурко. — У Минхену. Овога уплаши та реч. Лице му се очас смрачи, »амагли му се пред очима, а онај ледени дах скроз га прожима; а пред очима игра му писмо, коме је он адресу исписао. — Вала, Павле, Бог нек ти поживи сина, да му Бог да сваку срећу и напредак да сврши, те да и тебе у старости обрадује, да се не злопатиш. — Хвала, куме, хвала вам. Бог нек мује на руци. Ја му се и сам дивим како може да издржи тс патње. Једва крај крају хвата да не цркне! Тек трећи дан ако једе .... Мучи се, брате, ко црв испод церове коре. Ама, ето, добио вољу за науку, па шта ћу му .. . . Ил' ће иропасти, или ће бити човек. —- Па како се издржава ? -— Не питај ! Да не да Бог ни душманину такав живот .... Један Бог зна како му је. Друг задрхта, стеже капцима очним, наже чокањ и загрцну се. Чича Павле настави. — То је најгрђе .... то време и то место. Тамо је, брате, све скупо, школе су швапске, све за повац, а он нема .... Има два три друга, па, ја л' дају динар, два, ја л' не даду; али моја Стана највише страда; њу мртвачки зној пробије и све руке израњави перући из дана у.дан туђе . .. . Она купи грош по грош и скабули коју цркавицу да црним хлебом црева не одере .... Баш нам је писао пре две недеље, веже небо за земљу, вели, у грдној је нужди, па жена моја заложи и црно испод ноката и баш му јуче отправих нешто новаца.... знам како му је. Друг опет наже чокан. и загрцну се, а она тајанствена, огромна рука као да га притиште новрх темена. Зави се, пови по столици и крену да тресне о под да га чича Павле не задржа. — 'Ма, шта вам је, добри човече ? А кад га погледа, чисто се зграну: виде пред собом друго неко лице, старије. мрачније; очи се изгубиле унутра и из њих стрчи бесмислена празнина и неки мрак. — Шта вам је, за Бога ?! Али овај не говори, но грца. Угледа одједном покојног брата Јоксима, што је био на робији, виде велику воду и у далекој даљини чича Павла где виче ; осети ону жилаву, мртвачку руку — стеже га и притискује ; осети да пада, пада у провалију, у амбиз, ту је и болесни синчић — умире .... отпраћена писма .... опет чује реч „добри човече".... и све се смегаа, замрси и смути у глави, слике се замрсише једна у другу .... Опет га обави мрак : нестаде и Жмурка и чича Павла ; само осећа онај ледени дах, просеца га скроз и стеже му мозак.... па одахну тешко, као самртник, очи се вратише назад, али лице оста и дал.е чудно мрачно и страгано. -- Господине.... Павле се издиже и метну му своје руке на рамена ; он клону на сто, као да га пусти она страгана рука. — Бог ти дао, поче муцати горко и слабим гласом: чича Павле, сваку срећу и теби и детету твом.... Доживео највеће радости с њим .... — И вама, да Бог да, исто било !

— А Бог нек плати и теби и сваком ће платити ; веруј у Бога .... платиће. Као кад кола слете низ брдо, тако и њему сиђе негато тегако с душе. Туга и безимено очајање кренуше се из дубине прсију, па да га загуше и плећи да разбију; оно збивеио, укочено лице сабра се још вигае у чудне и непојамне уборе; а суза, у коју се сабрала сваколика туга, крупна суза изби из замагљених очију и скотрља се низ суво, сиротињом измучено, лице .... За мало, па потоком линуше топле сузе Низ прљаве образе, спирајући грех са душе гато га чини тсгака, горка нужда и сиротиња. — Ах, црви моји, ах, јадна децо моја ! Тегако мени несрећнику ! т 1ича Павле му се наже са искреним саучешћем. — Ама, шта је вама на души, добри човече ? Знам: није ни вама лако .... верујем. Стари Жмурко се подиже са свога места и ослови га. Али он ништа не чује, ништа не види. И опет се замагли пред очима и спусти се мрак на душу ; слике сеј замрсише једна у другу, само тамо, у даљини, у мрачној, влажној соби лежи болни синчић на умору: јекће и грчи мршаве удове. своје .... 18.91. у Берлину. м. п.

тпшвит' у прошлост, далеку ил' блиску, И тражити по њој алемова зрна, Па их онда низат' све у једну ниску Како је то дивно ! — Благо оном који Тако светлих зрна повигае наброји ! У моме се оку крупна суза спрема. Сва је прошлост моја~као гробл.е црна: Сем сухога лишћа у њој ничег нема. Ја имађах сунце — да сјајно ли беше! Ал' дођоше људи — па ми га однеше ! Декембар, 1898. Париз. Д. И. ЈанкоВИЋ -чг-а—

ДАЛМАТИНСКОМ ОБАЛПМ ПУЈБ - ЗАДАР - СПЉЕТ - ДУЕРОВНИК ПУТНИЧКЕ ЦРТЕ II. Жусеа.

КОТОР

јс аустријско трговачко, а Пуљ (Пола) војно пристанигате. Из овог иоследњег господари Аустрија

') Доносимо на овом меоту неколике дрте једног Француског туристе, Пола Жусеа, којн је 1892. ношав из Париза нешто железницом, нешто ла ])Ом, а нешто којшм ), на и пешке, туристички обишао готово пело Средземно Море, додирнуо Далмацију, Кр® и Грчку, видео Цариград и Александрију, обишао Кајиро — Ново и Старо иидео Напољ и пре повратка у Париз 8адржао се у Тунису, одакле еу даиас само два корака до Париаа. Његови путннчки утисци кажемо утисци, јер всликих каквих доживљмја и није било — хватани опако на брзу руку, брзо, као што су брзо јуриле и железнице, лађе или кола, нису већ ни по томе изгубљени, што се једна париска кљижара подухватила, да их преда и широј публици. Тако је угледао света нутопис ХЈп 1опг <1е Ме ЈНегпшсе, путопис не баш изванредне путописне вредности али и не по све бапалан §чш]е. Писац је ненрестано држао у руци свој 1па1ап+,апе (тренутни ФотограФСКи апарат), а већ познато је, да је ово данас неизовтавна утензилија, без које