Pokret

покРЕТ 567

Гледа млинар Остоја са вратију свога млина, као што је оно зимус гледао, преко цесте у празну дашчару из које је извео Племку грешницу, са њеним дететом... Гледа Остоја, гледа и осети одједаред студену језу једне мисли: да он није то смео учинити, јер жена његова Јефталија није умрла, него је силом своје матерње душе и тежином свог надивеног мртвог тела остала у своме детету. У детету што га село зове: луда Јеленка. Презир искриви равне црне резове двају бора што су пресецале његове мрке румене образе, кад се сети села, које уза све то што му Јеленка прилази сасвим као и пре материне смрти, Бога назива и за укућане пита — зове њу: луда Јеленка. И тако је Остоја, на вратама свога млина, био у непосреднијој близини Проблема но многи велики мислиоци; сазнао је да нешто у човеку сили: „учини то!“ не вртећи се ни на оси „добра“ ни на оси „зла“, да је нешто затворено у самоме самцатоме човеку, те да је човек исто тако сам самцат и на ливади на којој има највише белих јања; постало му је јасно да Јеленка не мрзи само једном, својом, душом своју маћеху, ту жену облаћену и грешну, коју јој отац доведе на чисто и хладно место њене мајке Јефталије.

ж

Те вечери сва је чељад била на гумну, где је око високог коца терао Остоја коње и вршио жито,

Над огњиштем приставише жене о чађаву ланцу бакрач, у који су требали да се убаце огуљени кромпири. Тај цео дан била је Јеленка необично немирна и тражила је маћеху ..

Племка је живела на чардачићу, где су јој жене склопиле стан, а пред вратима су навалиле некакве коце да заварају Јеленку како никога нема на том чардачићу. Али Јеленка је већ од неколико дана чула била сумњиву лупу над главом, као да на чардаку лупа стан. Опасним смехом смешила се она својим стринама, када откри њихову превару. Оне су се исто тако, врло збуњено, на њу осмехивале, не слутећи што је оно у њезину смеху.

У те вечери оста Јеленка сама у тој соби где јој је над главом лупао стан. Она је врло добро знала и то, да не може банути на маћехина врата, јер би заштропотале каце пред њима, и маћеха би је чула. Шкрипала је у полумраку зубима оштрим и белим кад јој од једаред над главом преста лупа стана. Она се једва уздржи од гласна смеха и почека неће ли маћеха силазити. После мало времена јасно чу како застругаше одмакнуте каце и како по басамацима затопоташе најпре муклији топоти маћехиних приглавака, а 3а матером ситно тапкање малог Немање. Племка је кроз прозор на чардаку видела где жене још имају на гувну пуно посла и силазила је тихо да погледа у бакрач и обели кромпире.

Помаче главиње на огњишту, и оне живље плануше. Мали Немања седе на руб огњишта, а

Племка се бављаше око бакрача. У то одједном у великој тишини зинуше широм отворена врата и на њима се указа Луђакиња. Лице јој искриви проницав смех, и она гледаше триумфујућим ругом у маћехине очи, којима је пламен са огњишта црвене колобаре под зенице подшарао, и које су се узвијале одоздо на горе. Маћеха је мирно стајала, покривши

скутом кошуље дете што се у смртном ужасу привило уз њена колена. · · у

Полако јој се примицаше Јеленка, а кад јој стиже сасвим близу, толико врисну да задрхта бакрач над огњиштем и затрепташе све сенке што се веру уз чађаве греде. Врисну и баци се на њу. Врата са баштинске стране била су затворена, и чељад на удаљеном гумну не чу ништа од лупе вршидбе. Племка зајаукну пригушено, дете пропишти и падне на земљу пред мајчине ноге. Јеленка стаде обим нагама на њ и стегну маћеху своју крвавим, тесним загрљајем.

Зубима белим, оштрим као оштрице многих ножева,

стаде јој гристи главу и огорченом страшћу кидати меко месо на увелим образима. Маћеха се не оте томе загрљају своје пасторке и кад преста њезино дрхтање, имала је Јеленка јасну свест о томе да јој је маћеха премрла, те да она ништа више и не осећа, тако да

МИЛО МИЛУНОВИЋ | ПОРТРЕ ДЕВОЈЧИЦЕ кад би Јеленка свој загрљај олабавила њена би се маћеха почела рушити. Знала је то Јеленка, али она нипошто не хтеде да се све тако брзо сврши, него је и даље стезала синџире својих руку око њена танка врата и њезиних крхких рамена, цепајући белим својим зубима њено месо и њене хаљине.

" Жена, која у тај час долажаше са гумна у кућу, заста на вратима. Она виде у тамноме куту, који је на махове пропламсавао пламеновима са огњишта, само један мукли загрљај, јер владаше велика тишина и јер се у несигурноме светлу главиња чинило,

да се пасторка смиловала својој маћехи и да се

две жене грле заборављајући и целивајући једна

"другу целовом који све опрашта.

Верка Шкурла-Илијић