Pokret

419 ПОКРЕТ

У ту кућу том Вулу и тој Симани, не улажаху Стрмодочани ни о слави. „Каква слава у крчевинама! Мани!“ Само што је у дну кухиње чучило двоје троје голотрбе и прокисле чобанчади што се увуче у кућу не би ли било каква севапа од славе и ЉЂурђев-дана, но им севапа никаква не би, јер кад је Симана-чула да јој човек јутросу сеоском хану пије, те може сваки час избити на врата и ножима севнути, врзала се мрка по кући у нервозној журби да је све смирено ако треба да се бежи: и у свињцу и око крава.

А кад Вуле изби ненадано на кућна врата, чак се и ствари по кутовима тргоше и премреше. Али он скиде шешир и мирно уђе у „собу“. А соба та била је над стајом из које се је кроз широко растављене поднице вазда испаравао млаки и сладуњави воњ гноја и упијао се у постељину и простирке. Ал је Симана застрла у соби сав под ћилимчићима и поњавама, настојећи да све то пригуши. Уђе Вуле у собу и гледну пут Икона.

— Камо кандилог Амо те крсну свијећу и погачу! Ђе је Лазар»

__За час, узе се плахо раститравати мало кандиоце под ихонама, изиђе на сто однекамо извучена велика бела крсна погача ишарана, селу чудним, херцеговачким шарама, а кроз врата угураше Лазара, који затетура у собу. ј

— Сретна слава — гракну Вуле и за корак му се приближи. А Лазар, гледа га очима трогодишњега детета и смеши се: М

— Тувала ја говеда. Бијелку. ЈА..

На Лазару ко нешто чишће, ко нешто закрпљено. Нема на њем женске ћурдије, но нешто сапучено с два жута дугмета, а ни на глави му нема хусарске капе, већ на њу набише неку згњечену потамнелу и на крајевима изгрижену, сламнату жираду, а свето ради славе. Ал је у тој жиради белни Лазар ипак још много беднији изгледао. Упалише крсну свећу и дадоше му је у руке.

— Крсти се Лазаре!

И мота Лазар нешто пред собом, мота, мота — крсти се. Стоји Лазар насред собе, свећу држи, свећа гори. Стоји и од страхопочитања пред њеном жижом не сме ни да усправи главе, но је главу погнуо а само очи узвинуо те гледа одоздо у светињу. Загледб се ето таман сред Иконе и то сред оне Вулове, зар што је већа, а такав је ето Лазар да не зна ни светога Ђорђа од светога Василија разликовати.

Не гледа Лазар ни вамо ни тамо, но правоу ону светлу тачку што се на дрвеној равни најјаче заблештила, где је зар у њу најјаче ударила светлост. Тамо је у тој светлој тачки занесени византински лик Христоса, истичући се као средиште свих онх мистерија из живота Светитеља Василија, чија Молитва тера кроз оне беле пене на стиснутим устима бесомучних, зле духове гора, духове шума духове вода. Него је у Лазаревим очима све то само једна светло-жута тачка, али никад још поцрнело дрво Иконе не упи толику побожност.

Узе Вуле данад погачом нешто мрси; опрости му, Боже, јер то би имала бити зар Крсна Молитва!

Он је и довршио, али Лазар једнако стоји. Са доње

усне цеди му се слина обилније но иначе, отегла се слузава нит до земље па или од умора, или од драгости, све главу на ниже спушта, а очи узвраћа. Стоји Лазар, свећа му подрхтава у рукама, сва је

>

бедна душа његова изишла из њега и разишла се по мрко светлој плочи старе Иконе.

Мало по мало увукло се и оно мокре чобанчади и довукло се изувено к столу. Ушло је и дете плахо, несигурно турајући ручице у уста а на њима су се још нрвенеле бразготине. Симанаизноси, служи. Све је дакле било приправно, и кољиво и погача и свећа, све се од некале извлачило! Ужурбала се, па не да се смеје и да јој на лицу и у очима проби права радост и поверење, само што јаче но иначе набира опору црнкгсту кожу усана виш'" зуби не би ли их преголеме и прежуте какогод сакрила, али узалуд. Спотиче се о Лазара који једнако стоји те стоји, главу све на нижа спушта и гледа пут светиње, гледа пресветим заносом оних који су прости и који ништа немају, — празни им дланови до црне земље висе — и ништа не знају, јер су сиромашни духом и јер је њихово царство небеско.

Тако је ето и свећа догорела и чобанчад се наситила, бедно се дете порадовало, а под ноћ је Вуле опет бесније но икад, лупнуо ногом у врата, испао на цесту, те замакао у хан.

Стоји Симана, те преко ниска крова на свињцу дуго за њим гледа. И стрепи. Стрепи Симана: све је посејано; да јој је бар до јесени дочекати, да отера у Сарајево, да прода, те паре у мараму привеже, од Вула их сакрије, па кад га једном у селу

не буде, да скупи све своје, шчепа дете и беж...

Беж', па макар и натраг у Херцеговину, макар ну род од којег се је одбила. Није је ни волео род па јој би милије да обуче „швапско“ те оде својим вештим црним шачицама зарађивати по варошима, па тако ето наиђе и на тог Вула, да Бог да ган не било. Стрепи Симана и немирно пиљи онемилим својим очима у ону крваву мрљу дубоко доле у црној низини. Зинула та крв у ноћи ко жива рана на црном, тихом, телу дубоке сеоске ноћи: то је сеоски хан, и онај тресак у њем, оно што се вратнице отварајући се и затварајући једнако ломе и ударају, они крикови, онај ропац и лом, све је оно Вуле. Све је оно крвава пара коју Симана муком изби из тврдих жуљева црних, брзих, својих шачица, котрљајућа се раном зором на својим колима пуних млека и сашивених кошуља, оплетених приглавака, у варош на пазар, стискајући уза сем

дете, девојчицу, да је не закоље Вуле када из хана

тргне уз крчевине, те рукне пред кућом, а но жима севне.

И тако све док је било зумбула, док су цветали јорговани, догод не отпадоше купине, цедио се је црн катран зла — све кап по кап — низ пакле њиних душа, док га доста не нападе у црвене котлове који варе мржње и у којима потмуло кључају греси, те није зло ни црна Лазара поштедело. Догодило се! А смутише Лазара и пре њега више пута предзнаци. Ево какви:

(Он и говеда његова понајчешње су мирно лежали у шареној трави, гледајући низ долове, У очима тихо и светло пливају им благи зелени и модри пејсажи. Али понекад, док би се Лазар тако губио у даљине света, подигле би се полако једна по једна све краве, и замакле за који повећи бусен те Лазар после неког времена, окрени се амо, окрени се тамо, нигде крава!... Он је одмах био готов мислити да су и за увек пропале, да их никад више неће наћи, те би тужно, безнадежно, дланова празних, изврнутих, отобољених скоро до земље, кре