Pokret

266 покрет

Кад Остоја зађе у ону високу папрат и подиже своју кћер, упита она њега: | 1

— А шта ми ради моје Јеленче 2 ја сам мајка њена, Јефталија. Јел ме дете пожелило, а -

Кад је уведоше у кућу, скочи она изненада на малог Немању и била би га раскомадала, да не прискочише. Кад чу како јој маћеха писну, грохотом се насмеја, и као да је то толико расположи, да се умири.

Често, када никога није у соби било, упалила би Јеленка свећу на клупи у куту под саме иконе,

те би се под њима полако протегнула на тој клупи

исто онако како је мати њена мртва лежала. Тада жене нису смеле да улазе у собу ни да јој прилазе,

јер је Јеленка, од жеље да се уживи у мртву мајку, добивала лице и смешак мртве Јефталије. Једино ј0]

се Племка тада прикрадала, и то су били једини

часови кад је она Јеленку гледала дуго и из близа..

Кућа је целу несрећу тајила селу, али ко би пред селом затворио тајну» Иза трновљанских вратију без кључева, која су се само отискивала, није се могла чувати тајна, и како је Јеленка била најлепша девојка у селу, обазирали су се вас дуги дан млади цепари по гају, неће ли видети како с виса вијори шумским путељком луда чарабница и слеће. низ стрме гајеве.

А када се једне недеље реши Остоја да поведе кћер у Сарајево цркви, да се виш ње чита молитва, изиђе на цесту скоро цело село Трнове. Али није имало да види ништа нарочито. И ако се бедној девојци — којој се још од мајчине смрти стао мутити ум — у задње дане сасвим помрачио, она је за сва времена сачувала старински стид трновљанске де-

војке пред својим оцем, те је још тога јутра, кад [0]

је отац ушао у одају, а она се још није била убрадила, муњевитом брзином — као што би то била учинила и свака друга трновљанска девојка — на-

влачила на бедну своју главу први убрадач што га је дохватила, да је отац не види гологлаву, јер је девојци до Бога срамота бити пред родитељем одкривене главе, те се Остоја као пред здравом девојком морао причињати као да није ништа видео, а лице му је стезао грч тешкога мушкога плача. ;

И тако је Јеленка мирно поред оца корацала, и као да јој се од тога што селом поред њега кораца чисто повратила цела свест, она се путем са сваким упитивала и поздрављала, целивајући старије жене и ожењене људе у руку. 4]

И тако је почео тужни отац да сваког празника води кћер у другу богомољу, те прођоше тако сва светишта што су се знала. Ходочастили су и неким далеким фратрима, улазећи у католичке цркве, и јеленка је мирно целивала све светиње које су јо] приносили на целивање и крстила се кад год су то од ње тражили. Само што су ноћи њене, биле увек једнаке; вазда је говорила о терету, и стално је зубима шкрипала шкрипом отегнутом као болан фијук ветра, кад год је гледала у маћеху. А та је маћеха њу, ето ту пасторку своју, тајеном, чудном љубављу заволела била и волела је да много у њу гледа. Није

смела да буде у соби са девојком и њој су опреде-

лили малену собицу на чардаку. А често, ноћу, сила- ·

зила је она, и док је Немања на чардачићу спавао, провирила би она по целу ноћ на ситно оканце у унутрашњост собе у којој је била Јеленка, пошто

није иначе могла никако да је види, јер је стално боравила са Немањом на чардаку. Ови су опет били

сами и. одељени. Али бедна их је девојка осећала и

трагала је за њима, те као да је знала да су горе на чардаку, често је немирно упирала очима у греде над главом, као да хоће да пробије стари строп. Кад је маћеха гледала тако кроз оно ситно окно у своје пасторче, Јеленка је се бесно окретала, и премда иза прозора није видела ништа него црно, она је због нечега хтела да пробије таму пред пенџерчићима... Онда би изненада полетела према вратима, те би је ухватили и не би јој дали изићи. Кад је једне ноћи Јеленка разбила шаком прозорче, разбесни се Остоја и на себе и на своју кћер,

те да намучи и себе и њу с уживањем је отпасао тврду своју тканицу и привезао своју кћер уз ослон

приковане клупе Лудо је дете тако-болно-шкрипало

зубима, да се свакоме у соби чинило да му је срце међу редовима тих необично белих зуби што су се

оштро белили у мраку из којег се, осим белог њи-

ховог низа, није видело ништа. Да је неко у тој соби =, жљиво наћулио уши, био би чуо где је на ту

шкрипу затутњио из вана мукли одговор: то је Племка сувом стиснутом шаком тешко лупнула у своје груди. Девојка одједаред тресну таковом силом, онако свезана, главом: о зид, да јој глава као мртва нагло клону на прса. Остоја је одвеже, и кад је онесвешћену положише на душеке, стане Остоја о онај исти зид

љуто и немило ударати својом главом.

Ти се јади више нису могли гледати и кућне |

се жене стадоше са својим људима договарати да они, људи, замоле домаћина, не би ли склонио кћер у „Луду кућу“; али о томе се није могло са Остојом започињати дивана. | -

У невољи жене су стале цело село павраћати да говори са Остојом о лудој кући. Али Остоји, који никад са. селом није имао збора, не би шални посб прилазити због дивана о његовим, Остојиним, личним стварима. Јер Остоја никако није био онаки као и остали људи у селу: дружеван и разговоран, нити је се Остоја са свима братимио. И тако мало-по мало, које од милосрђа, које од радозналости, стаде се и у кућу увлачити народ.

Онога који би ушао дочекале би на вратима

кућне жене и полако га пуштале у одају где је луда

девојка најчешће мртва лежала под иконама, зами-

шљајући мајку своју Јефталију. А да је ко -неупућен и селу невешт ушао -на врата Тврдимића куће и у реду здравих младих кућних жена опазио трозирно, сасвим испијено лице и велике очи које су необично раширеним шареницама гледале одоздо на горе и страшљиво скупљену фигуру, којој је уз скуте дуге кошуље било привијено исто таково дете, био би сасвим уверен да је то та луђакиња, те кад би га пу-

стили у одају и кад би видео где ту седи лепа румена девојка са насмејаним зубима, која му је одмах устајала у сусрет и називала му Бога, он не би знао да је то луда Јеленка. Тек кад би му почела да говори о Црној Ријеци, о терету на њеним леђима, и поверила му да је у том влажном табуту њезина мајка Јефталија, немирна би му сумња попала срце. Те кад би га она девојка изненада сасвим заборавила и побожно узела припаљивати свећу коју је стално уза се носила, и кад би легла под иконе, скрстивши руке на прсима и пробледивши нагло као да си је полио воском по образима, те кад би се у скрућивању тога воска укрутио на лицу мртвачки смешак, — улазник би смућено тражио излаз и с места се

затварао у своју кућу.