Podgorac

10 СТодгораи,

след ер лапић,

31. децембар 2002.

СВИ СМО БИЛИ ЗАДОВОЉНИ ПОСЛЕ ОБАВЉЕНОГ ПОСЛА

Јесен је. Устао сам раније него обично. Мајка и отац су ми рекли да треба да идемо у село да вежемо јабуке. Пошто је јабука било пуно, одмах смо почели с радом. Прикупили смо доста хартије и канапа и почели да вежемо. С обзиром да смо мали, сестра и ја смо везали заједно. После половине посла предвиђеног за тај дан сели смо да се одморимо. Уз одмор смо узели мало хлеба и паштету да једемо. Пошто смо били у њиви, мени и сестри ужина је била слатка, а верујем да је и сваком детету слађе јести у њиви него код куће. Баба и деда су дошли да нам помогну. Сви смо стављали хартију и везали јабуке. Баба и деда гледали су нас с поносом, а после ће причати другима како смо Сашка и ја вредни и радни. Деда ми је причао смешне приче док је Сашка испитивала бабу како је мала тела која је пре неколоко дана дошла на свет.

Уз причу нисмо ни приметили да

смо посао завршили. После урађеног великог посла све очи гледале су мене и сестру поносно и сви смо били задовољни.

Ђорђе САВИЋ

ПОЗНО ЈЕСЕЊЕ ВЕЧЕ

Седим поред прозора у дединој соби и посматрам како киша пада и прави барице по улице. Мој тата је ушао у собу и рекао да треба да идемо кући.

Док сам седео у колима и чекао тату да дође, посматрао сам природу око себе. Људи са кишобранима личили су на велике печурке. Моћ природе је чудо. Из шуме допире мирис трулог дрвећа и лишћа. Шта год да додирнем, хладно је од мраза и ове мрачне позне јесени. Фијук ветра ме подсећа на гласове деце у заносе игре. Ноћ је корак по корак све више освајала. позна јесен је скинула сву раскош и лепоту разнобојног лишћа.

Учестале капи по нашим колима помогле су ми да утонем у сан и бар на тренутак одлутао у неку лепшу "стварност".

Александар МИЈАИЛОВИЋ

пе

са аи

= ан === Аутор: Марија Ђукић

Била је то велика, бујна, чиста, бистра река где се могло огледати и купати, где су деца највише времена проводила играјући се са највећим уживањем. Она им је својим немирним звуком дочекивала и причала им своје тајне. Ту где су се људи одмарали после тешког рада, ту одакле су девојке пуниле своје бокале, сада више нема ништа и нема наде да ће икада више и бити...

Да се вратимо у стварност.

Кроз Осечину, варошицу у близини Ваљева, реке Јадар протиче и њена притока, река Ловачка.

Људска немарност потпуно је уништила ову реку, која није река као неки поточић окружен бетонским плочама.

Око ловачке више се не окупљају

ШТЕНО ПСЕТО

деца, него разно смеће, као на пример кутије од цигарета, разноразне поломљене ствари па чак и црева од угинулих животиња.

Више се не одмарају људи поред ње, него разни пацови, жабе, змије и понеки мртав врабац који је грубом игром доспео ту.

Она је као напуштено псето које је човек, када је нашао нешто ново, одбацио.

Дође време, када падне јака киша и прљава Ловачка надође. Тада нам остаје само да је гледамо и да маштамо каква је некад била Ловачка, али права Ловачка, а не ова коју су људи измучили и која ће се полако угушити.

Јелена АЛЕКСИЋ

ПОЗНО ЈЕСЕЊЕ ВЕЧЕ У МОЈОЈ ОКОЛИНИ

Месец децембар је крупним корацима ушао у моје место. Упоредо за њим су стигле снежно - хладне кише.

Са степенишног прозора моје зграде посматрам околину, док чекам другаре да се скупе за жмурку. На небу се још познају пруге од сунца које подсећају на пламено плави пешкир за купање. Бели облаци дима се полако дижу уз брдо изнад варошице и губе траг у крошњама багрема и бора. Поред зграде су као војници на страни тужно стајала стабла јабука чије су се гране померале под надзором команданта ветра. У близини зграде жубори Ловачка, тихо као да разговара са каменчићима, запљускује ми душу. На небу су се родиле звезде начичкане као прави лампиони, а међу њима месец као лустер стоји, сија, показује ми пут док покушавам да заобиђем барице, газећи по увелој трави. Пуста бела магла се полако прикрада између зграда, покрива кровове, тако је густа да би се по њој могло пливати.

Почиње да ромиња киша. На црвеним прозеблим рукама изненада осетим топлину из маминог шпорета и упутим се у стан.

Марија Ж. МАРКОВИЋ

ДОЛАЗИ ЗИМА

Зима дође,

а јесен нам прође

пахуље се забелеше тада од јесени оста само нада.

Жуто лишће поцрни у трави У мравињак побегоше мрави снег забели све кровове наше деца мала пред пахуље сташе.

Деца беху од радости срећна што снег преки ливаду и бРДО а снег стеже и улицу ТВРДО

Пахуље у нама ВРЛО драге то нам даде и вере и снаге ми згРабимо саонице наше а пред нама родитељи сташе.

Повикаше где ћете децо сада јер снег поче све јаче да пада јер снег може завејати ђаке

а ће погубити санке.

Зима дође и донесе срећу малој деци и радост све већу од Радости краја бити неће јер снег чини деци више среће. Драгана ЂУРИЋ

сена