Pokret

Ка, су: 00»

покрет

НАШИ ПРВИ ТРГОВИНСКИ УГОВОРИ ПОСЛЕ РАТА

Историја наше трговинске политике могла би да се подели на три периода. У првоме, наша економска експанзивност је незнатна. Политички вазални, ми смо били и економски потчињени. Берлински Конгрес намеће нашој земљи многе ни мало пријатне дужности и обавезе. Једна од тих обавеза, која је изгледала нама најтежа а коју је Аустро-Угарска хтела, — да Србија не може да закључује трговинске уговоре, — била је изиграна на тај начин што је закључен трговински уговор са Енглеском. То је био наш први трговински уговор; други је био закључен са АустроУгарском, управо њега је израдила сама АустроУгарска и наметнула нама, искоришћавајући свој тадањи доминирајући политички положај. Оба уговора третирају Србију као агрикултурну земљу најнижег нивоа са тенденцијом да је ограниче као такву. Имамо свега три извозна артикла: стоку, воће и цереалије, од којих 90%о иде у Аустро-Угарску. Наш увоз је процентуално исто тако везан за Аустро-Угарску. · Други трговински уговор са Аустро-Угарском ни у колико не поправља наш положај ни нашу зависност према њој. Са другим државама ми не водимо нарочите преговоре; положај Аустро-Угарске је доминирајући и зато смо ми само давали највеће повлашћење. |

У другоме периоду ми се потпуно одвајамо од Аустро-Уграске. После једног дугог периода лутања, наша привредна политика налази свој правац. Њена је тенденција: што већа економска интензивност, еманципација од досадашњих пијаца и што веће учешће на светској пијаци. У знаку ових жеља поведен је царински рат са Аустро-Угарском. Његови резултати били су драгоцени: постали смо слободни од сваког утицаја и могли смо несметано да се развијамо. Први трговински уговор са Аустро- Угарском, закључен одмах после рата, најбољи је доказ да је наш живот добио конкретан израз и да је пред нама стојала могућност да развијамо све привредне гране. У осталом

ово је био „наш најбољи уговор који смо до сада имали са монархијом““ У целоме овом периоду, који је у ствари најачи у историји наше трговинске политике, историску улогу играо је тадашњи Министар Народне Привреде, покојни Коста Стојановић, дајући израза и правилне тенденције нашој привредној политици. Правац је нађен; привреда креће у пуном полету када долази рат.

Као трећи део историје наше трговинске политике могао би да се обележи наш поратни период. Рат је фактички онемогућио извршење трговинских

уговора; када је он био завршен они су требали наново да добију своју важност и своју примену. Међутим дошла је изрична порука свих држава са којима смо ми били у уговорном стању, да оне отказују своје уговоре у колико осећају да се на њиховој основи, услед поремећаја прилика, не може даље ништа да ради. Требало је да протекне извесно време, " па да они изгубе своју важност. Али пре истека овог рока, све државе које су нам отказале уговоре наново су тражиле да они остану у важности, мотивишући то тиме што су прилике сувише неизвесне да би се ма какво значајније питање из трговинске политике могло да реши. Наша влада, и ако је ово

било довољно, у жељи да створи потпуну правну

. % Говори и Расправе ! К. Стојановић

основу за наше трговинске односе са иностранством — непријатељске државе у прво време су се изузимале — још једном уводи у живот све уговоре Краљевине Србије, проширујући их на целу терито-

рију.“ Декрет о њиховој правној важности није био у могућности да им осигура њихову фактичку примену. Одредба члана првог поменутог декрета, да је међусобни трговински промет потпуно слободан, изузев за оне

производе за које је била прописана забрана, била

је једина у свој својој потпуности примењивана; цео остали текст уговора, услед ненормалних прилика створених ратом, био је потпуно онемогућен. Када се ово зна могло би да се постави питање: Зашто смо

ми ово у опште чинилиг Да ли зато што се није

имала довољно јасна концепција о нашој будућој тр-

говинској политици у вези са хаотичним стањем које је настало по завршеном рату, или су овде били по среди неки виши политички разлози» Обнављање уговора могло би двојако да се брани. Политички разлози захтевали су да трговински уговори, овако проширени на целу нову државу, добију поновни пристанак и важност држава сауговарача, што

је индиректно значило и признање нове државе.

Најбољи разлог видимо за ово у нашем случају са.

Италијом, која је одбила да прими територијално проширење нашег предратног уговора, мотивишући да нове области она још не може да призна, јер их не третира као саставни део наше државе.“ А затим

још један разлог. Прилике су биле сувише хаотичне да би се могло мислити на ма какав трговински аранжман или трговински однос. Једина могућност је била оставити стање онако какво је, с тим да се оно само поправља санирањем економских прилика или пак, ако то околности дозволе, да се приступи поновном уређењу трговинских односа.

Овакав провизоријум могао је да траје још извесно време. Када је међународна политичка и економска ситуација била релативно сређена, нестало је разлога да се суседне ратујуће земље и даље третирају као непријатељске. Трговачки промет је са њима поново обновљен, само не више на бази раније постојећих уговора, већ је предвиђено да роба подлежи ставовима наше опште царинске тарифе. Све ово није ништа могло да помогне санирању нашег промета, који је био скоро укочен. Валутарне прилике нису допуштале да трговински промет колико толико ојача, управо онемогућавале су сваки ближи додир, пошто су се све државе врло опрезно чувале, — и ми исто тако, — од великог прилива туђег девалвираног новца. Бојазан да ће нам храна и остали артикли недостати показала се излишна, јер су остали знатни вишкови, које је требало реализовати пре доласка нове жетве. Исто тако нашој привреди, специјално нашој индустријској производњи, требали су артикли које ми не производимо. Све нас је ово нагонило да нађемо ма какав излаз и да обновимо међусобни промет бар са најближим земљама. Под тим околностима и потребама

ствара се први компензациони уговор са Аустријом, за који су инсистирали и наши савезници, у тежњи

# Одлука од 1!. марта Ц. Бр. 670

и Тек после одлуке Генералне Дирекције Царина о диференцијалном поступку према роби италијанског порекла, Италија је признала проширење овог уговора.